SAA je odlična vest, posle toliko vremena. Sad smem da priznam da sam osećao zadovoljstvo i zbog pobede Borisa Tadića na predsedničkim izborima. Mada on nije smogao snage da prizna, čijim glasovima je jedva umakao, sa Srbijom, onome najgorem. I sklonio se kad je bilo najteže, propustivši da saopšti kako oni koji urlaju da je Kosovo Srbija varvarski ruše i Srbiju i civilizaciju. Ali je 29. aprila bio hrabar, i tu hrabrost je potrebno zaštititi. Uključujući njeno političko nasleđe. Svaki novi dan u Srbiji ne nalikuje uvek na prethodni.
Evropska politika u Srbiji podrazumeva podizanje sistema u celini, prodor investicija, znanja i kulture u svaku sredinu, otvaranje granica i oslobađanje kretanja roba, usluga, ljudi i kapitala. Njeni prioriteti su regionalna saradnja. Zato je ona uspešna. Otud i potreba oslobađanja od svih prepreka koje Srbiju dele sa susedima. Pomirenje podrazumeva, ujedno, istragu, uz saradnju s Hagom, najnovije prošlosti, podsticaje ulaganjima u infrastrukturu, razmenu stručnjaka, i sve zamislive povoljnosti za poslovanje. U nedostatku kvalifikovane radne snage i prirodnih resursa, Srbija bi trebalo da se povede za primerima najliberalnijih evropskih ekonomija. Da razvoj, uključujući otvaranje prema susedima, zasnuje na niskoj jedinstvenoj poreskoj stopi, i ukidanju svih carina. I ukidanju države, svuda gde ona nije potrebna. I spuštanju administracije i odlučivanja na lokalne zajednice… Evropeizacija podrazumeva ulazak u NATO, koji je jedan od evropskih političkih i bezbednosnih potpornih stubova. Ali se o svemu tome u ovoj kampanji nedovoljno govori.
Srbija je i 29. aprila 2008. osetila pritisak i pretnju politike oličene u Vojislavu Koštunici. Politike samoizolacije i kulturnog genocida. I ta politika se Srbiji, onom njenom delu koji je neobrazovan, siromašan, bezperspektivan i očajan, prikazuje kao svetska. Kao da postoji, i dalje se razvija, civilizacija koja će da parira zapadnoj. Inače se tradicionalna srpska politika, u svim svojim svojstvima, oslanja na potrebu za multipolarnim, konfliktnim svetom: rankovićevska interpretacija titoizma, radikalski socijalizam, ljotićevski klerorasizam. Njena budućnost je u porukama da je obnova multipolarizma najudobiji okvir svetske politike za Srbiju kako bi se vratila u stanje varvarstva.
Ta obmana se zasniva i na pseudoekonomiji. Da će Srbija biti u stanju da se, na svom tzv. trećem putu, razvija na osnovama saradnje sa onim delom sveta koji se opire integraciji sa zapadnom civilizacijom, pre svega s Rusijom, Kinom i Indijom. Mada ni danas ne postoje prepreke ekonomskoj saradnji s takvim zemljama, naprotiv. I da će odustajanje od evropskih integracija, pošto su već narušeni politički odnosi s vladama koje su priznale nezavisnost Kosova, privući investicije njihovih ekonomija. Koliko takve projekcije imaju malo smisla podsetio je Stojan Stamenković: “spuštanje političkih odnosa sa zemljama koje su priznale Kosovo na niži nivo (eventualno i tužba Međunarodnom sudu) – znači ukidanje povlastica koje po opštoj šemi preferencijala ima naš izvoz u te zemlje (one su vremenski ograničene) i redukciju izvoza u EU zbog toga. (Sada u EU ide oko 55 odsto našeg izvoza.) Drugo, izostaje motiv koji imaju zemlje EU za investiranje u Srbiju: jeftinija radna snaga za obim proizvodnje koji bi bio usmeren upravo na tržište EU. Nema investicija iz ljubavi, za sada imamo samo kupovinu NIS (sa izvorima, pumpama i monopolom) po niskoj ceni. Treće, ne može se izostanak greenfield i portfolio investicija nadoknaditi prodajama postojećih preduzeća – nema tolike vrednosti koja bi to popunila kroz niz godina! Četvrto, krediti bi poskupeli zbog smanjenog kreditnog rejtinga. Uslov svih uslova je, dakle, smanjenje kreditnog i investicionog rizika za plasmane u Srbiju. Proces približavanja EU nije nezaobilazan uslov, ali sam po sebi obezbeđuje sve ove pretpostavke.“
Jedan od argumenata izolacionizma su i primeri Norveške i Švajcarske koje nisu pristupile EU. Pri tom se izostavlja da je Švajcarska ukinula granice u odnosu na Šengensku zonu, kojom je okružena. Da je i Norveška preciznim ugovorima uredila svoje odnose sa EU, čime se njeno partnerstvo suštinski izjednačava sa članstvom. Švajcarska je izuzetno decentralizovana, i liberalizovala je ekonomiju. Norveška raspolaže basnoslovnim prirodnim resursima. I jedna i druga zemlja primenjuju najviše standarde ljudskih prava, razvijaju visoke tehnologije, raspolažu ogromnim fondovima socijalne zaštite. One su pre potvrda, umesto da negacije, smisla i potrebe evropskih integracija.
Ukoliko predstojeći izbori postaju neka vrsta referenduma o pristupanju EU, dok je biračno telo zbunjeno usled kontaminacije kosovskim zavetom, buduće partnerstvo sa evropskim institucijama bi konkretizovalo politiku na svim nivoima. Evropske integracije su, same po sebi, implementacija vrednosti evropske kulture, ljudskih i ekonomskih sloboda, i liberalne politike. Liberalnu politiku evropska civilizacija usvojila je u celini bez obzira na politička opredeljenja. Kao svoje ukupno nasleđe, i kao jedini institucionalni i vrednosni okvir koji omogućava partnerstvo i konkurentnost sa američkom politkom i privredom. Trebalo bi da Srbiji odgovara i da lekcije iz prošlosti i budućnosti savladava u konkretnom institucionalnom i pravnom postupku, ukoliko nije bila u stanju da ih razume u svojoj duhovnoj, materijalnoj kulturi. Koju je narodnjačka, kleroboljševička i radikalna politika upravo zato namerno srozala, kao da postoje narodi koji su biološki i kulturno predodređeni da budu mentalno zaostali.
Takvi narodi ne postoje. Ali postoje takve elite.
Briga o Srbiji, koja podrazumeva staranje o regionu u celini, podrazumeva nastavak politike za koju je i EU preuzela odgovornost. Srbija je možda tek na putu da usvoji političku kulturu odgovornosti. Koja je jedna od važnih evropskih vrednosti. Za pretpostaviti je da će dobre vesti i ohrabrujuće poruke nailaziti na trome, ali pouzdane odgovore. Naročito je važna odgovornost članica EU, koje su u Srbiji ohrabrivale populizam i izolacionizam. Da li su te iste članice EU ispunile sve uslove u trenutku svoje pune evropske integracije, posebno je pitanje, koje takođe iziskuje jasne odgovore. I u odnosu na Srbiju. Na potpisivanje SAA, mada je implementacija tog ugovora višestruko uslovljena, bilo je negativnih reakcija i izvan Srbije, pre svega susedne BiH. Mada se ni tamo sve tri zajednice još uvek nisu jasno odredile u odnosu na nedavnu prošlost, koja takođe obuhvata odgovornost. Ona samo nije jednako raspoređena. Niti je BiH dovršila saradnju s Hagom, koja je između ostalog neizvodljiva zbog opstrukcije zvanične Srbije. Ali je i takvo nezadoljovstvo prilika za otvaranje dijaloga i saradnje u kojoj bi Srbija mogla postati ubedljiv advokat evropske integracije svojih suseda koji je u institucionalnoj saradnji zasad ostavila za sobom. I BiH i Kosova. Da svoje tegobne, mračne mitove, kojima dominira očajanje, a poruke okončavaju u stradanju i zlu, preobrazi u stvarnost koja obećava.
Close to the Edge
Peščanik.net, 01.05.2008.