U knjizi Radikalna nada: etika naspram kulturne devastacije (Radical Hope: Ethics in the Face of Cultural Devastation, 2006), Jonathan Lear piše o intelektualnoj drami indijanskog plemena Krou. U 19. veku, kad su bili prisiljeni da pređu s nomadskog na sedelački način života, Krou Indijanci su katastrofalno izgubili ne samo svet koji su poznavali od pamtiveka već i „pojmovna sredstva“ za razumevanje prostora i vremena. Njihov problem, piše Lear, nije bio: „moj način života je nestao“, već: „više nemam pojmove za razumevanje sebe ili sveta… nemam pojma šta se događa.“
Nije preterivanje reći da danas mnogi pripadnici anglo-američke inteligencije, zaslepljeni uzastopnim potresima na ekstremnoj desnici, pandemijom koja se ne može obuzdati i političkim revoltom obespravljenih manjina, liče na Krou Indijance. Gotovo tri decenije od završetka hladnog rata političari, novinari i poslovni ljudi u Britaniji i Sjedinjenim Državama uporno ponavljaju da je svet mirno mesto ujedinjeno zahvaljujući njihovim smernicama za kapitalizam, demokratiju i tehnologiju. Činilo se da su, s izborom Baracka Obame, i same Sjedinjene Države stupile u „postrasno doba“ i da su Amerikanci rešeni, kao što je Obama napisao u magazinu Wired mesec dana pre Trumpove pobede na prošlim predsedničkim izborima, da se „upuste u trku ka novim granicama“ i „nadahnu svet“.
Taj narativ o globalnom putovanju u obećanu zemlju, predvođenom Sjedinjenim Državama, nikad nije zvučao uverljivo. Četiri godine Trumpovog mandata konačno su potvrdile (kao i teroristički napadi 11. septembra 2001, intenzivna globalizacija, uspon Kine koji se podudario s neuspešnim ratom zapada protiv terorizma) da je svet između 2001. i 2020. ušao u sasvim novo istorijsko razdoblje. Štaviše, mnoge ideje i pretpostavke koje su vladale decenijama najednom su postale zastarele.
Onima koji su tvrdili da nema alternative liberalnoj demokratiji i kapitalizmu zapadnog modela danas nedostaju pojmovi pomoću kojih bi mogli da objasne kako je Kina, zemlja kojom vladaju komunisti, postala tako važna za globalne trgovinske i finansijske odnose; kako su u Indiji, „najvećoj svetskoj demokratiji“ i najbrže rastućoj ekonomiji – i protivtegu Kini – došli na vlast hindu suprematisti inspirisani evropskim fašističkim pokretima iz 20-ih godina prošlog veka; i uopšte, kako su biračka tela, razgnevljena nefunkcionalnom demokratijom i kapitalizmom, dovela na vlast demagoge s ekstremne desnice. Šokirana i traumatizovana brexitom i Trumpom, inteligencija kao da je i sama bila zatečena najvećim protestima u Sjedinjenim Državama od doba pokreta za građanska prava – masovnim protestima koje su vodili mladi ljudi i koje je potpirivalo munjevito širenje nove istorijske svesti o tome da bogatstvo i moć Sjedinjenih Država i Velike Britanije potiču od ropstva i rasnog kapitalizma.
***
Reklo bi se da smo kao pripadnici onog što Lear naziva „pismena kultura“ u boljem položaju da shvatimo promenjenu stvarnost nego što su to bili Krou Indijanci. Ali naše haotično vreme nam je nemilosrdno pokazalo da i nama nedostaje osnovni pojmovni aparat i da se to neće promeniti pukom smenom na američkim predsedničkim izborima u novembru. Odgovorni za katastrofalno rukovođenje pandemijom, Trump i njegovi saputnici u Britaniji zasnivaju svoj opstanak na pobedama u „kulturnim ratovima“: glavne teme njihovih obraćanja su priče o nekadašnjoj veličini, o Americi i Winstonu Churchillu i o podlosti „kulturnih marksista“.
Ali racionalno prosvetljenje ne dolazi od njihovih kritičara, koji se teturaju od šoka i očajanja zbog erupcija trampizma i uzalud se nadaju da će pobeda Joea Bidena na izborima vratiti „liberalni poredak“. Kako Murdochov Wall Street Journal i londonski Times, tako i Washington Post, New York Times, Economist i Financial Times puni su jadikovki i bodrenja i dalje uglavnom belih, muških i sredovečnih komentatora, što nas podseća na zaključak Jamesa Baldwina da „svet belaca, intelektualno, moralno i duhovno, zvuči prozuklo kao probušen doboš i miriše na sporu smrt“. Hitno je potreban novi način razumevanja sila koje deluju u svetu, ali on se može pojaviti samo kao rezultat svesnog nastojanja da se preispitaju i odbace formativni uticaji mnogih autora starijih od 40 godina.
Pokojni Tony Judt, rođen 1948, govorio je jednom o „prilično poganoj“ generaciji kojoj je pripadao i koja je odrastala „tokom 60-ih godina 20. veka u zapadnoj Evropi i Americi, u svetu bez teških odluka, ekonomskih i političkih“. Po Judtovom mišljenju, tokom 70-ih i 80-ih, kad je konsenzus o socijalnoj državi ustupio mesto neoliberalizmu, prevelik broj njegovih intelektualnih vršnjaka zamenio je svoje progresivne stavove „opsesivnim gomilanjem materijalnih dobara i brigom o ličnoj bezbednosti“ i ubrzano internalizovao popularno uverenje posle pada Berlinskog zida – da su liberalna demokratija i kapitalizam „pobedili“.
Sličan pogled na svet preovladao je i u generaciji mlađoj od Judtove. Njeni pripadnici, koji žive u još samozadovoljnijem vremenu – posle hladnog rata – ušančeni su na važnim položajima u časopisima, na televizijskim kanalima, u think-tank organizacijama i na univerzitetskim odsecima Anglo-Amerike. Odrasli u trijumfalističkim 90-im, primili su zdravo za gotovo ideju da su demokratija i američki oblik kapitalizma dokazali svoju superiornost. „Klasno pitanje“, piše Francis Fukuyama 1989. dok objavljuje kraj istorije, „uspešno je rešeno“ na „fundamentalno egalitarnom“ Zapadu – i neće proći dugo pre nego što „autoritarne“ Kina i Rusija prekopiraju ta zapadna dostignuća, a demokratska Indija postane jedan od stubova liberalnog međunarodnog poretka.
Danas je imperativ napustiti ne samo te klimave fantazije dve zapadne generacije već i intelektualni narcisizam koji podrazumevaju. Tek onda ćemo, u najednom nepoznatom svetu, moći da primetimo dublje strukturne promene: one koje su proistekle iz dekolonizacije, središnjeg događaja 20. veka.
***
Čak i tokom hladnog rata bilo je jasno da će oblik stvari koje dolaze zavisiti od ideja i pokreta poniklih na mestima geografski udaljenim od zapada, gde živi većina svetskog stanovništva, a ne od zapadnih učesnika i svedoka hladnog rata. Uvek je izgledalo da će kineska revolucija iz 1949. imati krupnije posledice u svetu od onih koje je imala ruska revolucija. Maova izjava „kineski narod je ustao“ posle stoleća ponižavanja od zapadnih zemalja nije bila samo gromoglasna retorika, već je započela grozničav, rizičan, ali na kraju uspešan put ka nacionalnom blagostanju i moći.
Danas je očigledno da se najveća zbivanja unutar Anglo-Amerike – od slabljenja sindikata, jačanja korporativnog uticaja, izmeštanja poslova, ekstremne nejednakosti i porasta belog suprematizma – ne mogu objasniti bez uspona Kine kao industrijskog džina i agresivno nacionalističke svetske sile. Drugim rečima, razumevanje savremenog sveta zahteva istinski globalnu perspektivu, a ne onu koja postojećim narativima o veličini Zapada samo dodaje istoriju „demokratske“ Indije i „autoritarne“ Kine. To znači ostaviti iza sebe ceo tovar predubeđenja na kom je dugo počivao parohijalni, zapadnocentrični pogled na svet.
Nije lako promeniti pesmu. Slike o sebi i načini razmišljanja i opažanja razvijeni tokom hladnog rata rasprostranjeni su i žilavi. Američki i britanski komentatori tada su vodili bitku protiv optužbi koje su na račun zapadne demokratije i kapitalizma iznosili komunisti i njihovi simpatizeri širom sveta. Jedna od posledica tog žestokog ideološkog sudara jeste to što su antikomunistički komentatori uporno precenjivali svoj „slobodni svet“: videli su u njemu rasprostranjen i postojan materijalni, moralni i intelektualni uspon bez uporišta u istorijskim činjenicama.
U najznačajnijem odbrambenom manevru zapadnih komentatora tokom hladnog rata, liberalizam je postao „ne samo dominantna već i jedina intelektualna tradicija“, kao što je Lionel Trilling samouvereno rekao 1950. To moralno unapređenje je prilično neobično kad se ima u vidu da je ideologija individualne slobode i svojinskih prava napadana i zdesna i sleva zbog podmuklog podsticanja nejednakosti i masovnog nezadovoljstva. Kao što je Reinhold Niebuhr napisao 1944, „buržoaski liberalizam bio je, sve u svemu, potpuno nesvestan da je korumpiran sopstvenim klasnim interesom i naivno je zamišljao da su njegove perspektive najbolje i konačne“.
Ipak, kako se hladni rat intenzivirao, liberalizam je, gotovo sam po sebi, slikan laskavim bojama, posebno u poređenju s bednom stvarnošću sovjetskog i kineskog komunizma. Pored toga, kao što su pokazali savremeni teoretičari društva, stekao je i ugledne intelektualne pretke, mudre preteče kao što su Džon Lock i Thomas Hobbes. Prosvetiteljstvo, koje je oštro dovođeno u pitanje krajem 19. veka i nadalje, počelo je da se opisuje kao izvor jedinstveno sjajne sudbine slobodnog sveta. Tradicija samočestitanja dostigla je svoj reductio ad absurdum s bankama podataka Stevena Pinkera, po kojima stvari sve vreme postaju bolje, samo što mi toga nismo svesni.
***
Mnogi gnevni mladi ljudi danas žele da znaju kako je postalo moguće da beli policajci ubijaju crnce i da naoružani „budni građani“ u po bela dana napadaju ljude koji protestuju protiv rasizma, uz prećutno odobravanje aktuelnog predsednika Sjedinjenih Država. Zanosni opisi slobodnog sveta kao zaštitnika liberalizma i demokratije, naslednika prosvetiteljstva i proterivača autoritarizma nikad nisu bili od manje pomoći. Hladnoratovski mitovi potisnuli su previše neprijatnih činjenica – na primer, da je Volter opisivao crnce kao „životinje“ s „malo ili nimalo inteligencije“; da je Kant verovao da je tamna boja kože nesumnjiv dokaz gluposti i da žene nisu sposobne za učešće u javnom životu i da je John Stuart Mill pretpostavljao da su Indijanci „varvari“ koji nisu u stanju da upravljaju sami sobom.
Pored toga, fiksacija na zločine Staljina, Maoa i Hitlera uspela je da zamagli duga stoleća globalnog nasilja i otimačine koja su Britaniji i Sjedinjenim Državama donela veliku moć i bogatstvo. Kao što je nedavno napisala feministička filozofkinja Lorna Finlayson: „Izvesno je da su socijalističke države počinile strašne zločine, ali istorija liberalnih nacija je istorija sistematskog grabljivog nasilja: od genocida nad domorodačkim populacijama do naslednog ropstva i do ‘menjanja režima’ i ‘humanitarnih intervencija’. To je nesporno, mada se ne smatra potrebnim – a možda ni pristojnim – da se o tome govori“.
Naravno, onima koji su smislili čitave intelektualne genealogije (‘protivprosvetiteljstvo’, ‘romantični iracionalizam’, ‘islamofašizam’) kako bi definisali neprijatelje liberalno-demokratskog i prosvećenog zapada nije padalo na pamet da o tome govore. A oni koji su mogli – dugotrajne žrtve i nužno dobri posmatrači prosvećenog zapada – bili su efikasno ućutkivani ili marginalizovani. Problemi s hladnoratovskim liberalizmom, koje danas antiliberalni demagozi potežu u svakoj prilici, nisu bili samo moralna oholost i iskvarenost klasnim interesima. Problem je bio i to što se liberalni internacionalizam u praksi svodio na nepoznavanje i preziranje drugih pogleda na svet. Čak ni oni koji su uobličili ugledan filozofski pedigre slobodnog sveta uglavnom nisu znali šta se događa i šta se događalo u navodno neslobodnom svetu. Uzmimo na primer Isaiaha Berlina, koji je često pisao za The New York Review of Books.
Berlin je stekao veliki ugled kao anglo-američki mudrac posle Drugog svetskog rata, tačnije u vreme kad su antikolonijalni pokreti širom sveta počeli da postižu svoje odložene pobede i kad su crni aktivisti u Sjedinjenim Državama intenzivirali svoju dugu bitku za fundamentalna prava. Do 50-ih godina 20. veka, te globalne, često međusobno povezane borbe protiv bele suprematije iznedrile su ogromnu arhivu političke misli. Oni koje su unizile rasističke zapadne imperije očigledno su imali vrlo različite ideje o tome kako treba postići slobodu i pravdu, i mnogi autori kao što su Jamal al-Din al-Afghani, José Martí, Rabindranath Tagore, Mohandas Gandhi i Sun Yat-sen, i kao što su W.E.B. Du Bois, Aimé Césaire i Frantz Fanon, ponudili su ne samo ubedljivu kritiku zapadnih političkih i ekonomskih aranžmana već i alternativne vizije ljudske koegzistencije na našoj krhkoj planeti.
Mnoge azijske i afričke zemlje zaglibile su se na svom putu posle oslobađanja od belih vladara, a njihov formalni suverenitet radikalno su ograničili hladni rat i ekonomski neoimperijalizam. To mučno iskustvo neuspešne modernizacije i stvaranja države, secesionističkih pokreta, etno-religijskih pobuna, demagogije i despotizma izazvalo je još dublju intelektualnu posvećenost problemima politike i društva. Dela egipatskog ekonomiste Samira Amina, indijskog socijalnog psihologa Ashisa Nandyja, malezijskog sociologa Syeda Husseina Alatasa, marokanske feministkinje Fateme Mernissi, jamajčanskog istoričara Orlanda Pattersona, kineskog kritičara Wanga Huija, brazilskog filozofa Roberta Ungera i kolumbijskog antropologa Artura Escobara okreću naglavce pretpostavke izvedene iz istorije „zapadne izuzetnosti“.1
Ali pošto većina zapadnih intelektualaca nije čula njihove glasove, oni nisu poljuljali pretpostavku da se „liberalne“ političke institucije Velike Britanije i Sjedinjenih Država mogu ocenjivati nezavisno od izrazito neliberalnih praksi kao što su ropstvo i imperijalizam. Berlinovo zalaganje za liberalizam ne osvrće se na njegovu ružnu istoriju i on retko priznaje ijednu nezapadnu intelektualnu i političku tradiciju. Godinu dana nakon što su potresne slike prisilne integracije u Centralnoj srednjoj školi Litl Roka obišle svet, dakle 1958, on je razvijao svoju uticajnu teoriju o slobodi uspevši da potpuno previdi traganje „tamnijih nacija“ (Du Boisov izraz) za slobodom, koje je već preobražavalo svet.2 Berlin je, reklo bi se, pretpostavljao, kao i Mill pre njega, da je važna samo sloboda belog muškarca.
U kritici Berlinovog dela antropolog Ernest Gellner ukazao je na neobičan nedostatak društvenog, političkog i istorijskog konteksta. Sličan nedostatak uočava se i kod Johna Rawlsa, autora Teorije pravde (1971), najuticajnijeg dela u domenu političke filozofije u drugoj polovini 20. veka, koji je pretpostavljao da su zapadne političke institucije suštinski usmerene na unapređivanje slobode i pravde.
Začudo, takva neistorijska misao uglednih članova zapadne intelektualne elite prevladavala je kako unutar naučnih krugova tako i šire 70-ih godina 20. veka, dakle upravo kad Sjedinjene Države i Velika Britanija ulaze u period opadanja. Kao što politikološkinja Katrina Forrester ističe u svojoj novoj knjizi o Rawlsu, U senci pravde: posleratna filozofija i prekrajanje političke filozofije (In the Shadow of Justice: Postwar Philosophy and the Remaking of Political Philosophy, 2019), „nekoliko imućnih, belih, uglavnom muških analitičkih političkih filozofa“, isključivo s Harvarda, Prinstona i Oksforda, „pokušali su da prošire svoje teorije kako bi obuhvatili šire zajednice, nacije i međunarodni domen, u krajnjoj liniji planetu“. Spremno prihvatanje njihovih istorijski netaknutih apstrakcija postalo je, kao što piše Forrester, „ulaznica za elitne institucije političke filozofije“, nauštrb feminističkih i kolonijalnih autora.
Na taj način su izbrisani cela istorija osvajanja i kolonijalne vladavine i njeno političko nasleđe. Danas nam to otkrivaju, koliko god nepotpuno i sa zakašnjenjem, poduhvati kao što je „Projekt 1619“ New York Timesa.3 Pogled na svet koji je odsečen i od istorije i od savremene stvarnosti suviše liči na propagandu, i današnji Gellnerov sud o Berlinu – da je bio John Stuart Mill CIA-e – ne izgleda sasvim kao akademsko ogovaranje. Istina je, kao što piše Forrester, da „priča o anglo-američkoj liberalnoj političkoj filozofiji“ danas liči na „priču o duhovima“ koji istrajavaju dugo posle nestanka uslova koji su ih omogućili.
***
Kako onda da isteramo zle duhove iz hladnoratovskih priča o liberalizmu, demokratiji i slobodnom svetu? Kako da izbegnemo oslabljenu intelektualnu sredinu u kojoj se lični interesi i samoopažanje privilegovanih belih muškaraca prikazuju kao „globalno mišljenje“, a svetska filozofija i istorija kao procesi koji su zapadni po svojoj prirodi i poreklu? (Ni leva tradicija, sa svojim beskrajnim pozivanjem na Marxa, Gramscija, Adorna, Benjamina i Arendt, ne uspeva da izbegne zamku izolacije.)
Ovde bi glavni zadatak bio pozabaviti se ogromnim neravnotežama intelektualnog života koje zapravo podražavaju šire asimetrije društveno-ekonomske moći širom planete. Kolumnistkinja iz Indije, Kine, Gane ili Egipta verovatno neće biti prepoznata kao autoritet za globalna pitanja ako ne može da pokaže osnovno znanje o evro-američkim političkim i intelektualnim tradicijama. S druge strane, većina zapadnih teoretičara društva i politike, da i ne govorimo o novinskim reporterima, ne poseduje čak ni površna znanja o indijskoj, kineskoj, afričkoj i arapskoj istoriji i misli.
Puko dodavanje nekoliko nepoznatih imena kurikulumu – a već i tome se žestoko opire konzervativna i reakcionarna desnica – neće unaprediti globalno mišljenje, koje se ne rukovodi institucionalnim ciljevima „inkluzivnosti“ i „diverziteta“. Da bismo izbegli potpuni gubitak pojmova kakav su doživeli Krou Indijanci, biće potrebno nešto radikalnije i napornije: preispitivanje intelektualne tradicije koja iskrivljuje naše osećanje stvarnosti i učenje svetske istorije iz početka, uz punu svest o tome da su pretpostavke o inferiornosti nebelih ljudi obojile veliki deo našeg prethodnog znanja i analiza. To može izgledati kao pretežak zadatak, ali alternativa je da nastavimo besmisleno da lupamo u isti stari doboš.
The New York Review of Books, 21.10.2020.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 03.12.2020.
________________
- Povezujući istoriju SAD, nacističke Nemačke i aparthejda Južne Afrike, Mahmood Mamdani u svojoj novoj knjizi Neither Settler Nor Native: The Making and Unmaking of Permanent Minorities / Ni doseljenik ni domorodac: Gradnja i razgradnja stalnih manjina (Harvard University Press, 2020) – pokazuje kako je široko promišljanje političkih tema postalo moguće kada su zapadne ideje i prakse ispitane sa stanovišta Azije i Afrike.
- Pogledajte novu knjigu Adoma Getachewa Worldmaking After Empire: The Rise and Fall of Self-Determination / Izgradnja sveta posle imperije: Uspon i pad samoopredeljenja (Princeton University Press, 2019) – za upoznavanje sa crnom atlantskom političkom teorijom tokom dekolonizacije.
- U svojoj novoj knjizi Time’s Monster: How History Makes History / Vreme kao čudovište: Kako istorija stvara istoriju (Harvard University Press, 2020) Priya Satia uverljivo opisuje načine na koje imperijalistička istoriografija oblikuje naše vizije prošlosti i budućnosti još od 19. veka.