Velika koalicija u nemačkoj parlamentarnoj tradiciji ne znači vladajući savez one dve partije koje u parlamentu imaju najviše poslanika, već savez političkih stranaka sa oprečnih strana političkog spektra. Ovakve vlade se sastavljaju u cilju „nacionalnog spasa” i vodi se računa da traju što kraće. Velika koalicija je vrsta „paralisanja” vitalnih demokratskih procesa i nosi sa sobom sve rizike takvog presedana.
Nemačka je bila u situaciji da četiri puta na saveznom nivou sastavlja veliku koaliciju. Svaki put je takva koalicija stajala na početku perioda duboke krize nemačkog društva.
U trenutku sklapanja prve velike koalicije u periodu Vajmarske republike vodila se ogorčena borba za održanje mlade republike koja je od 1919. do 1933. promenila dvanaest premijera i dvadeset kabineta. Gustav Štrezeman je na čelu prve velike koalicije, sastavljene od četiri partije, pokušao da reši nemoguću političku situaciju u kojoj se zemlja našla, pošto su francuske trupe 1923. zauzele Rursku oblast. Inflacija u tom trenutku dostiže svoje u istoriji zapisane neverovatne razmere.
Druga velika koalicija (1928–1930) bila je sastavljana od pet partija i bila je ujedno poslednja vlada, pod rukovodstvom kancelara Hermana Milera, koja se oslanjala na većinu u parlamentu. Kasniji kabineti su vladali pomoću kriznih uredbi i samo su odlagali predstojeću agoniju.
Povod za treću veliku koaliciju bio je raspad konzervativne vlade (CDU i liberali), koja je pokušala da državni deficit pokrije povećanjem poreza. Liberali su se povukli iz vlade oktobra 1966, te je 1. decembra formirana velika koalicija sa socijaldemokratama. Cilj koalicije je bio da reši probleme saniranja državnog budžeta, smanji državni dug i zaustavi prvu posleratnu recesiju. Ova situacija je pogodovala rešavanju još jednog zadatka, koji je od 1956. stajao na stolu svake vlade: promena Osnovnog zakona (Ustava) za koju je bila neophodna dvotrećinska većina. Ova ustavna promena trebalo je da omogući prenos važnih ingerencija sa savezničkih upravnih struktura na nemačke izvršne vlasti. Građani Nemačke na čelu sa liberalima su se usprotivili ovakvoj nameri. Formirana je vanparlamentarna opozicija, koja je svoje protivljenje artikulisala u žestokim demonstracijama. Posle paljenja robne kuće u Frankfurtu 1968. i atentata na Rudija Dučkea iste godine, ove demonstracije su prerasle u masovni studentski pokret iz koga su proizašle RAF i Bader Majnhof grupa. Velika koalicija je doista potrajala sve do izbora 1969. kada je SPD osvojio apsolutnu većinu i sa FDP-om oformio vladu sa Vilijem Brantom na čelu.
Poslednja velika koalicija od 2005. do 2009. sklopljena je u trenutku kada se tradicionalno leva partija, Socijaldemokratska, počela svojim programom približavati centru političkog spektra. Rezultati ovog istorijskog preokreta već su vidljivi: projekt socijalne države se preselio u istoriju, oslobođen je prostor za ekstremne političke snage, a specifični demokratski potencijal Nemačke, obeležen istorijskim iskustvom Drugog svetskog rata i pažljivo promišljan posleratnom decenijskom podeljenošću države, utopio se u jednoobrazni model globalnih društvenih struktura koje samo prate preletanje kapitala, investicija i masovne proizvodnje.
Velike koalicije u Nemačkoj su sastavljane s pozicija političke nemoći i nedostatka bilo kojih drugih opcija. Svaki put kada je takva koalicija sastavljana, nemačko društvo je to tumačilo kao znak neposredne opasnosti, jer se u društvu dešavaju promene za koje političke stranke ne nalaze rešenja.
Ono što je kao motiv za sklapanje nemačkih velikih koalicija bilo najbitnije bili su jasno definisani ciljevi.
Ti ciljevi bi i u Srbiji, u slučaju sklapanja velike koalicije, morali biti tako veliki i suštinski, kako bi opravdali delimično ukidanje demokratskog višeglasja. Morali bi takođe biti definisani mehanizmi koji bi sprečili da model velike koalicije u jednoj relativno mladoj demokratiji ne preraste u model jednoglasja i jednomišljenja.
*Docent za nemačku književnost i kulturu Univerziteta u Kragujevcu, koordinator nemačkih studija Pravnog fakulteta Univerziteta Union
Jelena Volić-Helbuš, Politika, 08.02.2011.
Peščanik.net, 08.02.2011.