Ovaj esej je nastao na osnovu predavanja (Robert B. Silvers Lecture) održanog u Njujorškoj narodnoj biblioteci ranije ove godine.
Osmog novembra ove godine navršilo se 300 godina otkad se jedan putopis dotad nepoznatog autora pojavio u Londonu. Naslov je glasio Putovanje u nekoliko dalekih zemalja sveta. Naspram naslovne strane stajao je portret pisca, koji je „prvo hirurg, a onda KAPETAN nekoliko BRODOVA“. Kroz ceo tekst su se provlačile četiri mape koje su zapravo prikazivale poznata mesta kao što su Sumatra, Japan i Severna Amerika, sa ugraviranim novootkrivenim ostrvima i poluostrvima. Knjiga je ličila na još jedan opis putovanja iz pera još jednog engleskog putnika iz još nezavršenog doba evropskih otkrića i tek započetog doba evropske kolonizacije. Taj istraživač, zapravo veliki poklonik imperijalizma, objašnjava: „Ako jedan vladar pošalje vojsku u neku državu gde je neki narod siromašan i neuk, on ima zakonito pravo da polovinu naroda pobije, a ostatak pretvori u roblje da bi ga tako civilizovao i otrgao od varvarskog načina života.“1 (260)
Knjiga o kojoj govorimo je, naravno, velika književna obmana čiji je autor Džonatan Svift, a današnji naslov Guliverova putovanja. Za razliku od svog glavnog lika Lemjuela Gulivera, sam Svift je intenzivno mrzeo kolonijalizam; gnušanje prema njemu ga je nateralo da kasnije u knjizi izneveri lik koji je stvorio i pribegne visokom stilu žestokog negodovanja, koji znatno prevazilazi Guliverove retoričke moći: „Tako nastaje nova kolonija stečena po božanskom pravu. Prvom prilikom u nju se upućuju brodovi, domoroci se ili proteruju ili istrebe, njihovi vladari stavljaju se na muke da kažu gde su sakrili zlato, daje se razrešnica za sva nedela i grabež, zemlja se natapa krvlju svojih sinova. I ta gnusna družina kasapa koja vrši tako bogougodno delo izgrađuje savremenu koloniju, osnovanu radi širenja civilizacije među divljacima idolopoklonicima i radi njihova obraćanja u hrišćanstvo.“ (311)
Da bi pripremio tlo za žestoku osudu te gramzivosti i surovosti, Svift vodi čitaoce u živopisno istraživanje ideje veličine. Šta znači biti veliki, a šta biti mali? Prva dva od četiri dela knjige su najpoznatija književna igra s veličinom. Svift je čitao dela svog prijatelja i kolege irskog protestanta Džordža Berklija, koji je ukazao na to da veliko i malo nisu apsolutne ideje, već zavise od opažanja: „Sudovi koje donosimo o veličini, slično onima o udaljenosti, zavise od ustrojstva očiju.“ Berklija su zanimala pitanja o misaonim procesima, ali je Svift politizovao ta pitanja: ako veliko i malo nisu objektivne činjenice, onda to nisu ni superiornost i inferiornost, civilizacija i varvarstvo, napredak i zaostalost.
U Luliputu je Guliver džin među sićušnim ljudima – u skladu sa ustrojstvom njihovih očiju, on je ogroman džin, dakle svemoguće biće. On doživljava veličinu u njenom najdoslovnijem obliku. Ali na sledećem putovanju, onom u Brobdingnag, shvata da je sada on sićušna osoba u zemlji nastanjenoj džinovima. Njegovo telo se nije promenilo, ali je značenje tela okrenuto naglavce. Guliver opisuje taj duševni potres:
„U ovom strašnom uzbuđenju nisam mogao da ne pomislim na Liliput, čiji su stanovnici gledali u mene kao u najveće čudo koje se ikad na svetu pojavilo, gde sam bio u stanju da svojom rukom povučem carsku flotu i izvršim sve one podvige koji će zauvek ostati zabeleženi u letopisima toga carstva, a potomstvo će jedva u njih verovati iako o njima svedoče milioni očevidaca. Razmišljao sam kakvo će poniženje biti za mene da u ovom narodu budem onako sićušan kao što bi jedan usamljeni Liliputanac bio među nama… Nema sumnje da su filozofi u pravu kad govore da ništa nije veliko ili malo samo po sebi već samo u poređenju. Sudbini se moglo prohteti da dopusti Liliputancima da nađu neki narod gde su ljudi tako sitni u odnosu prema njima kao što su oni bili prema meni. A ko zna da li u nekom dalekom kraju sveta koji još nismo otkrili i ove grdosije ne bi izgledale sićušne.“ (91)
Guliver u tom trenutku doživljava vrtoglavicu od svesti da više nikad ne može stvarno biti kod kuće ni u svom telu ni u svojoj zemlji. Da nikad ne može biti on sam. Da ne može biti normalan. Moraće da se seća svog liliputanskog jastva, najvećeg čuda „koje se ikad na svetu pojavilo“ i svog brobdingnaškog jastva, tog beznačajnog homunkulusa dostojnog prezira… Pošto „ništa nije veliko ili malo samo po sebi već samo u poređenju“, prisiljen je da neurotično lebdi između džinovskog i sićušnog. To poređenje je strogo binarno – postoje samo džinovsko i sićušno. Čovek je ili veoma veliki ili veoma ponižen.
***
Sviftovo pripovedanje je čudesno imaginativno i puno komičnog apsurda, ali njegov opis takvog stanja je oštar kao žilet. On je pisao u vreme kada su evropski kolonijalizam i trgovina robovima doživljavali brzu ekspanziju, a ta dva povezana poduhvata stvaraju upravo takvu binarnu suprotnost i na njoj počivaju. Poređenje je sve. U poređenju s najskromnijim slobodnim belim čovekom, svaki crni rob je „sićušan“. U poređenju sa svakim pripadnikom kolonizovane nacije, svaki član kolonizujuće nacije je džin. Čovek pripada ili najvećoj naciji na planeti ili prezrenima na svetu. Veličina, dakle zavisi od postojanja prezrenih na svetu. Ona je u potpunosti zavisna od neprekidnog postojanja sopstvene suprotnosti.
Dugi procesi ukidanja ropstva i razgradnje evropskih imperija, koji su dostigli vrhunac oko 60-ih godina 20. veka, stvorili su povoljne uslove za normalizovanje normalnosti. „Normalno“ ovde koristim u smislu izbegavanja Guliverovog neprijatnog položaja – kao sposobnost da ne budeš ni džin ni sićušan, već da ti bude udobno na istom nivou na kom su svi drugi. Da bismo se vratili Berklijevom „ustrojstvu očiju“, možemo se prisetiti „očnog testa“ Filipa Petita, kojim se potvrđuje postojanje istinske republike: sposobnost svake osobe da „gleda druge u oči bez razloga za strah ili uzmicanje“. A normalizovanje ovde znači utemeljenje vladajuće političke etike na tom principu. Ne kažem da su se strepnja zbog statusa ili struktura navodne superiornosti ikad povukle iz društvenog i ekonomskog života. Samo sugerišem da su 1960-ih pokreti za građanska prava i feministički, LGBTQ i radnički pokreti počeli da postaju prihvaćeniji u demokratijama.
Te pokrete su vodili oni koji su na svojoj koži osetili prezir velikih. Pokazalo se, međutim, da privilegovaniji ljudi i države mogu sasvim srećno živeti bez veličine. Posebno to mogu ako su u stanju da zamene „veliko“ za „bolje“, da veliko zamene velikim zahtevima da se živi bolje, što podrazumeva bolje stanovanje, bolje plate i uslove, bolji pristup obrazovanju i bolju kontrolu nad sopstvenim telom i seksualnošću. I više poštovanja.
Ironija veličine je to što se od onih koji zauzimaju donji deo njene lestvice ne zahteva da budu sasvim pokoreni, ali se zahteva da uvažavaju one u gornjem delu lestvice. Imperijalna država daje svojim građanima osećaj nadmoćnosti, ali zauzvrat od njih zahteva da se potčine njenoj veličini. Pokret građanskih prava naučio je ne samo svoje članove već i demokratije u celini da suprotnost veličini nije poniženje već dostojanstvo.
To ima veze s nečim što je V.B. Jejts rekao pre sto godina, kada su irski nacionalisti organizovali pobune u Pozorištu Abi zbog komada Šona oʼKejsija o Uskršnjem ustanku iz 1916, koji je oživeo irsku borbu za nezavisnost. Nacionalisti su bili uznemireni zato što taj komad nije prikazao Dablince ili tačnije revolucionare kao junake. Prikazao ih je kao obične ljude, što je nacionalistima bilo nepodnošljivo. Jejts je odgovorio da postoji razlika između nacionalnog ponosa i nacionalne taštine: „U trenutku kad je nacija dostigla intelektualnu zrelost, ona je postala krajnje ponosna i prestala je da bude sujetna; kad je postala krajnje ponosna, više nije prikrivala svoje mane… ali dok je bila nezrela, bila je previše sujetna i nije verovala u sebe.“
Ima dobrih razloga za tvrđenje da nacionalna sujeta počiva na nedostatku nacionalnog ponosa. Kao što kaže Jejts, biti ponosan na svoju zemlju ne znači prikrivati njene mane već verovati da je ona sposobna da se uzdigne iznad njih. Ključni ton nacionalnog ponosa je „Bolji smo od ovoga“. Nacionalna sujeta, naprotiv, zaista je jedan oblik prerušavanja. Ona navlači masku veličine da prikrije složenu stvarnost društva. Mračna strana njene istorije i uporne mrlje nepravde moraju biti izbrisane. Dostojanstveno poznavanje samog sebe žrtvuje se voljnom neznanju o tome da je sopstvena slika o sebi suviše naduvana. Verovanje u sebe zamenjeno je obmanom o sebi.
***
Najbolja sredstva protiv zova veličine su verovanje u poboljšanje i dostojanstvo koje se sastoji u tome da možemo jedni druge mirno gledati u oči bez ikakvih razloga za strah ili uzmicanje. Upravo ta sredstva odbrane su nestala poslednjih decenija. Zaustavljanje generacijske društvene mobilnosti podrilo je veru u bolje; u najrazvijenijim demokratijama sve je manja verovatnoća da će mladi ljudi imati bolji životni standard i bolji pristup obrazovanju, stanovanju i zdravstvenim uslugama od onog koji su imali njihovi roditelji. A rast ekonomske nejednakosti, praćen još očiglednijim ispoljavanjem ogromne superiornosti bahate oligarhije, znači da naša društva sve gore prolaze na očnom testu.
U takvoj situaciji vraćamo se neurotičkoj formi politike u kojoj građani, poput Gulivera, lebde između krajnosti ogromnog uveličavanja i velikog poniženja. Te suprotnosti dolaze u paketu: moraju se doživljavati zajedno. Veliki vođa imaginativno baca ljude u bunar bede i nemoći zato da bi on (i samo on) mogao da ih uzdigne u neviđene visine. On to radi zato što nema ništa drugo da ponudi: ni poboljšanje, ni dostojanstvo, ni jednakost.
Kada se veličina prikazuje kao prirodno stanje nacije, jednakost je poniženje. Pošto se veličina može meriti samo poređenjem, ona ne može postojati tamo gde je sve ravno. To je u velikoj meri bila dinamika brexita: Evropska unija dodeljuje svakom svom članu jednak status – što je uvreda za one koji znaju da su izuzetni i koji čak imaju reč „velika“ u imenu svoje zemlje. Naravno, za Sjedinjene Države je užasno poniženje da budu vezane međunarodnim zakonima, da budu samo jedan od partnera u globalnim organizacijama i samo jedna od strana u međunarodnim sporazumima.
Poniženje okreće svet naglavce. Kao što kaže Vejn Kostenbom u Poniženju, svojoj knjizi iz 2011, ta emocija podrazumeva preokret: s vrha na dno, s neba na zemlju, s visine u blato, sa sigurnog u nesigurno. Preokret se zbiva brzo. Neko mora biti tu da ga vidi rođenim očima i da prenese vest. Zato poniženje stvara drukčiji očni test. Tu nije važno kako jedni druge gledamo u oči, već kako izgledamo „u očima sveta“. Jedan od najupornijih refrena Donalda Trampa još iz vremena pre njegovog ulaska u politiku glasi: smeju nam se. Prema jednoj analizi koju je Washington Post uradio u januaru 2016. Tramp je upotrebio taj trop najmanje 103 puta počev od 1987, kad je za svoj oglas zakupio celu stranu u tri nacionalna lista: „Nemojmo dopustiti da se i dalje smeju našoj velikoj zemlji.“ „Smeju nam se. Iza leđa nam se smeju zbog naše sopstvene gluposti“, rekao je u programu Larry King Live kad je imao četrdeset jednu godinu. „Svet nam se smeje“, ponavljao je kao slogan u svojoj kampanji 2015. i 2016, a zatim ponovo 2019. i 2020. Podsmevači su se menjali: Kina, ceo svet, OPEC, Meksiko, Iran, Rusija, teroristi, mule i „Persijanci“.
Biti ismevan znači biti umanjen, ali i biti u središtu pažnje. „Poniženje“, kaže Kostenbom, „ima i dobre strane. Među njima je privilegija da te vide kao izuzetnog. Zadovoljstvo što si spektakl. Bonus vidljivosti.“ Guliver u Brobdingnagu doživljava krajnje poniženje zbog svoje sićušnosti i bespomoćnosti, ali je istovremeno postao i uzbudljivo otkriće, predmet čuđenja. Trampovo stalno ponavljanje da svet nema pametnija posla do da sedi i smeje se Americi nije nespojivo sa idejom o američkoj jedinstvenosti – to je neka vrsta zaobilaznog komplimenta. Nije reč o malom poniženju, već o poniženju epskih razmera, poput onog u Ilijadi, kad ismevaju ratnika i junaka Ajaksa zato što se okliznuo i pao u kravlju balegu. Toliki smeh je dokaz njegove junačke veličine; njim se zapravo potvrđuje veličina ismevanog.
***
Zadovoljstvo od postajanja spektaklom povezano je sa zadovoljstvom samosažaljenja. Veličina je privlačna i zato što politizuje prijatno osećanje dubokog samosažaljenja. Skloni smo da samosažaljenje povezujemo s niskim stepenom samopoštovanja iako je ono zapravo jedan oblik visokog mišljenja o samom sebi i upravo zato je prijatno. U svom komentaru o Džonu Kitsu, Li Hant, engleski radikal s početka 19. veka, uočava frazu „polaskan do suza“ u Kitsovoj pesmi „Veče uoči Svete Agneze“: „U reči ʼpolaskanʼ sažeta je cela teorija o tajni suza; one su znaci poštovanja, manje-više zasluženi, koje samosažaljenje iskazuje samoljublju. Kad god pustimo suzu, sažaljevamo sebe; i osećamo, iako to svesno ne kažemo, da zaslužujemo to sažaljenje.“
Što je naše mišljenje o samom sebi više, to više sažaljevamo sami sebe kad ne dobijemo ono što verujemo da zaslužujemo. U Principima psihologije (1855) Herbert Spenser razmišlja o emociji koju naziva „prijatno-bolno osećanje“, „luksuz žaljenja“ i „samosažaljenje“: „Moguće je da to osećanje nastaje iz kontrasta između njegove procene sopstvene veličine i onoga što dobija… Ako oseća da je zaslužio mnogo, a dobija malo, pa još ako je umesto dobra došlo zlo, svest o tom zlu je pojačana svešću o vrednosti i zahvaljujući tom kontrastu postala je dominantna. Neko ko svoju nevolju vidi kao nezasluženu nužno razmišlja o svojoj zasluzi… Smatra da mu je mnogo uskraćeno, što povlači osećanje superiornosti u odnosu na onog koji mu je to uskratio.“
U samosažaljenju su, dakle, spojene sve stvari koje se čine nespojivim: duboko osećanje žaljenja i snažan osećaj superiornosti. Važno je, naravno, praviti razliku između samosažaljenja i opravdanog nezadovoljstva. Ljudi osećaju nezadovoljstvo zbog toga što su potlačeni i osiromašeni, prezreni i ućutkani. Energija reakcionarnih pokreta koji ugrožavaju demokratiju nesumnjivo se delimično napaja osećajem gubitka koji je ukorenjen u ekonomskom opadanju i kulturnoj izmeštenosti. Samosažaljenje, međutim ne počiva ni na kakvoj objektivnoj stvarnosti ugnjetavanja. Ono je srazmerno samo osećaju sopstvene „velike zasluge“. Osećaj nepravde kojim se ono hrani ima veze samo sa idejom o sopstvenom zasluženom statusu. Jednostavno rečeno: ako uvek putuješ prvom klasom, ali si jednog dana, iz nekog razloga, premešten u drugu klasu, tokom putovanja osećaćeš samosažaljenje. Ako uvek putuješ drugom klasom, nema problema. A ako oduvek znaš da ti boja tvoje kože ili tvoj pol ili tvoja seksualnost ili tvoja nacionalnost daju pravo na privilegiju, obična jednakost izgledaće ti kao mučenje.
Poniženje je bezmalo sinonim za degradaciju, doslovno guranje na položaj koji je niži za jedan ili dva stepena. A osećaj degradacije neko može duboko doživljavati iako se u njegovom životu zapravo ništa nije promenilo. Guliverovo telo se ne menja između Liliputa i Brobdingnaga, ali njegov osećaj sopstvenog tela drastično prelazi iz egzaltacije u degradaciju. Slično tome, belac može ostati vrlo privilegovan, a i dalje osećati da je degradiran ako se status crne žene penje. Ništa nije veliko ili malo osim u poređenju. Osećaj spuštanja u niži status lako se pretvara u osećaj pojedinca da je žrtva.
Upravo su to pokreti krajnje desnice širom sveta i probudili i mobilisali, baš kao i 1920-ih i 1930-ih. Oni zamenjuju ideju univerzalnih prava idejom prava po zasluzi, koja je dvojna: mi treba da dobijemo ono što smo zaslužili (kao Amerikanci, kao belci), a oni koji nas sprečavaju u tome takođe treba da dobiju po zasluzi. Pošto veličina podrazumeva prava, oni koji nas sprečavaju da ostvarimo svoja prava moraju biti kažnjeni. Velika slabost politike veličine je to što ne može da donese istinsku pravdu, a njena velika snaga je to što pravdu može da isporuči u potencijalno toksičnom obliku osvete. „Ja sam vaša pravda“, izjavio je Donald Tramp 2023, „a onima koji su doživeli nepravdu i izdaju kažem: ja sam vaša odmazda.“ Dobar vođa nudi samo konkretno poboljšanje; veliki vođa nudi dve uzbudljive stvari: status žrtve i osvetu.
***
Taj ples poniženja i egzaltacije nema samo svoju politiku već i svoju estetiku. Ono što se nekad zvalo berkovski konzervativizam nestaje na naše oči – a oni od nas koji su prema njemu bili instinktivno kritični moraju da žale, kao Džoni Mičel, zbog toga što ne znamo šta smo imali dok to nije nestalo. On je pozivao – nostalgično i anahrono – na ideju skromne veličine: ono što je Edmund Berk (rođen tri godine nakon što su objavljena Guliverova putovanja, bio je student Triniti Koledža u Dablinu u vreme kad je Svift bio dekan Katedrale sv. Patrika, udaljene nekoliko blokova odatle) zvao „mala četa“ – porodica, crkva i zajednica kao temelj „javne naklonosti“. Ali dok Berkova politika nestaje, njegova estetika buja.
U Filozofskom istraživanju naših ideja o poreklu uzvišenog i lepog (A Philosophical Enquiry into the Origin of Our Ideas of the Sublime and Beautiful), Berk skreće pažnju na sadomazohističko uživanje u estetskom doživljaju užasa: „Sve što na bilo koji način može da izazove ideju bola i opasnosti, to jest sve što je na ovaj ili onaj način strašno ili povezano sa strašnim objektima ili funkcioniše slično teroru, izvor je uzvišenog, to jest izaziva najjaču emociju koju je naš duh u stanju da oseti.“
Današnja reakcionarna politika je politika uzvišenog – prizvanog bola, odgurnutog bola, bola koji postaje politički privlačan. To je važilo za brexit, koji se temeljio na prizivanju ideje Velike Britanije (zapravo slobodne i bogate zemlje) kao zemlje koju porobljava i ugnjetava Evropska unija. A to isto važi i za Trampa. Pre njega, američka politička retorika (pa i ona konzervativna) služila se logikom uzdizanja: američki san, Kenedijeva Nova granica, Reganovo Jutro u Americi, Obamin luk istorije koji se naginje ka pravdi. Ali Tramp je od početka svoje kampanje 2015. pribegavao uzvišenom. On je stvorio viziju Amerike kao pakla – onog što je u svom prvom inauguracijskom govoru nazvao „američko krvoproliće“. On je za svoje pristalice zamislio Ameriku na ivici potpune propasti. Naravno, isporučio je i dramatičan rasplet: pojavljivanje onog što je Guliver nazvao „najvećim čudom koje se ikad pojavilo u svetu“ da bi to poniženje preobrazio u njegovu suprotnost – veličinu.
Berk je, začudo, primetio da uzvišeno funkcioniše i na liliputanskoj i na brobdingnaškoj lestvici: „Ekstremna veličina je uzvišena, što znači da je, u izvesnoj meri, uzvišena i ekstremna sićušnost… Ne možemo razlikovati dejstvo krajnje sićušnosti od dejstva ogromnosti.“ Razlog je to što u su u našem doživljaju tih krajnosti „izgubljeni i imaginacija i zdrav razum“. Berkov opis gubitka zdravog razuma neobično podseća na Trampov govor: „Sve je mračno, neizvesno, zbrkano, užasno i uzvišeno u najvećoj meri… Um je proteran van sebe gomilom sjajnih i zbrkanih slika, koje deluju zato što su nagomilane i zbrkane.“
Možda je ono što dobijamo u toj obnovljenoj politici veličine jedan nakazan oblik tragedije. Prema Aristotelu, tragedija se bavi veličinom i izaziva sažaljenje i strah. Savremena uzvišena politika svom snagom pritiska pedalu veličine, ali stvara samosažaljenje i strah. A kad sažaljenje zamenimo samosažaljenjem, dobijemo nemogućnost otkrovenja. Otkrovenje povlači preokret, promenu sudbine: kada glasnik saopšti Edipu šta je zapravo uradio, to nije samo uznemirujuća vest za kralja; ona znači da on više ne može biti kralj.
Otkrovenje u obliku odgovornosti jedan je od ključnih mehanizama demokratskog javnog života. Ali kad se teror pojača i kad sažaljenje nije usmereno na stanje u zemlji ili u svetu ili na ljudsko stanje uopšte, već na samog sebe, otkrovenje nema snagu i ne može imati posledice.
***
Veličina, međutim, nije velika čak ni u sopstvenim okvirima. Toj vrsti politike uvek mogu naškoditi hirovi i slabosti čoveka koji je otelovljuje. Megalomani su uhvaćeni u začarani krug: udvorištvo pojačava njihovo osećanje nepogrešivosti, a njihovo osećanje nepogrešivosti ne može poštovati niko ko nije udvorica. Racionalno donošenje odluka propada i veličina se vrlo brzo može pretvoriti u idiotizam.
A tu je i problem naslednika. Vođa oličava veličinu zato što je jedinstven, jedan jedini, postavljen od Boga. Apsolutne monarhije su se bavile tim problemom tako što su zamišljale da se veličina prenosi kroz porodično stablo; čak i kad je ta ideja izgledala verodostojna, bila je opovrgavana jednako često kao što je bila potvrđivana. (Bivši princ Endru Mauntbaten-Vindzor uspeo je da navede Veliku Britaniju da se priseti te lekcije.) Bez nasleđivanja nema očiglednog načina da jedno jedino postane dva jedina. Trampizam bez Trampa je čvornovat problem. Predsednikovo potomstvo ne pruža naročitu potporu njegovom uverenju da je genijalnost nasledna.
Najveći problem s politikom veličine je neizbežno razočarenje. Nacionalna sujeta uvek gleda u prošlost. Ona se stalno mora vraćati na ideju o novom zlatnom dobu, tropu kratkog uspona Borisa Džonsona u Britaniji, i Putinove Rusije, a naravno i Trampove Amerike. „Ovo je zlatno doba Amerike“ – tako je Tramp u februaru započeo svoj godišnji govor pred oba doma Kongresa. Zlatno doba ipak ne može postojati samo u prošlosti (otud „ponovo“ u sloganu MAGA i „povratak“ u „povratimo“ kontrolu), ali može pokazati strašnu dekadentnost sadašnjosti. O zlatnom dobu se prvi put govori u Hesiodovim Delima i danima kao o davnom vremenu u kom ljudi nisu imali ni činjenice ni procese o kojima bi morali da brinu: „Poput bogova, živeli su slobodni od briga.“ To zlatno doba je bilo samo ideal iz kog je čovečanstvo zauvek isterano. Posle njega je došlo doba u kom, kao što kaže Hesiod, „nisu mogli da obuzdaju opak gnev jednih na druge“.
Ako to zvuči poznato, nije posredi slučajnost. Zlatno doba veličine nerazdruživo je povezano s bahatim dobom neobuzdanih zlodela i bola. Veličina obećava ispunjenje i sigurnost, ali je ona sama uvek radikalno nesigurna – pre svega zbog toga što ne može da živi bez svoje suprotnosti. Ona ne može samo proglasiti da je sada sve veliko u novom zlatnom dobu. Kad bi to rekla, učinila bi samu sebe suvišnim. Ona mora nastaviti da podstiče strah od poniženja, koje je njen zli blizanac. Ona je radikalno suprotstavljena „traganju za srećom“, koje je uzdizala Američka revolucija. Ona mora tragati za nesrećom. U zlatnom dobu se ne može uživati jer samo veliki vođa stoji između njega i uništenja.
Drugo, pošto veličina sama po sebi nema stabilno značenje i uvek je stvar poređenja, ona ne može biti u stanju ravnoteže. Da ne bi počela da opada, mora stalno postajati sve veća. Inflacija se ne može zaustaviti. Mora se širiti do beskonačnosti i dalje – ili možda do Grenlanda i dalje. A pošto nikad ne može biti postignuta niti zadovoljena, veličina generiše narative o izdaji i reakcije na frustraciju. I jedni i drugi naginju nasilju. Samo nasiljem se prevazilaze protivrečnosti veličine. Ono pojednostavljuje superiornost i inferiornost pretvarajući ih u najbrutalniju binarnost ubice i ubijenog.
U Dablinu, na samo nekoliko minuta hoda od mesta na kom je Svift napisao veći deo Guliverovih putovanja,stoji statua Džejmsa Larkina, radničkog vođe s početka 20. veka, koji je, prema Jejtsovim rečima, „nabacio male ulice na velike“. Na njoj je ispisana rečenica koju je Larkin često koristio u svojim govorima: „Veliki se čine veliki zato što smo mi na kolenima: hajde da ustanemo.“
The New York Review of Books, 25.06.2026.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 12.11.2026.