Mislio sam da će ostavka decenije pasti tačno u ponoć, da će nam voditelji na televiziji i radiju odmah posle najlepših želja i zdravice u najluđoj noći saopštiti kako je Rasim Ljajić dao ostavku. „Dragi gledaoci/slušaoci, u novogodišnjem vatrometu poslednji put je zatreptala i svečano se ugasila zvezda vodilja pomoću koje su neumorni tragaoci za generalom Mladićem pet godina određivali strane sveta i izračunavali azimut: doktor Ljajić se – ako je kogod zaboravio, on nije! – svečano zakleo da će ne bude li Mladić do nove godine iza rešetaka dati ostavku na najmiliju funkciju!
Sad čujem da će ostavku uručiti premijeru Cvetkoviću već 29. decembra: više ni Rasim Ljajić ne veruje da će nakon višegodišnjih napora general biti „lociran“ u poslednjim radnim danima stare godine.
Bilo bi naravno svečanije kad bi trideset prvog u ponoć poslao SMS-om ostavku premijeru Cvetkoviću a kopiju kad bi razaslao svim medijima, ali šta ako premijer legne ranije a telefon predostrožno isključi, pa Rasim umesto vesele reči „delivered“ bude na displeju cele noći gledao mrsku oznaku PENDING!
Rasim ne bi bio Rasim kad bi naprosto dao ostavku i zadovoljio se time da bude ministar i vođa stranke, ne, on je dao parcijalnu ostavku, opet njegov izum, predočivši nam usput koliko mu je posao slojevit: neće više biti koordinator, ali ostaće u Nacionalnom savetu i izveštavaće javnost, premda se neće više izjašnjavati o operativnom radu, budiboksnama…
Hvalospevi za ovaj časni čin samokritike pljušte sa sviju strana: blago nama, evo napokon političara koji drži reč, koji priznaje neuspeh, premda ne svoj, nego neuspeh projekta u čijim je temeljima bila tuđa, kolektivna, dođe mi da kažem organizovana neiskrenost: traži posao, a moli boga da ga ne nađe, tako su naši organi gonjenja tražili Mladića, a tako su ga i našli. Ljajić je pristao da bude portparol firme u čiji je bonitet i sam imao mnogo razloga da sumnja: za beguncem se traga li traga; nema dokaza da je general u Srbiji, a nema dokaza ni da je van Srbije, što će reći da naši organi gonjenja blage veze nemaju gde je, pa ipak oko njega i njegovih telohranitelja kojih je sve manje – nema vam tu prirodnog priraštaja, to su muškarci koji stare, umiru, pa zacelo i napuštaju tu donedavno časnu službu poradi toga što je general postao samofinansirajuć! – pomenuti organi stežu obruč i taj obruč će, jamčim vam, bivati sve manji i manji dok se ne podudari sa obimom generalovog struka, gde god taj struk u ovom času bio…
Pred lingvistima, semiolozima pa i antropolozima je istorijski zadatak da se uhvate sa Rasimovom jezičko-logičkom zaostavštinom, dovijanja velikog koordinatora štrčala su među drugim vestima i izjavama jer se u potonjima ipak nešto tvrdilo i poricalo; iskusan čitalac bi opazivši rasimovštinu samo preleteo preko nje kao preko neke reklame viđene petsto puta. Moj san je, premda to nadilazi snage pojedinca, pa bio taj i znatno mlađi od mene, da pokupim i da o svom trošku odštampam sve što je o hvatanju Mladića Rasim ikada rekao (dao bih integralnu verziju, da me ne potkači zakon o javnom informisanju, kao neke!), knjiga poput te ne verujem da postoji u nekoj biblioteci, čitajući je ljudi bi padali ko u trans, ko u nirvanu, ko u san, ko u nesvest, kod Rasima je sve kao u „Podmoskovskim večerima“, rechka dvizhetsia i ne dvizhetsia, pesnia slyshitsia i ne slyshitsia, trudno vyskazat’ i ne vyskazat’, pomisliš da su ti se tolike očiglednosti, protivurečnosti i tautologije na radiju pričule, uveče eto njih na televiziji, sutra ih vidiš u novinama, trebalo mu je dati kolumnu „Mož da bidne, al ne mora da znači“!
Razvojni put Rasima Ljajića
Čovek koji će danas dati ostavku bio je ličnost godine, pa je nedeljniku „Vreme“, predosetivšem i precizno ocenivšem njegovu veličinu, otvorio srce: završio je medicinski fakultet kao jedan od najboljih studenata, ali ga je pisana reč isuviše privlačila (lekari svi vole da pišu: do juče su imali pisaće mašine i šest minuta bi te pregledali, a onda bi kucali nešto dvadeset minuta), te se odao novinarstvu, ali i govorništvu gde je otkrio talenat za peglanje: „Morao sam da peglam Ugljaninove glupe izjave koje su nam nanosile štetu…“
To je rani Rasim, koji ima dvadeset šest godina, docnije će tu veštinu primeniti na vlastite govorancije i ne više u Sandžaku nego u Beogradu, gde će zapasti za oko skautima DOS-a i gde je po sopstvenom priznanju dao sve od sebe da obmane javnost: „Kad se DOS formirao […] bile su tu mnoge desničarske, monarhističke stranke, pa počinju mitinzi sa Bože pravde, a ja stojim mirno. Intimno, nisam imao nikakvu dilemu. Znao sam da nemam izbora, nemam većinsku podršku, mogu sa Ugljaninom da se nadmećem u nacionalizmu ili da se priključim demokratskom frontu, ali sam u javnosti ostavljao utisak da se premišljam.“
Evo jedne Rasimove improvizacije koja je dosovce učvrstila u utisku da su pronašli osobu kakva im može ustrebati: „Kad sam govorio pred 200.000 ljudi na mitingu 14. aprila u Beogradu, bila je to potpuno nadrealna slika, ispred očiju su mi mahale četničke zastave, morao sam da razmišljam šta ću da kažem da to Beogradu bude prihvatljivo, da me ne osude u Sandžaku, da ne krene kampanja iz Sarajeva protiv mene. […] Rekao sam ljudima da ni četnici nikad ne bi bili pobeđeni da nije bilo Srba koji su protiv toga, i to je naišlo na prijem.” Pročitajmo ponovo ovu reč i misao koja je praobrazac i rasadnik budućih Rasimovih reči i misli: “Ni četnici nikad ne bi bili pobeđeni da nije bilo Srba koji su protiv toga!”
Srbi su čudo! Niko četnicima ne bi mogao doći glave osim drugih Srba koji su eto protiv četnika pa bila to i njihova braća ili bratučedi! Niko drugi ne bi sa četnicima izašao na kraj osim Srba, na koje su četnici, budući i sami Srbi, osetljivi, bolećivi, pa nisu na njih primenili svu vojničku surovost koju su inače iskalili na Nemcima, Italijanima i Japancima!
&
Možda mu je ova bravura pored lepog rukopisa neiskvarenog pisanjem recepata donela laskavu ponudu da potpisuje rešenja o izručenju Hagu a potom i da bude predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim sudom, što je u Srbiji izuzetno prestižno zvanje, kako među političarima tako i među samim stanovništvom: “Prihvatanje mesta predsednika Nacionalnog saveta je, posle ulaska u DOS, bio moj najveći rizik. To je moj večiti problem – šta ako nešto kažem ovde, ili se neće svideti nekome u Sandžaku, ili se neće svideti ovde. Ne mogu da uništim svoj politički uticaj dole, a ne mogu ni ovde da zastupam državu a da radim protiv te države. Ne mogu da govorim ni svoje lično mišljenje. I ovo sa Hagom nastojim da nivelišem, da nađem najmanji zajednički sadržalac između onoga što govori Drašković kao ministar spoljnih poslova, što govori Koštunica kao premijer, što govori Tadić kao predsednik Republike.”
Rasim Ljajić je dobrovoljac: “Niko me nije primorao da to prihvatim, zamolili su me, Marović me zamolio, rekao je, ne možemo ovako unedogled, niko to neće da prihvati, jedino ti možeš da praviš te kompromise, da ne stvaraš odijum, Mareš je razgovarao sa Koštunicom i on misli da si ti ostao jedini koji bi to mogao da prihvati… I ja sam vagao – to jeste neka vrsta rizika i izazova. A opet sam računao da to što radim za mene neće biti u političkom smislu šteta, jer ne računam na srpsko biračko telo.”
I tako, nemaran prema srpskom biračkom telu i uslužan naspram onih koje je biračko telo nepovratno izbacilo na površinu, štovao je ministra inostranih poslova, pa bio to i onaj koji je hteo da na Sandžaku seče ruku (nama su kad smo bili deca pretili da će nam popa seći jezik zbog neke skaredne reči, pa sam dugo zazirao od sveštenikove ruke koju je trebalo da poljubim: di su ti makaze?), pogađao je šta bi premijer mogao da podnese, dovijao se čime da odobrovolji ionako odobrovoljenog Tadića, uglavnom se negde proletos i u samom Rasimu probudila potreba da svojim dežurnim govorancijama doda neku samurajsku notu, evo, do nove godine traženik ima da bude uhvaćen, ja vam dobar stojim, ako li ne bude, ja dajem ostavku! Potonja se u međuvremenu sama od sebe raspolutila: presavesni Rasim kaznio je sebe oduzimanjem titule, dok je što se utrudbe tiče i dalje na usluzi, ali, gle, i tako nekompletna donela mu je ostavka silesiju poena, slušam kako mu se divi komentator “Danasa”, internet je isto sav tronut: eh, da nam je više takvih ljudi koji obećanja ispunjavaju 48 sati pre isteka roka, ah, ode nam takav čovek (premda uopšte nije otišao!), a ja velim: Rasim bi se za novu godinu titule koordinatora kurtalisao i da su Mladića uhvatili i da ga nisu uhvatili, napravio je trakalicu, i sad mu se divi i staro mlado, dao ostavku, dao ostavku, pa ja sam prvi za to da svi daju ostavke, a tek onda Rasim: ekonom “Čelzija” je pred punim pabom rekao da će dati otkaz ako izabranici Karla Anćelotija ove sezone ne budu prvaci Premijer lige.
Peščanik.net, 29.12.2009.