Mogućnost da je ovo virusno proleće usred nepostojeće zime bilo mentalni generator najnovijih srpskih trijumfa – samo je dio kolektivnog narodnog veselja četrdesetak dana uoči još jednih istorijskih i sudbonosnih izbora kakve smo već preko one stvari preturali petnaest plemenitih godina. Dobra vest sustiže još bolju vijest: prvo smo iz čistog mira, neobjašnjivo, uz standardno besmislen uslov da se neuhvatljiva junačina u obliku krvnika Ratko The Mladić nađe u Hagu, formalno primljeni u Partnerstvo za mir – što je izazvalo razumljivu narcisoidnu polemiku: predsednik države Boris Tadić ustvrdio je da je njegovo pismo američkom kolegi Bushu bilo odlučujuće za ovakav obrt, dr. Kalašnjikov ustvrdio je da je prijem u Partnerstvo za mir rezultat proeuropske politike njegove Vlade, dok je ministar inozemnih poslova Vuk Drašković ustvrdio da je samo on zaslužan za ovakav uspeh, zahvaljujući ličnoj veri u Kralja i Otadžbinu.
Još se nismo radosno osvestili od ovakvog Partnerstva za mir kad nam je rat u primamljivoj varijanti ponudio Ivica Dačić, novi šef Socijalističke partije Srbije (SPS): izjavom da će se Srbija za Kosovo boriti svim sredstvima, uključujući neizbežnim ratom – Dačić je oblikovao sve ono što Koštunica lično misli a ne sme da kaže i što se dalo osetiti tokom izborne promocije firme DSS koja je u sebe usisala ne samo legendarnog Velimira Domaćina Ilića nego i Arkanovog saborca Dragana Markovića zvanog Palma, privatnog vlasnika nekadašnjeg Svetozareva (danas Jagodine). Ova, precizno krštena “narodnjačka koalicija” svoju snagu crpi iz nekadašnjeg milionskog, bolesnog, miloševićevskog članstva, kojoj je, pre svega, potreban Vođa, da im kaže kako da misle i šta da rade.
Za razliku od dvoličnog Koštunice koji zbog vlastoljublja nije sposoban da kaže ono što iskreno misli – da mu Evropa ide na nerve, da je Mladić ispravno ubijao ali ne dovoljno, da je Đinđić srećom ubijen i neka je, da su Šiptari niža vrsta primitivnog jednoćelijskog oblika, da su Muslimani, čitao je on u Lubardinim knjigama, podli i pokvareni, da su Hrvati izuzetno lukavi, genetski spremni za svaki genocid nad Srbima, mračni i večito katolički nesrećni – prijatelji izgladnelog Vojislava Šešelja pred američkom ambasadom u Beogradu organizovali su The Happening za dvadesetak tisuća ljudi, tek da svet vidi šta Pravi Srbi misle. Čuli smo racionalne Šešeljeve ideje, Srbiji uvek bliske: da nećemo u Evropsku Uniju, da Republika Srpska Krajina nije mrtva, da je Kosovo bez Albanaca realnost, da je Velika Srbija naša sutrašnjica… što Koštunica, kad obuče pidžamu, ume da pomisli i da se osmehne.
Ovu lepotu predizborne Srbije u kojoj mrak menja tamu, precizno je detektovao najveći ovdašnji mučenik, doskorašnji ministar finansija Mlađan Dinkić, šef mafijaške družine G17+: za samo tri dana kampanje u kojoj je po lokalnim pekarama pravio perece, obilazio bolnice, posetio čistače ulica, jeo sa vozačima gradskog saobraćajnog i šetao ulicama u pet ujutru kao drogiran – nezaustavljivi Dinkić objavio je da ima “plan za rešenje kosovskog pitanja”, ali da o njemu detaljnije ne želi da govori. U potpunom mozgovnom rasulu, glasači su od Dinkića čuli da on ima rešenje za “probleme Vranja”, dan kasnije čuli smo da on ima “scenario za obnovu Leskovca”… verovatno da ni Rijeka nije bezbedna od Dinkićevih vizija koje mu se povremeno finansijski javljaju putem zavlačenja u nacionalni budžet kojim i danas rukovodi, bez obzira što je nevoljno dao ostavku, ali je zato – pametnica – ostavio svoje ljude koji rade ono što im se naredi.
Ipak, ono što jeste današnja Srbija videlo se u dvorani “Pionir” ovog tjedna uoči košarkaške utakmice Crvena zvezda-PAOK. Nezapamćena tuča između navijača Partizana (koji su navijali za PAOK) i navijača Crvene zvezde – lakmus je priče o državi koji se raspala na sopstvene sportske delove; kako u centru pažnje nisu Hrvati ili Bosanci, ovaj srpsko-srpski sukob ne samo da nema verski ili nacionalni element, već je slika društva u kojem je sve povod za masovnu šorku. Saznanje da će oni koji su se gađali stolicama i iskreno želeli da ubiju protivnika – imati pravo da na idućim izborima glasaju, blagougodna je srpska poruka mržnje kroz glasovanje, jer ovde, koliko vidim a vidim sve slabije, više ništa s razumom ima ikakve veze.
U prilog ove teze, sasvim nenamerno, poslužio mi je kadar s predizborne konvencije Demokratske stranke gde sam u freeze-frame obliku ulovio Gorana Bregovića; isti onaj Bregović koji mi je 1994. u beogradskom studiju 5 žustro objašnjavao da čovek mora imati svoj izbor – ili si za Aliju Izetbegovića ili za Radovana Karadžića, a on se već odlučio za Radovana objašnjavajući kako je Slobodan Milošević “naša strana”, danas je deo “demokratskog bloka”, maltene moj istomišljenik, ideološki drugar, ortak.
Mada je sve zaboravljeno i mada se niko ničega ne seća – što bi se neko sećao izjave dr. Koštunice koji je stojeći nad Sarajevom rekao da su ovo buduće granice Srbije ili se neko sećao pisca Limonova koji je rafalima pozdravio Sarajlije, pucajući s Pala – nešto gorko i nešto bljutavo jeste feeling ove DS-bruke u kojoj su, sem Bregovića, Šaper i Krstić (nekadašnji članovi “Idola”, danas autistični branioci lika i dela predsednika Tadića), ex SPS-junak Miroslav Ilić ili glumac Voja Brajović, svako od njih zaštićen pravom da bude umetnik u povoljnom trenutku.
Nešto mi se gadi, da izvinite. Ne zato što su se neki tobož priveli svesti, već zato što sve liči na veliko pranje: tamo gde je Bregović – nema šanse da budem i ja. Jer, onaj ko se odrekne Sarajeva pod srpskim granatama – podržavajući ubijanje istog Sarajeva – nije ništa bolji od onih koji su to Sarajevo godinama ubijali. Svejedno što je danas Bregović u Demokratskoj stranci: to manje govori o Bregoviću, a više o Demokratskoj stranci. Tek da se zna.
Feral Tribune, 06.12.2006.
Peščanik.net, 06.12.2006.