Ne treba mnogo toga da čoveku pokvari lep avgustovski dan.
Taman sam se u subotu lepo spremio da krenem u Barič nekim svojim poslom, kad na radiju imam šta da čujem: posvađali se Velimir Ilić i Milutin Mrkonjić. E, presela mi je jutarnja kafa! Pa kako to, majka mu stara? Pa jesu li koliko pre neki dan skidali gaće i ljubili se po Guči, kukala im majka? Pa jesu li u istoj vladi ministri?
A sada, odjedared, Velja reži na Mrku, a Mrka žestoko uzvraća. Pa, čekajte, bre, dobri ljudi: još vam ni ova skalamerija od vlade nije ljudski proradila, Aca Vučić vam se ubeutio od male snage i velikog posla, a vi tako! Ništa mi nije jasno, a moram na put. Rastabirim posle malo novine: Velja zamera Mrki da ništa nije uradio dok je bio ministar. Namerno ne kažem ko od njih dvojice, jer ni jedan nije uradio ništa; umeli su samo da viču, da se kurče po gradilištima i da više puta otvaraju iste bedno kratke deonice poludovršenih „autoputeva“. Mrka uzvraća da „rugao se kotao loncu što je čađav“: a šta si ti, brate Veljo, uradio? Velja preti da će da smeni Mrkinog direktora nečega što oni zovu „koridor 11“, a za šta niko nije siguran šta je i postoji li uopšte. Mrka mu pokazuje bosanski grb uz prateće verbalno objašnjenje. Vidim: pale teške reči; još samo fali „nož vadenje i majku psovanje“, što kažu Piroćanci.
Sedim posle kod moga druga Ćebe u Bariču, gledam u vatru za sač i roštilj i brinem se. Dobri ljudi i lepe žene zabrinuli se da šta mi je, jel’ mi dobro? Da nije i mene ufatila mala snaga, kao Leku Vučića, daleko bilo? Ma, pustite me, dobri ljudi i lepe žene: ne znam šta ću od sebe od muke i brige. Sada se, posle tolikih godina, od mene očekuje da se opredelim između Velje i Mrke! Ma, novi Informbiro, „izjasni se, druže!“, šta da vam pričam. Ne znam ko mi glavu nosi.
Naime, obojica su mi uvek bili isti: viču, kurče se, ponižavaju i maltretiraju radnike i inženjere (i građevinske tehničare, da se ne ogrešim) na gradilištima, a svaki i jedan bolji čovek i bolji stručnjak od njih. Otvaraju nepostojeće, obećavaju nemoguće, u vlade se guraju, bez njih se ne može. Za to vreme Hrvati izgradiše autoputeve. A za to isto vreme Veljini i Mrkini neimari bave se samo time ko će koliko da uštine na debljini asfaltnog sloja i na kvalitetu betona; na „idejnom projektu“; na „imovinsko-pravnoj“ metafizici (preko čije zemlje će „autoput“ ići i je li tu zemlju već otkupio ko treba). Na tom planu ja još nikakve razlike između Velje i Mrke video nisam, obojica su podjednako dosadni, nametljivi, bezobrazni i bestidni. Pa kako sada da se izjasnim?
Rekao bi čovek slušajući ih da su to gigantski neimari – isti oni rimski graditelji koji onomad probiše Via Militaris kojime se do dana današnjeg truckamo na putu za carski Bizant. Volim Velju, ama volim i Mrku. Kako da se opredelim?
Nego neka se njih dvojica lepo pomire, to bilo najbolje, jer ja ovo da izdržim ne mogu.
Danas, 12.08.2012.
Peščnik.net, 13.08.2012.