Bio je Dan državnosti, Boris Tadić je na mitingu Vojske Srbije u Novom Sadu rekao da više nikada neće biti podela po etničkom i verskom principu; Velja, bolan, leži u Kliničkom centru te pusti poneku suzu pokajanja, dok ga Rasim obilazi u nameri da stavi tačku na jednu ružnu epizodu. Ja bih, međutim, na ovom mestu otvorila novi pasus.
Rasimu Ljajiću skidam kapu na pomirljivom potezu. Ali mislim da je pravi trenutak da pogledamo šta se dešava u stvarnom životu. Pokušaću da o tome govorim kao pripadnica manjinskog naroda.
Ono što je Velimir Ilić pre neki dan rekao u instituciji koja bi trebalo da bude dom svih građana i građanki Srbije, nešto je sa čime se pripadnici manjinskih naroda sreću dvadeset godina. Tako ne govore samo neumereni Ilić i primitivni „narod“. Zamislite na čelu Srbije Mađara, Bošnjaka, Slovaka, ili Roma, ili Albanca – i shvatićete na šta mislim.
Posle Đinđićeve smrti nastavilo se sa kampanjom iz doba Miloševića da su manjine glavni razlog destabilizacije Srbije. Tokom Koštuničinog zamajavanja Srbije obnovljeno je uverenje da bi ova zemlja bila Šangri-La i raj na zemlji da nema manjina. Ponovo je zacementiran stav da je „manjinama DATO i više nego što zaslužuju“ i da će Srbi uskoro postati manjina u vlastitoj zemlji. Nastavilo se sa praksom – ovo je naša kuća, a vi ste samo podstanari. Pitam vas kako bi se Srbi u mom gradu osećali da nekim čudom Bošnjaci određuju šta će biti školska slava. Kada sam to pitanje postavila lokalnom svešteniku, mom školskom drugu, optužio me je za komunjarsku propagandu i isterivanje svetog Save iz čaršije.
Ministarstvo obrazovanja već godinama sistematski sprovodi zaglupljivanje novih generacija. Školski udžbenici su puni neistina, koje nam je u amanet ostavio Radoš Ljušić, fašista po vlastitom priznanju. U njima možete da pročitate da se Đurđevi stupovi nalaze u Rasu (sic!) ili da su Sopoćani manastir nadomak Kraljeva – 120 kilometara udaljenosti, za razliku od 15 do Novog Pazara. Onda ne čudi što klinci iz drugih gradova, kada dolaze u posetu mome gradu, dižu tri prsta i viču – Ovo je Srbija. Zato najveći broj mladih iz Novog Pazara nikada nije bio u Beogradu, bez obzira što nas deli samo 300 kilometara, a i oni koji odu, po beogradskim ulicama se dozivaju srpskim imenima, iako su Bošnjaci. Kažu, bezbednosti radi. Ne mogu da ih krivim zbog toga. Još se čuju glasovi onih koji uzvikuju – Nož, žica, Srebrenica! Još uvek se batinaju Romi ili bilo ko čije ime ne zvuči sasvim srpski. Nikada istovremeno nismo imali više predstavnika Bošnjaka u državnim institucijama i više slučajeva diskriminacije po nacionalnoj osnovi na fakultetima, po bolnicama i ostalim novopazarskim institucijama čija su sedišta u Beogradu. Struktura zaposlenih u pošti, policijskoj upravi, elektrodistribuciji, finansijskim, penzijskim, zdravstvenim fondovima ni približno ne odgovara etničkoj strukturi Novog Pazara. Frustrirani Bošnjaci su odgovorili time što u lokalnoj samoupravi do skoro praktično nije bilo Srba.
Po popisu iz 2002. moj grad je imao 86.000 stanovnika, iako je realna cifra po podacima Fonda za zdravstveno osiguranje bila preko 100.000. Čitava gradska područija su ciljano izostavljena iz popisa. Shodno tome, Novi Pazar dobija manje novca od majčice Srbije. U njemu sada živi više od 125.000 stanovnika, a davanja su još uvek projektovana na onih 86.000.
Putevi su katastrofalni, pa se do Prijepolja ili Priboja, koji su na 120 km od Novog Pazara, putuje skoro tri sata. Region je podeljen između kraljevačkog i užičkog okruga, pa i dalje postoje specijalni formulari za prijavljivanje i odjavljivanje iz sandžačkih gradova. To je bio Miloševićev način kontrolisanja nas i Albanaca iz Preševske doline. Ne znam da li su ukinute posebne procedure u slučaju trgovine nekretninama između Srba i Bošnjaka.
Mi imamo verovatno najgore pravosudne organe u zemlji. Pre par dana je doneta oslobađajuća presuda za policajce koji su pre 15 godina batinali dvojicu Bošnjaka. Ni jedan od Miloševićevih batinaša nikada nije krivično odgovarao.
Beograd je godinama kreirao utisak o Novom Pazaru kao buretu baruta koje samo što nije eksplodiralo. Ovde sada vlada politička shizofrenija – dve suprostavljene stranke bore se za prevlast. Godinama smo imali jednu političku opciju, na čijem čelu je stajao čovek odan interesima bezbednosnih službi i trenutnim interesima srpske političke elite, kojemu je bilo omogućeno da Novi Pazar pretvori u sopstvenu prćiju. Vrhunac u podelama, koji nas je doveo na ivicu građanskog rata, nastao je montiranjem paralelne islamske zajednice.
Ugljanin je za ovih bezmalo dvadeset godina postao nešto nalik na političku “ženu lakog morala”, koja i nije neka lepotica, ali uvek nađe dobrog zaštitnika. Jedan od njenih makroa do skoro je bio i narečeni Ilić, naravno posle “najvećeg prijatelja Bošnjaka” – Vojislava Koštunice. Ovaj ménage à trios, pored političke štete, finansijski je ojadio ceo region. Javna je tajna u Novom Pazaru da je najveći deo muvanja sa raznim parking-servisima, komunalnim i drugim preduzećima išao direktno u džepove Velimira Ilića. Velja je preko svoje “ministrice” za Sandžak, izvesne pevačice poznate po ljubavnoj aferi sa lokalnim krimosom, kontrolisao urednost plaćanja. Po njenim rečima, ona je kod Sulja ulazila bez kucanja i štiklom u vrata.
Ponekad bi Veljo lično dolazio po harač i tada mu nije smetalo da uzima turske pare. Prošle godine ga nije zanimalo da li pozive za Dan državnosti šalje Turčin, nego da li daje pare. A Sulejman je, bogami, davao. I nije mu bilo malo što nas je bezočno pljačkao, nego nas je ubeđivao da je to za naše dobro, pa je u poslednjoj predsedničkoj kampanji proklinjao onoga ko ne glasa za Velju, koji nam je mnoge džade izgradio i u svemu pomagao. I da nismo ljudi, ako tog vrlog ljubitelja svega islamskog pod kapom nebeskom ne izglasamo za predsednika. Jer Srbija može biti demokratska i jedina majka svim Bošnjacima, samo ako ovaj vrli princ bude na njenom čelu. I bogme, mnogi poverovali. I glasali. Kažu – Rek’o Suljo! A njegova se ne dovodi u pitanje. Da kaže u vatru, mi bismo u vatru, u vodu, mi u vodu.
Ali bojim se da smo se ovoga puta našli u septičkoj jami. Veljo je neki dan lepo skinuo gaće i javno, pred celom zemljom obavio veliku nuždu i rekao za kakvu se Srbiju bori – onu čistu, junačku, Karađorđevu, gde nije mesto ni jednom Turčinu.
Od srca se nadam da možda neki od Ugljaninovih hajkača ovih dana oseća makar i trun stida zbog onog što su nam pričali prošle godine u ovo vreme i ovoga što im doskorašnji koalicioni partner govori danas. Moram da verujem da je u nekom od njih ostalo zrno ljudskosti i srama, ako se već odavno to ne može reći za vođu za koga su bili spremni da ubiju. Moram da verujem da nismo sasvim izgubili moć zdravog rasuđivanja i da shvatamo da nas niko ne može srozati, uniziti i ojaditi kao što to možemo sami sebi da uradimo.
I eto nas, uneređenih i obrukanih, i jednih i drugih, pokušavamo da zabašurimo ono što se zabašuriti ne može. I ne sme! Bošnjaci će progutati još jednu u nizu uvreda (zarad mira u kući), Srbi se (makar neki od njih) sa užasnom teskobom izvinjavaju, ali zato vesela trojka mudro ćuti. Velja se, doduše, malo koprca i ubeđuje nas da smo svi blesavi, jer smo ga pogrešno razumeli, ali Sulejman i Vojislav ne daju znake života. A i što bi? Arogancija koju smo im dopustili je naša, ne njihova sramota.
Jesmo li iz svega nešto naučili? Hoće li Bošnjaci prihvatiti da nam je Srbija domovina i da druge nemamo, osim ako se ko ne odseli i ne započne novi život u dijaspori, pa makar to bila i Bosna. I da treba učiniti sve da Srbija bude bolja i po meri svakoga od nas, bez obzira na ime i prezime, veru i naciju. I takođe, da se pravo na pristojan život u bezbednom okruženju ne daje, nego UZIMA. Hoće li Srbi prihvatiti da će velika i snažna Srbija jedino i isključivo postojati ako je bratski i komšijski dele sa drugima? Srpski političari će najbolje odbraniti Srbe sa Kosova ako odbrane manjine u Vojvodini, Sandžaku, Preševskoj dolini i svuda gde predstavnici manjina žive.
Pružena ruka Rasima Ljajića i reakcije mnogih javnih ličnosti, kao i izjava Borisa Tadića, daju mi nadu da je proces učenja otpočeo. I ma koliko razni ilići pokušavali da spreče modernizaciju i demokratizaciju Srbije, nadam se da smo na putu sa koga nema povratka. Treba nam samo malo više razumevanja za muke onog drugog i malo više dobre volje da se te muke prepoznaju kao zajedničke.
Autorka je direktorica NVO URBAN-IN.
Peščanik.net, 26.02.2009.