Politička metodologija odnosa prema prošlosti aktuelne vlasti mogla bi se u najkraćem svesti na sledeće: gore je krasti državu nego ubijati ljude; mi, dakle, jesmo učestvovali u kriminalnoj vlasti, ali to je bilo davno; uostalom, moralo se ubijati da bi se odbranila Država (koju, uzgred, niko nije napadao, ali je ona napadala druge, e da bi se preventivno odbranila)… Sve u svemu, bitno je da smo korupcijom „žutih“ poravnali naše ratne zločine.
Pored Vinstona Čerčila, Maksa Vebera, Tomasa Mana, Miroslava Krleže, Meše Selimovića i poslednjeg – Gotfrida Vilhelma Lajbnica – ličnost koju je proteklih nedelja najčešće citirao predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić bila je njegova nekadašnja profesorka na Pravnom fakultetu u Beogradu, Vesna Rakić Vodinelić. Kod koje je, treba li naglašavati, marljivi student dobio najveću ocenu.
„Citirao je i Lajbnica?!“, pita redovna profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta UNION, Vesna Rakić-Vodinelić na početku razgovora za Newsweek. „U kom smislu – matematika ili monade? Ili pre Veština kombinovanja?… Ali, pustite to! Budući da su i način i povod spominjanja mog imena banalni, predlažem da pređemo na ozbiljnije teme”.
Šta su danas u Srbiji ozbiljne teme? Da li je to, na primer, kontinuirana hajka koja se sprovodi nad zaštitnikom građana Sašom Jankovićem?
To jeste ozbiljna tema… U autoritarizmu se zaštita ljudskih prava doživljava ne samo kao vid opozicionog delovanja, već i kao subverzija. U tom smislu, ombudsman Janković za ovu vlast opasan je i zato što sa autoritetom koji ima – koji, pritom, nije ni imaginaran ni zasnovan samo na pravnoj normi – saopštava neprijatne pravne činjenice o stanju ljudskih prava u Srbiji. A za takvo jadno stanje neko ipak mora biti i odgovoran.
Ko?
U svim državama i svim razdobljima opasnost po ljudska prava dolazi pre svega od države i njenih službenika; naročito od onih koju su sebi pribavili moć koju doživljavaju kao neograničenu. U tom smislu, nijedan predstavnik vlasti ne voli da čuje ocene koje izgovara ombudsman Janković. Sa druge strane, razlika između demokratije i autoritarizma ogleda se i u tome da li ste kao vlast spremni da, ma koliko ona loša bila, vest koju ste dobili pročitate i razumete je ili se, umesto toga, odlučujete na to da – ubijete glasnika. Jer, dogod je glasnik figurativno rečeno živ, takva vlast se ne oseća sigurno. A vest? Pa, vest vas kao takva uopšte ne zanima.
Da, ali šta je ovde vest? To da se, kako tvrdi ombudsman Janković, u Srbiji “gaje strah, nezameranje i slepa poslušnost”; ili da je “reč premijera mera naše demokratije”?
U celosti se slažem sa navedenom ocenom ombudsmana. S tim da ovo o čemu govorimo nisu nove pojave; one već dugo traju. Razlika je samo u tome što opisano stanje danas nema nimalo sofisticiran oblik, što je ogoljeno i što predstavljaj privid političkih pojava. Zašto privid? Zato što je reč o pretpoltičkim pojavama koje, po surovim posledicama, znače gotovo fizičku borbu za puki opstanak na društvenoj pozornici. U tom smislu, ako spomenuti “slepi poslušnici” nestanu sa društvene pozornice, sa državnih i javnih jasli, rizikuju ne samo to da u izvornom značenju postanu idiosi (privatni, svoji sopstveni) već i, u njihovom sistemu vrednosti, pravi pravcati idioti.
Kada govorite o autoritarizmu…
Govorim o razmahnutom autoritarizmu koji podrazumeva onaj oblik lične vlasti kojoj nije dovoljno samo bespogovorno pokoravanje; potrebno je, nezavisno od pravila igre u demokratijama, stvoriti utisak da najviši politički autoritet ima sve državne nadležnosti. Dakle, ne samo izvršnu vlast koja mu po Ustavu pripada, nego i odlučujući uticaj na zakonodavnu vlast – na Parlament – kao i na pravosuđe. I to preko očiglednog uticaja na tužilaštva raznih stepena i vrsta. Govorim, dakle, o širini zahvata.
Kako izgleda pojavni oblik te razmahnute vlasti? Primer je, recimo, neskriveno uživanje kontrolisanih medija da podilaze najvišem političkom autoritetu u državi. Naravno, to podilaženje prati svakodnevan i ozbiljan napor u smislu diskreditacije onih malobrojnih medija koji nisu podlegli kontroli, a koje se svodi na to da ih optužite da su u vlasti najtežih zločinaca, onih kojima se pripisuje korupcija. Ako gledamo po dubini, razmah o kome govorim podrazumeva preventivno omalovažavanje i blaćenje gotovo svega i svakog ko je ne samo opozicija, nego i onoga ko bi to jednoga dana možda mogao biti.
Ponovo “sumnjivi “ombudsman Saša Janković?
Svi! Naprosto, vlast je svesna da potencijalna žarišta otpora mogu da ometu kontrolu koju je neophodno temeljito uspostaviti i održati; štaviše, negovatii je… Ne sumnjam da je premijerov poziv društvu na uspostavljanje radne etike i odgovornog obavljanja posla iskren; međutim, u zemlji u kojoj je posao postao luksuz, pozivanje na radnu etiku deluje kao neslano sprdanje. Isto tako, verujem da premijeru odista smeta ovdašnja mentalitetska matrica: nesposobnost činovničkog aparata, nedostatak inicijative, promišljanja svog posla…; međutim, dogod se činovnički aparat popunjava lojalistima, a ne meritokratijom, dogod se premijer ministrima obraća kao potčinjenima, a oni to udvorički prihvataju, ovde se neće uspostaviti nužan osnov ni za odgovoran javni sektor ni za ličnu inicijativu. I tu reči ne mogu da promene ama baš ništa.
Zašto se premijer na taj način obraća ministrima, novinarima, javnosti?
Manir premijera je naglašena osionost, potcenjivanje oponenata i podsmevanje gotovo svima onima koji javno ne iskazuju isto što i on. Šta to tačno znači u psihološkom smislu, možda bi bolje bilo da kaže neko drugi. U društvenom i političkom pogledu, međutim, taj ton se nužno razumeva kao društveno prihvatljiva agresivnost, koja bi trebalo da bude podjednako neprihvatljiva mentalitetska matrica kao i ona “neradnička” svest koju bi premijer da menja. Uz sve to, manir o kome govorim nesumnjivo je loš za ovo malo preostale demokratije; tim pre što sputava društveni dijalog koji bi, umesto ćutanja, bezrazložnog divljenja nabusitosti, prekoj naravi i “državničkoj odlučnosti” premijera, u izvesnoj meri svakako delovao relaksirajuće.
Mislite da je ovde bilo kakav civilizovan i ozbiljan dijalog uopšte moguć?… Odgovarajući na primedbe opozicije da sednicu vodi pristrasno, predsednica Skupštine je, recimo, podsetila da za to što radi ima većinu koja je podržava. “To je demokratija”, kaže predsednica Parlamenta. Je li?
Jedan od principa demokratske procedure i demokratskog društva je poštovanje prava manjina – političke, etničke, manjine po rodnoj orijentaciji… U nekoliko svojih odluka Evropski sud za ljudska prava podvlači da predsedavajući Parlamenta, naročito kada je u situaciji da odlučuje o pravima poslanika, mora da postupa nepristrasno. Od njega/nje se, dakle, očekuje ne samo da bude nepristrasan, nego i da ostavi utisak nepristrasnosti. S obzirom na njenu profesiju, bilo bi očekivano da barem taj uski pravni segment bude poznat predsednici Narodne skupštine. U oba slučaja – da joj je poznat ali da za njega ne mari, ili da joj je potpuno nepoznat – reč je o neodgovornoj političkoj ličnosti koju je za tu poziciju kvalifikovala puka lojalnost vođi.
Kada smo već kod skupštinskih debata koje sve više podsećaju na devedesete, imate li utisak da je dolaskom bivših radikala i socijalista na vlast u dobroj meri rehabilitovana ona politika za koju se vezuju odgovornost za ratove, za počinjene zločine, za hiperinflaciju, za batinanje građana, za ubijanje političkih protivnika i novinara, za sramne zakone o informisanju i o Univerzitetu, za NATO intervenciju na SRJ…
Da, zanimljiva je politička metodologija odnosa koju ova vlast ima prema prošlosti. Kao što ste i sami rekli, u vreme Slobodana Miloševića osnovni vidovi društvene patologije bili su ratni zločini, ubistva političkih protivnika i ratno profiterstvo. Međutim, kao bitna kriminalna dela postmiloševićevog razdoblja – uključujući tu i vreme Vlade Zorana Đinđića – ova vlast označila je korupciju. Pritom, ne tvrde oni – bar ne svi i ne izrično – da ratnih zločina nije bilo; ipak, društveno razdoblje od kraja 2000. do 2012. identifikuju kao korupcijsko, a sve vlasti do njihove kao koruptivne. Taj sistem vrednosti mogao bi se u najkraćem svesti na sledeće: gore je krasti državu nego ubijati ljude; mi, dakle, jesmo učestvovali u kriminalnoj vlasti, ali to je bilo davno; uostalom, moralo se ubijati da bi se odbranila Država (koju, uzgred, niko nije napadao, ali je ona napadala druge, e da bi se preventivno odbranila). Sa druge strane, takozvani žuti su, došavši na vlast, iz čistog besa počeli da priznaju ratne zločine, da predaju osumnjičene Haškom trubunalu i, pored svega, još i da kradu. A krađa država je, rekosmo, najteži od svih mogućih zločina. Naročito ako nam u bednoj i siromašnoj državi taj argument pomaže da zgrabimo plen koji se zove vlast, a koju vršimo tako što građanima smanjujemo plate i penzije. Hoću da kažem da u tom sistemu vrednosti nebitan postaje i karakter zločina i to ko je žrtva.
Šta je bitno?
Bitno je da smo korupcijom „žutih“ poravnali naše ratne zločine. Sve se predstavlja upravo na taj način, što, nažalost, ima uspeha. I to ne samo zbog kontrole medija, već i zato što su ranije vlasti u Srbiji tako malo učinile po pitanju suočavanja sa zločinima počinjenim u ratovima devedesetih, sa našom nedavnom mračnom prošlošću. A poznato je da saznavanja istine o toj teškoj prošlosti nema bez istinskog napora i posvećenosti vlasti. Uostalom, nedavno smo čuli konformističku političarku kakva je Angela Merkel kako u svom govoru povodom Dana obeležavanja Holokausta kaže kako je Holokaust deo nemačkog nacionalnog bića. Naravno da se Nemačka i Nemci ne ponose tim užasnim događajem, ali pokazuju da se sa njim ipak mogu suočiti. I osetiti deo odgovornosti mnogo godina pošto je strašni zločin počinjen. E, sada, da li možete zamisliti da, recimo, Aleksandar Vučić javno kaže kako je genocid u Srebrenici deo srpskog nacionalnog bića?
Ne mogu… Ali, je li i odnos prema prošlosti jedan od razloga što premijera ne razume elita sa kojom se on povremeno “krležijanski” obračunava?
Sve su prilike da premijer od onog koga označava kao „elitu“ očekuje da podrži Njega kao ličnost – i privatnu i javnu. Pritom, ne znam zbog čega mu je, u praktičnom smislu, ta podrška uopšte potrebna. Tim pre što ga politička elita, odnosno politički funkcioneri izvršne, zakonodavne, stidljivo i sudske vlasti, ne samo podržavaju, nego mu se i – dive. I „fizički i mentalno i bilo kako“ – kaže šef poslaničke grupe Srpske napredne stranke. A zašto mu se baš toliko dive? Zato što, na primer, nije napustio skupštinsku salu ni toliko da ode tamo gde „i car ide peške“. Iako ne spadam u bilo kakvu elitu, evo, odajem mu priznanje zbog toga. Istovremeno, poštujući sud profesionalke, citiram: „Ne mogu da komentarišem jučerašnje stanje premijera Vučića. Mogu samo da kažem:`Svaka čast!`Svako čiji posao zahteva dugo sedenje trebalo bi da na svaki sat ustane i prošeta bar pet minuta. Kada su u pitanju telesne potrebe kao što je odlazak u toalet, ne znam koliko je njihova bešika bila u stanju sve to da izdrži“.
Koga citirate, ne razumem?
Prim. dr Nevenka Dimitrijević, lekar opšte medicine. Van podrške koju sam upravo izrekla o premijerovoj privatnoj ličnosti, odvaživši se na to zbog stručnog afirmativnog stava koji obuhvata i majestetični plural, prešla bih u domen izgradnje pravnog poretka; konkretno, donošenja lex specialisa o Beogradu na vodi. A tu je mnogo toga pravno neprihvatljivog.
Šta je neprihvatljivo?
Činjenica da se izgradnja dela jednog grada, makar on bio i glavni, uzima kao razlog donošenja zakona koji važi na celoj državnoj teritoriji; zatim zamagljene finansijske konstrukcije nečeg što se pokriva zakonom kao aktom javne vlasti, a što je izgleda javno-privatno partnerstvo; sporne pretpostavke za promenu ustavnih pravila o pravu na imovinu i tako dalje. Uzgred, protivljenja pretpostavkama o kojima govorim kvalifikuju se kao anti-moderna; kao da je Moderna kršiti Ustav!?… Sve u svemu, nema ovde mesta bilo kakvom divljenju i „podržavanju“; umesto toga, tek konstatovanju tužnih činjenica parlamentarnog života u postupku donošenja zakona za pojedinačni slučaj.
Šta je sa ostalim brojnim “slučajevima”, profesorka? Da li bi, recimo, “slučaj” pada vojnog helikoptera u kome je život izgubilo sedam osoba, budući da premijer Vučić “neće dati” ministre Zorana Lončara i Bratislava Gašića, mogao završiti kao pogibija gardista u kasarni na Topčideru 2004?
Verujem da će se ipak pronaći “neutralni” krivac koji jeste ponešto, ali ne i odlučujuće doprineo nesreći. Isto je bilo i u slučaju pogibije gardista na Topčideru: Ustavni sud utvrdio je da je država povredila pravo na život žrtava i njihovim roditeljima dosudio tzv. pravičnu naknadu. Sa druge strane, ma kako nam to danas izgledalo, verujem da će se, makar kao istorijske, neke činjenice neformalno ipak utvrditi. Doduše, takođe verujem da tu istinu neću dočekati.
Toliko je beznadežno?
Toliko… Ali, spomenuli ste izjavu premijera o tome da “neće dati” dvojicu ministara, pa mi dozvolite da tu poruku koja se može tumačiti na više načina protumačim – pravnički. Prvo, premijer ne može da “ne dâ” ministra. Naime, po čl. 130. Ustava svaki član Vlade, u ovom slučaju svaki ministar, može biti podložan parlamentarnom ispitivanju njegove/njene pojedinačne odgovornosti. Izglasavanje nepoverenja ministru može zatražiti najmanje šezdeset poslanika Narodne skupštine i, ako se taj uslov ispuni, Skupština mora, pošto protekne najmanje pet dana od dana podnošenja takvog predloga, razmotriti njegovu odgovornost. Da bi se izglasalo nepoverenje članu Vlade, potrebno je da za takvu odluku glasa natpolovična većina svih narodnih poslanika. U slučaju da se izglasa nepoverenje, premijer je dužan da pokrene postupak za izbor novog ministra. Što znači da, ponavljam, premijer ne može „da ne dâ“ ministra.
O tome odlučuje Skupština?
Tako je. Razume se da u ovom momentu postoji dovoljna većina koja obezbeđuje da ti ministri zaista „ne budu dati“. Ipak, pretpostavljam da je jasno da kada premijer javno poruči da nekog ministra „ne dâ“, on preuzima ovlašćenja koja Ustav poverava Narodnoj skupštini. Istovremeno, kada kaže da svu odgovornost preuzima na sebe, podrazumeva se da su pravila Ustava ista za njega kao i za bilo kog ministra. Sa druge strane, da vidimo o kakvoj to odgovornosti zapravo premijer govori. Jer, pored pravne, postoje i druge.
Koje?
Politička odgovornost, recimo, koja se utvrđuje na izborima. Bivši predsednik Republike, na primer, nije verovao u to da će pravosudni poduhvati tadašnje ministarke pravde na bilo koji način uticati na njegov izbor. A je li? Pored pravne i političke, postoji i moralna odgovornost o kojoj odlučuju sami ministri; naravno, pod uslovom da su elementarno moralni ljudi, dužni da makar ponude ostavke. Koje nisu ponudili, tako da nam preostaje tek praznjikava “ponuda” premijera da neko – a to može biti samo Skupština – ispita njegovu odgovornost. Postavljam pitanje: ima li, dakle, u Skupštini Srbije šezdeset poslanika spremnih da potpišu predlog za izglasavanje nepoverenja ministru ili premijeru, makar kako taj predlog izgledao osuđen na neuspeh?
O nesreći na beogradskom aerodromu oglasilo se i Više tužilaštvo koje kaže da je za udes helikoptera Mi-17 “primarno odgovorna posada, dok postoji sumnja da deo odgovornosti snose pojedini pripadnici Vojske Srbije, kao i određeni broj civila”. Kako vam to zvuči?
Saopštenje Višeg tužilaštva u Beogradu je sramotno. Tim pre što je, iako je jedino tužilaštvo nadležno da sporovodi krivičnu istragu, dato na osnovu izveštaja komisija koje nisu radile pod nadzorom i po nalozima tužilaštva. Drugo, čim se oglašava tužilaštvo i zauzima stav o odgovornosti, izvesno je da se ima u vidu krivična odgovornost. Treće, zaključak tužilaštva da je “primarna odgovornost na posadi helikoptera” je nedopustiv, budući da su svi članovi posade mrtvi i da se protiv njih ne može voditi postupak. A ako se ne vodi postupak, nema ni pravno zasnovanog zaključka o krivičnoj odgovornosti. Četvrto, tužilaštvo nije nadležno da se izjašnjava o bilo čijoj krivičnoj odgovornosti; ono sprovodi krivični progon i istražni postupak, a o krivičnoj odgovornosti odlučuje isključivo sud, na osnovu rezultata sudskog postupka koji se protiv članova posade helikoptera ne može voditi, budući da ih više nema. Peto, koja vojna lica i civili bi mogli biti osumnjičeni saznaje se posle samostalno sprovedene tužilačke istrage, a javnost se o tome obaveštava optužnim aktima koja bi tužilaštvo, na osnovu istrage, moglo podneti. Iz navedenog je jasno da Više tužilaštvo očigledno nije imalo snage za regularan postupak. Ko nam onda ostaje?
Ko?
Ostaje Republička javna tužiteljka sa svojim značajnim ustavnim i zakonskim ovlašćenjima. Ona bi morala u ovom slučaju da primeni sve principe na koju je ovlašćuje Zakon o javnom tužilaštvu. Neću objašnjavati sadržinu tih moćnih načela devolucije, supstitucije i obaveznog uputstva; samo ću upozoriti na to da je povod takav da bi Tužiteljka ne samo trebala, već bi i morala da ih primeni.
Kada ste već postavili pitanje o šezdeset poslanika u Skupštini, moram da vas pitam: ima li u Srbiji danas opozicije?
U stranačkom smislu, ozbiljne političke opozicije danas, nažalost, nema. Ali svakako ima pojedinačne, ponekad snažne, manifestacije opozicionog stava. Dugotrajno diletantsko poigravanje – koje ne dugujemo samo ovoj vlasti – modelima organizovanja društvenog života koje se pripisuju čas „Zapadu“ čas „Istoku“, dovele su do svesno proizvedene konfuzije o vrednostima koje bi trebalo u ovom društvu podržati. Nažalost, te „vrednosti“ češće pripadaju onome što se percipira kao nasleđe Miloševićevog razdoblja sa kojim se, ponavljam, ova vlast može i mora do izvesne mere identifikovati.
Sa čim, na primer?
Pre svega sa idejom jake i navodno ponosne nacionalne države, na čelu sa jakim vođom. Divljenje devetnaestovekovnom samodržavlju koje demonstrira politička elita, još verujem ne i građani Rusije, pokušava se upotrebiti kao praktična politička matrica pomoću koje se zbijaju treće Srbije, stranke nastale ne tako jasnom deobom DSS, iza dveri koje se čvrsto zatvaraju. Šta se događa u toj nejasno-mutnoj društvenoj dubini ispod tabloidnog šarenila, komičnih ministara-ulizica, premijera koji uživa i fizičko i mentalno divljenje nije baš jasno. Ali je upravo zato zastrašujuće. U tom smislu, može li se građanima Srbije dogoditi što i Francuzima: da u nekom drugom izbornom krugu budu srećni što su uspeli da glasaju protiv otvoreno rasističke familije Le Pen da bi dobili svog Sarkozija koga već imaju, samo zato što je makar ambivalentan? Ili se čak ni to ne može dogoditi? Sa druge strane, moramo reći da van stranačke organizovane opozicije, u onome što se zove civilno društvo, ima za sada izvesnih znakova građanskog otpora. Kao i u nekim nezavisnim institucijama koje rade na zaštiti ljudskih prava.
Šta je sa vama? Beogradski Nedeljnik nedavno vas je uvrstio među pedeset najvećih opozicionara u Srbiji. Kome ste i čemu opozicija?
Autoritarizmu umesto kakve-takve demokratije; očiglednom laganju ravno u lice; diskriminaciji koja postaje pravilo umesto da bude izuzetak; gladi („Najednom je banula glad“ – M. Dedinac); divljenju umesto kritičkom stavu; olakom diletantizmu koji košta životâ (helikopterska nesreća); nesmenjivosti ministara koje tereti jasna profesionalna i moralna odgovornost; besprimernoj ulagivačkoj lojalnosti („Da je Grčka imala svog Vučića ne bi bila tamo gde je sad“, ministar Vulin); neprofesionalnom stavu pravosudnih organa (Više tužilaštvo u Beogradu koje nalazi da je „primarna odgovornost na posadi helikoptera“); pravnom neredu i nesigurnosti; sistematskom podsmevanju državnih funkcionera ljudskim pravima; odsustvu vere u vladavinu prava i slepom verovanju u manipulaciju; trajnom stanju političkog i pravnog varvarstva u Srbiji… A to kome sam opozicija… Pre svega premijeru koji je, kao prihvatljiv „politički“ princip, inaugurisao većinu nabrojanih pojava. Drugi tek idu tom već uzoranom brazdom, baš kao da nisu misleća ljudska bića, već puki podanici zadate recepture.
Šta su posledice tog krotkog hoda po uzoranoj brazdi koju spominjete? Besprizorna hajka na ombudsmana? Nasilje u Inđiji, Vrbasu, u Mionici? Crni džipovi iz kojih izleću “crnokošuljaši” o kojima govori Vesna Pešić?
Pojave koje nabrajate samo su najnovije. Sve prethodne u međuvremenu su zatrpane “novim saznanjima” o regularnosti školovanja aktuelnog predsednika Republike, mišama-bananama, miškovićima, plagijatima, šarićima, kosmajcima i ostalom kvazi-političkom faunom i florom zaduženom za svakodnevno zamajavanje.
Plaši li vas sve to?
Plaši, naravno. A više od svega pitanja: šta ako je nasilje o kome govorimo tek generalna proba?!
Newsweek, 27.04.2015.
Peščanik.net, 28.04.2015.
VESNA RAKIĆ-VODINELIĆ NA PEŠČANIKU