Profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu, Vesna Rakić Vodinelić, za Avangardu govori o “buđenju” univerziteta u Srbiji: “Univerziteti i fakulteti u Beogradu, kao institucije, nisu se još ’probudili’, ali jesu njihovi nastavnici i saradnici, kao pojedinci ili grupe. Među potpisnicima ćete uočiti dosta imena koja su podržavala proteste u Beogradu 1996/97. godine. Razume se, i mnoga nova. Reč je o ljudima koji se ni tada ni danas ne mire sa autokratijom i izrugivanjem osnovnim pravima građana”; o autoritarnoj vlasti: “… ne poštuje se podela vlasti, nema vladavine prava, a to su konstitucioni temelji parlamentarne demokratije. Ljudska prava jednih se štite, a drugih, pod istim okolnostima, gaze, što znači da nema pravne jednakosti. O socijalnim parametrima se organizovano od strane države šire laži i time krši pravo na ljudsko dostojanstvo izrugivanjem bolnim egzistencijalnim problemima. Potiskivanjem demokratije u politički život se, i to u najmanju ruku, uvodi autokratija; nejednakim tretmanom se negira svakodnevna pravna sigurnost; nametanjem i organizovanjem lažnih podataka negira se socijalna sigurnost i ljudsko dostojanstvo. Rezultat svega ovoga ne može biti otvoreno i slobodno društvo, već zatvoreno i represivno”; objašnjava ko čini vladajuću strukturu u Srbiji: “Bez obzira na sve deklaracije i na teško podnošljivi pevački ’šarm’ Ivice Dačića, SPS i njegovi birači su potiv EU i zapada; oni su proruska, tačnije pro-putinovska partija, odnosno društvena grupa. Isto tako, Vučić je odlučio da se prevuče evropskom glazurom, ali je njegov manir radikalski i to je sve više, kako se povećava komocija učvršćivanja njegove lične autoritarne vlasti. Takva pozicija omogućava mu da preko kontrolisanih tabloida među građanima širi anti-zapadnu, prvenstveno anti-evropsku političku propagandu, a da to – veoma uspešno – svojim evropskim sagovornicima objašnjava kao stavove za ’domaću upotrebu’; koga štiti patrijarh Irinej: “Koliko sam ja vernica (nisam), toliko je patrijarh Irinej smerni predvodnik svog vernog naroda. On se svesrdno meša u ovozemaljske političke stvari. Njegove izjave nisu samo političke – to je politička propaganda u korist Dodika i Vučića… Iracionalno je da baš patrijarh smatra da državu koja vrši nasilje nad pojedincem treba braniti od reakcije na to nasilje. Baš hrišćanski!”
Javnu podršku građanskim protestima “Jedan od pet milona” poslednjih je dana dalo više od šest stotina profesora i saradnika univerziteta u Srbiji.
“Smatramo svojom moralnom dužnošću da javno ukažemo na urušavanje institucija, demokratskih vrednosti, kulture dijaloga i slobode medija, kao i na ugrožavanje političkih, ekonomskih i kulturnih sloboda”, poručuju profesori srpskih univerziteta, dodajući da proteste građana vide “kao opravdan pokušaj da se politički život Srbije vrati u ustavne i zakonske okvire i da se stvore preko potrebne političke pretpostavke za demokratsko ustrojstvo i odgovorno delovanje svih državnih institucija”.
Da li je podrška profesora građanskim protestima znak da su se univerziteti u Srbiji konačno probudili, pitanje je za profesorku Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu, Vesnu Rakić Vodinelić.
“Univerziteti i fakulteti u Beogradu, kao institucije, nisu se još ’probudili’, ali jesu njihovi nastavnici i saradnici, kao pojedinci ili grupe. Među potpisnicima ćete uočiti dosta imena koja su podržavala proteste u Beogradu 1996/97. godine. Razume se, i mnoga nova. Reč je o ljudima koji se ni tada, ni danas, ne mire sa autokratijom i izrugivanjem osnovnim pravima građana”, kaže za Avangardu profesorka Rakić Vodinelić. “Protesti od pre dvadesetak godina otpočeli su u vreme ’zrelog doba’ Miloševićeve vlasti, nešto kraće od pet godina pred njegov pad. Autokratija gotovo istog klijentističkog i koruptivnog tipa dešava nam se ponovo, ali sa ipak bitnim razlikama”.
O kojim bitnim razlikama govorite?
Devedesetih je na prostoru bivše Jugoslavije besneo rat i mnogi među profesorima i studentima bili su i mirovni aktivisti. Tada Miloševića među državama zapada nije podržavao niko; Vučića, ovako ili onako, danas podržavaju mnogi.
Ako univerzitet ne posmatramo formalno, dakle, ne samo kao instituciju, nego onako kako je nastao i kakav bi trebalo da bude – kao zajednicu onih koji uče i onih koji poučavaju – u ovom trenutku na protestima nedostaju studenti. Do danas su se protestima organizovano priključili studenti Fakulteta dramskih umetnosti, Fakulteta organizacionih nauka i Fakulteta političkih nauka… Sećam se, moram reći sa setom, učešća studenata Pravnog fakulteta, jednog od najbrojnijih na Balkanu, kako u dugačkoj i moćnoj koloni, pre dvadesetak godina, odlaze na Trg Republike. Na ovim protestima ih nema, nadam se samo – još uvek nema.
I predsjednik Vučič kaže da među građanima koji protestuju gotovo da nema studenata, ali “ima i pristojnog sveta”. Ko su ostali, oni “nepristojni”, imate li ideju?
Sve je to već na izveštavanju o prvom protestu “opevala” čuvena nadri-novinarka Studija B, Barbara – “linč, silovanje, nasilje”. Mi smo silovatelji, nasilnici skloni linču. Uz sve smo još i izdajnici. To što u našem Ustavu stoji da su građani suvereni, za vlast u Srbiji znači: ako se pozoveš na svoju građansku suverenost, to je samo zato što si kriminalni izdajnik. Jer, zna se – Suveren (baš velikim slovom!) može biti samo jedan.
Bolan je za svakog autokratu Čl. 2. stav 2. Ustava Srbije: “Nijedan državni organ, politička organizacija, grupa ili pojedinac ne može prisvojiti suverenost od građana, niti uspostaviti vlast mimo slobodno izražene volje građana”.
A kada je reč o studenatima kojih nije bilo u početku, pa evo, Vučić ih je prizvao.
Ko je prizvao profesore? Zašto je, bez obzira na lažne diplome predstavnika vlasti, na njihove prepisane doktorate, na otvoreno ugrožavanje političkih, ekonomskih i kulturnih sloboda i urušavanja institucija, većina profesora ćutala?
Prvo, Beogradski univerzitet je posle anti-akademskog, zapravo pogubnog Zakona o univerzitetu iz 1998. ipak ostao devastiran. Nekoliko desetina profesora, koji su tada bili otpušteni ili na druge načine onemogućavani da rade, nisu se više vratili na Univerzitet. U međuvremenu, podobni dekani iz devedesetih zapošljavali su nove ljude, često reprodukujući sami sebe i sopstveni odnos prema državi, univerzitetu i studentima, koji ću kratko opisati kao podanički prema “onima gore” i osion prema “onima dole”. Ti “dole” su mladi saradnici i studenti.
Primitivni, navodno neoliberalni odnos prema visokom obrazovanju, koji se ogleda u iskrivljenom i neprofesionalnom prihvatanju “Bolonjskog procesa” (dok u praktičnom univerzitetskom životu u Srbiji ima samo karikaturalne veze sa tim procesom), tokom gotovo dve decenije doveo je do “razumevanja” visokog obrazovanja, prvenstveno kao profita za fakultete, univerzitete i buduće poslodavce. To je moralo ostaviti traga. Način na koji je ustrojena i na koji funkcioniše velika većina privatnih fakulteta i univerziteta uklapa se u ovu “neoliberalnu” matricu, koju, nažalost, ni mnoge državne visokoškolske ustanove nisu izbegle. Najzad, ni broj diploma stečenih pod sumnjivim okolnostima, broj plagiranih i nesolidnih radova pripadnika nove političke klase nije mali. U tome nisu učestvovali samo “diplomci” i “doktori” – sasvim je izvesno da je nemali broj profesora i saradnika, kao i samih visokoškolskih institucija svesrdno pomagao tom lažiranom sticanju akademskih zvanja, ili je, bar, istrajno ćutao. Teško je očekivati da se pobune sami protiv sebe; naročito pod ovakvim okolnostima.
Što je,onda,bio “okidač” da se profesori sada, na ovaj način i u ovolikom broju javno oglase?
Istrajnost protesta i demonstranata, pre svega, a onda i njihova brojnost. Nemali “doprinos” dao je sam predsednik Republike svojim osionim izjavama i prekomernim omalovažavanjem.
“Neka vas dođe i pet miliona, ništa neću prihvatiti”, poručio je, a onda je tako broj onih koji su “1 od 5 miliona” preko noći porastao.
Na redovno omalovažavanje smo ovde već navikli, ali u ovoj prilici je predsednik ipak prešao svoju svakodnevnu uobičajenu dozu. Njegova prva reakcija, dakle, nije bila samo obrecivanje na novinare, već na građane uopšte, na samu ideju suverenog građanina, sada više ne samo kao ustavnu apstrakciju, već kao stvarnost koja mu nije prijatna. Potom, predsednik je nastojao da tu prvobitnu reakciju ublaži, a onda je odlučio da se sa pobunjenim građanima nadgornjava, ne više samo verbalno, već organizovanim dovođenjem svojih iskrenih ili prinudnih pristalica na miting povodom posete Vladimira Putina Srbiji, koji je na besprimerno ulagivanje domaćina imao da kaže svega tri reči. Naravno, kada govorimo o “okidaču”, moramo uzeti u obzir i ogroman raskorak između našeg stvarnog, u svemu sumornog javnog i privatnog života na jednoj strani, i fingiranog blagostanja “zlatnog doba” koje nam cinično podastire naša nova politička klasa. U jednom trenutku taj raskorak postaje nepodnošljiv: ljudi osete potrebu da nešto urade, da jasno kažu da nismo u zlatnom, već u kamenom dobu. To sve, razume se, važi i za profesore.
Mislite da građanski protesti zaista mogu da ugroze (sve)vlast predsjednika Vučića? I protesti Ne davimo Beograd su bili masovni; i tada se šetalo, zviždalo, protestovalo i – ništa.
Prvo, inicijativa Ne da(vi)mo Beograd nastala je kao reakcija na ideju tzv. Beograda-na-vodi, kao i na brojne druge zloupotrebe vlasti, uključujući i lokalne vlasti u Beogradu. Sama Inicijativa je u jednom momentu odlučila da dalje ne organizuje proteste i da se usredsredi na neke druge oblike rada, a podaci do kojih su došli i analize koje su izvršili pojačali su ocenu javnosti o tome da brojne sporne i do danas prikrivene aktivnosti vlasti jesu rezultat zloupotrebe ili razbojničkog otimanja javnih dobara od građana. Danas Ne da(vi)mo Beograd aktivno sudeluje u protestima.
U ovom vremenu i pod datim okolnostima protesti “1 od 5 miliona” još nisu dovoljni za smenu vlasti. Brojni zahtevi koji su iskazani na demonstracijama širom Srbije u krajnjoj liniji svode se na jedan izvorni: predsednik Republike treba da da ostavku.
Što nije realno očekivati?
Sudeći po predsednikovom dosadašnjem odnosu prema moći i vlasti, nije realno. Nije, čini mi se, za očekivati ni to da Vučić izgubi parlamentarne izbore, bili oni održani u ovoj godini ili za godinu dana kada im je, inače, vreme. Međutim, ono što je već sada domet protesta jeste osećaj da se protivustavno pribavljena moć više ne može sprovoditi onako glatko kako je predsednik Republike navikao da čini.
Zašto to mislite?
Protest sam po sebi dovodi do toga da Vučić povlači poteze koji su iznuđeni – bilo da je reč o vređanju građana, pa onda lakom uzmicanju, ili o nadgornjavanju, što sve zajedno povećava revolt i kod onih koji u protestima ne sudeluju. Jasno je, pritom, da protesti Vučića silno nerviraju. (Dovoljno je on nervirao nas, hajde sada malo mi njega!) Tim pre što oni, iz nedelje u nedelju, očigledno podižu samosvest građana.
Da li će probuđena energija građana u brojnim gradovima Srbije usahnuti tokom vremena, odista nisam u stanju da predvidim. Sada je neophodan pouzdan dogovor opozicionih stranaka koje sudeluju u protestu i predstavnika građana, što pobunjeni ljudi traže. Sama smena vlasti ili njeno blago uzmicanje nisu dovoljni da se ispune zahtevi koje građani na protestima ispostavljaju. A oni traže promenu sistema, ne puku promenu vlasti.
Zašto opozicioni prvaci ne govore na protestima? Koliko je na njihovu nepopularnost uticala hajka koju protiv njih vode kontrolisani mediji, a koliko njihov “minuli rad”, što mislite?
Oba procesa bitno su uticala na nepopularnost većine današnjih opozicionih lidera, ali se ne sme zanemariti ni neposredan uticaj Aleksandra Vučića i njegovih najbližih sradnika. Od pada Miloševića do dolaska Vučića nisu bili demontirani mehanizmi putem kojih je bivši predsednik Srbije vršio vlast. Miloševićeva stranka – Socijalistička partija Srbije, samo u vreme Vlade Zorana Đinđića nije bila u vlasti ili blizu nje. SPS se vlasti približila u vreme manjinske Vlade Vojislava Koštunice, koju su podržavali, a onda je Boris Tadić ušao u koaliciju sa SPS. Ideološka matrica SPS-a nije se promenila.
Što to znači?
Bez obzira na sve deklaracije i na teško podnošljivi pevački “šarm” Ivice Dačića, SPS i njegovi birači su potiv EU i zapada; oni su proruska, tačnije pro-putinovska partija, odnosno društvena grupa.
Isto tako, Vučić je odlučio da se prevuče evropskom glazurom, ali je njegov manir radikalski i to je sve više, kako se povećava komocija učvršćivanja njegove lične autoritarne vlasti. Takva pozicija omogućava mu da preko kontrolisanih tabloida među građanima širi anti-zapadnu, prvenstveno anti-evropsku političku propagandu, a da to – veoma uspešno – svojim evropskim sagovornicima objašnjava kao stavove za “domaću upotrebu”.
Kada već spominjete autoritarnu vlast… Dokazujući da je srpsko društvo slobodno, predsjednik Srbije često se poziva na zvaničnu državnu statistiku, zar ne?
Između rezultata zvanične državne statistike u Srbiji, koja se tiče socijalnih razlika, i rezultata međunarodno priznatih statističkih metoda postoji velika razlika. Isto je sa merenjem medijskih sloboda, kao i sa merenjem stepena koruptivnosti javnih službi. Kod nas predsednik Republike vodi pregovore o statusu Kosova, iako je to u nadležnosti Vlade. Umesto Ministarstva pravde, koje je za to nadležno, kod nas predsednik Republike najavljuje uvođenje kazne doživotnog zatvora. Takođe, predsednik Republike kvalifikuje napad na jednog novinara kao izazivanje opšte opasnosti, iako je kvalifikacija krivičnih dela u nadležnosti javnog tužioca, pa potom suda. Kod nas se vodi krivični postupak protiv naručioca napada na novinara tek pošto u posetu dođu “Novinari bez granica”, i pošto predsednik Republike popriča sa raznim posetiocima skupa u Davosu…
Govorite o paljenju kuće novinara Milana Jovanovića, zbog čega je prošle sedmice uhapšen predsjednik opštine Grocka i član GO Srpske napredne stranke Dragoljub Simonović?
Naravno. Hapšenju predsednika opštine Grocka prehodio je postupak vezan za istu tu paljevinu kuće, sračunat na zataškavanje, u kome je pomagačica u izvršenju krivičnog dela, baš poput policijskog starešine u slučaju Savamala, nejavno, na osnovu tzv. oportuniteta, osuđena da plati 50.000 dinara i da nosi “nanogicu” određeno vreme. Tek pošto su u Beograd došli predstavnici “Novinara bez granica” i tek pošto se predsednik vratio iz Davosa, poveden je krivični postupak protiv naručioca zločina, koji je istovremeno “nosilac” partijske knjižice. Uz ironični detalj da je taj isti predsednik opštine predložio ministra unutrašnjih poslova za počasnog građanina Grocke. Počasti se, ni posle svega, Nebojša Stefanović, dotični ministar, nije odrekao.
Ali, da se vratim na priču o autoritarnoj vlasti. Kod nas Aleksandar Vučić, tada predsednik Vlade “ne da” svoja dva ministra, iako ministre bira i razrešava Skupština. Kod nas tužilaštvo vodi postupak protiv poginulog pilota helikoptera, iako se nikakav postupak ne može voditi protiv ljudi kojih više nema, a tužilaštvo je pod značajnim uticajem Vlade po zakonima Srbije, kojoj (Vladi) je tada na čelu bio Aleksandar Vučić. Kod nas članovi vladajuće stranke novcem iz budžeta kupuju televizijske i radio stanice. Kod nas se ruše gradski kvartovi, a odgovornim se u kratkom i nejavnom postupku, putem tzv. oportuniteta, jedinim krivcem proglašava dežurni policijski starešina, kao da je reč o Golijatu a ne običnom čoveku. Kod nas se jedna grupa novinarki iz podobnih tabloida državnim mehanizmima tetoši, a druga grupa, iz tzv. opozicionih, ponižava. Hoćete li još?
Dovoljno je.
Kad samo ove činjenice, iznete primera radi – a sličnih ima bar nekoliko puta više – supsumirate pod ustavne i zakonske norme, ili međunarodno prihvaćene standarde, zaključujete tj. ocenjujete ono što iz njih proizlazi: ne poštuje se podela vlasti, nema vladavine prava, a to su konstitucioni temelji parlamentarne demokratije. Ljudska prava jednih se štite, a drugih, pod istim okolnostima, gaze, što znači da nema pravne jednakosti. O socijalnim parametrima se organizovano od strane države šire laži i time krši pravo na ljudsko dostojanstvo izrugivanjem bolnim egzistencijalnim problemima. Potiskivanjem demokratije u politički život se, i to u najmanju ruku, uvodi autokratija; nejednakim tremanom se negira svakodnevna pravna sigurnost; nametanjem i organizovanjem lažnih podataka negira se socijalna sigurnost i ljudsko dostojanstvo. Rezultat svega ovoga ne može biti otvoreno i slobodno društvo, već zatvoreno i represivno.
Koliko represivno? Ministar Nebojša Stefanović poručuje da policija neće reagovati sve dok su protesti mirni. Vjerujete li mu?
Ovo nisu nasilni protesti, ali nisu ni karnevalski. Ljudi u koloni, pogotovo oni srednjih godina, prilično su smrknuti. Mislim da taj prigušeni bes vlast oseća.
Nemam razloga da ministru Stefanoviću išta verujem, ali mi se čini da nije u interesu vlasti da sada preduzima nasilne mere, što ne znači da neće pokušati da provocira nasilje. I zbog toga je potreban politički dogovor građana i opozicije. Uzdržanost lokalne vlasti Srpske liste (čitati: SNS), uz pojedinačne provokacije, pokazana je i povodom protesta u Kosovskoj Mitrovici. Ne znam koliko će uzdržanost policije da traje. S obzirom na dosadašnji modus operandi ove vlasti, odluka će više zavisiti od nepredvidive ćudi, nego od samih događaja na ulicama.
I Milorad Dodik je govorio da neće upotrebiti silu, ali je na kraju ipak izveo policiju na ulice Banja Luke i krenuo u brutalan obračun sa pripadnicima pokreta “Pravda za Davida”. Komentarišući hapšenje opozicionih poslanika i novinara i privođenje roditelja Davida Dragičevića, patrijarh Irinej je kazao da je “sa velikom brigom pratio demonstracije na ulicama Banja Luke”, jer su, kako je ocijenio, oni koji “ne žele dobro Republici Srpskoj i srpskom narodu tada bili zadovoljni”. “Možda neko ne vidi, ili ne želi da vidi, ali svi ti procesi (demonstracije u Srbiji i u BiH) jesu povezani”, rekao je patrijarh i dodao da “ne vidi ni da će biti koristi za narod od podsticanja na proteste u Beogradu”. Kako tumačite poruke patrijarha SPC?
Koliko sam ja vernica (nisam), toliko je patrijarh Irinej smerni predvodnik svog vernog naroda. On se svesrdno meša u ovozemaljske političke stvari. Njegove izjave nisu samo političke – to je politička propaganda u korist Dodika i Vučića. Na osnovu čega zaključuje da između protesta u Banja Luci, nastalog kao reakcija na prikrivanje ubistva, i protesta u Beogradu, koji je počeo kao reakcija na prebijanje jednog političara, postoji povezanost – zaista ne umem da dokučim, izuzev ako se prihvati maglovita insinuacija da su protesti organizovani od neke neidentifikovane neprijateljske političke sile. Ono što, međutim, jasno povezuje Davida Dragičevića i Borka Stefanovića jeste nekažnjeno nasilje države prema pojedincu. Normalna građanska reakcija na državno nasilje je protest. Iracionalno je da baš patrijarh smatra da državu koja vrši nasilje nad pojedincem treba braniti od reakcije na to nasilje. Baš hrišćanski!
Pomenuli ste parlamentarne izbore…
To bi, van svake sumnje, bili vanredni izbori. Redovni parlamentarni i lokalni izbori se održavaju svake četiri godine, a predsednički svakih pet godina. Redovni parlamentarni izbori u Srbiji bi trebalo da se održe na proleće 2020. godine. Za vanredne parlamentarne izbore potrebno je izglasavanje nepoverenja Vladi, tj. da Vlada “padne”, ili da predsednik Republike, na obrazložen predlog Vlade, raspusti Narodnu skupštinu pre isteka njenog mandata.
Svi vanredni izbori koji su održani posle dolaska SNS-a na vlast, bili su zakazani zbog ovog drugog razloga. Ovakva ustavna odredba omogućava da se suštinski odluka prepušta stranci, ili koaliciji na vlasti, što dalje omogućava prelaz državnih ovlašćenja na privatne pravne subjekte kakvi su političke stranke. Vladajuća politička stranka se rado koristi ovom ustavnom mogućnošću.
Opozicija poručuje da će te izbore bojkotovati. Je li bojkot rešenje?
Nema poštenih i slobodnih izbora pod sadašnjim uslovima medijske blokade svih partija izuzev SNS i donekle SPS; u uslovima očiglednih i neskrivenih slučajeva ugrožavanja slobode izbora; davanja poklona (mita) i drugih načina (na primer “Bugarski voz”); sumnjivih biračkih spiskova; načina formiranja i rada izbornih komisija… To je stanje koje traje i ponavlja se na svim vrstama izbora od 2012, ozbiljno dovodeći u sumnju legitimnost vlasti. Zaista izgleda teško zagovarati učešće opozicije na takvim izborima, ali podjednako je teško organizovati uspešan bojkot koji bi pokazao da je vlast dokazano i očigledno nelegitimna.
Što je onda rešenje?
Pre odluke o bojkotu, ili učešću na izborima, opozicioni politički subjekti morali bi da se obrate OEBS-u, koji ima odeljenje specijalizovano za posmatranje izbora. U opisu njihovog posla je i slanje velikih posmatračkih misija koje na terenu borave nekoliko nedelja pre održavanja izbora, za vreme izbora i posle njih. Primera takvih misija bilo je u Evropi, i to ne tako davno. Najveća posmatračka misija boravila je u izborno vreme u Ukrajini i sastojala se od preko 1.000 posmatrača. Nažalost, stanje izbora u Srbiji je “zrelo” za jednu opsežnu i ozbiljnu posmatračku misiju. Pitanje je, međutim, da li je ova evropska organizacija na tako nešto spremna.
Avangarda, 05.02.2019.
Peščanik.net, 11.02.2019.
VESNA RAKIĆ VODINELIĆ NA PEŠČANIKU