Pre izvesnog vremena javnost se upoznala sa postojanjem kompleksne evidencije brojeva zaraženih i umrlih od korona virusa, koji su se razlikovali od do tada objavljenih. Ova saznanja dodatno su pobudila sumnju, koja je već neko vreme postojala, da se zvanični broj novozaraženih potiskivao, a preovlađujuće objašnjenje bilo je da se to radilo kako bi se krajem juna, uprkos epidemiji, održali izbori. Poverenje u zvanične podatke je ovim događajima ozbiljno uzdrmano i usledile su nedelje rasprave o valjanosti baze podataka o virusu, koju su predstavnici države nevešto istovremeno i branili i kritikovali.
Zašto se ne veruje podacima? Rukovanje države podacima o korona virusu suočilo nas je sa nizom konkretnih problema prevelikih očekivanja i manipulacija, ali iza tih problema se zapravo krije veća i složenija priča. Odnos države prema podacima povezan je sa glavnim političkim procesima u državi, kao i odnosom države prema razvoju. Dok se za odlazeću vladu moglo sa sigurnošću reći da je digitalizaciju i tehnološki razvoj stavljala među svoje prioritete, način na koji se vlast održavala zasnivao se na, razvoju suštinski suprotstavljenim, principima klijentelizma i partijske patronaže. Između stvarnog načina funkcionisanja države i toga kako je nosioci vlasti predstavljaju postoji jaz koji se sve više širi, a dok on postoji, postojaće i razlozi za sumnju u podatke koje država proizvodi.
Stanje u oblasti javnog zdravlja nije samo dobra ilustracija aktuelnog odnosa države prema podacima, već i njenog odnosa prema razvoju, jer je zdravo, obrazovano stanovništvo ključni preduslov svake razvojno orijentisane države. Da bi se ovaj problem sagledao u celini, potrebno je vratiti se na period tokom trajanja vanrednog stanja, od uvođenja 15. marta, pa do ukidanja 6. maja, kada je sposobnost države da procesira podatke bila pred najvećim izazovom i posledice klijentelističkog upravljanja najočiglednije. Međutim, potrebno je vratiti se i dosta dalje u prošlost, jer se odnos prema podacima i razvoju oblikuje u dužim vremenskim intervalima, a izgleda kao da se sada nalazimo na vrhuncu jednog od razvojnih talasa, makar na rečima.
Krvotok države
Epidemija korona virusa učinila je da se neko vreme gotovo svakodnevno govorilo o brojevima i statistici. Postali smo, makar na trenutak, svesniji uticaja koji na svakodnevni život ima način na koji se podaci proizvode, oblikuju i šire. Ali, podaci su oduvek u krvotoku država. Statistička obrada podataka se razvijala uporedo sa razvojem modernog upravljanja državom. Čak i sam naziv statistike upućuje na državu: njena prvobitna svrha bila je da omogući vlastima upravljanje sve većim i složenijim sistemima, kroz sakupljanje i obradu podataka o stanovništvu i privredi. Što je tehnologija više napredovala i kompleksnost sistema rasla, značaj statističke obrade podataka postajao je veći, sve do danas, kada se u razvijenim zemljama donošenje odluka zasniva na sve naprednijoj obradi „velikih podataka“ u realnom vremenu.
Postoji donekle naivno, ali duboko uvreženo, uverenje o objektivnosti brojeva. Na prvi pogled, statistika i veliki brojevi deluju ubedljivije od subjektivnih utisaka koje imamo kao pojedinci. To u nekim slučajevima može da bude tačno, ukoliko su prikupljanje podataka i njihova analiza izvršeni na naučno utemeljen način, i uglavnom kada se radi o politički manje osetljivim temama. Ali, što se više povećava politički značaj neke statistike, to više rastu podsticaji vlasti da je zloupotrebi i te rezultate bi uvek trebalo tretirati kao pristrasne i proveriti šta se nalazi „ispod haube“. Mnogo puta se dešavalo da su vlasti različitih država aktivno iskrivljavale statistike u svoju korist. Zapravo su problemi u procesiranju podataka odličan pokazatelj da nešto nije u redu sa celim sistemom državne uprave. Velike ekonomske krize, prirodne katastrofe ili ratovi su kroz istoriju primoravali države da se za veoma kratko vreme prilagode izazovima i procesiraju nove tipove i količine informacija, ali su i povećavali političku potrebu da se podaci koriste za svrhe opstanka na vlasti, pre nego za ostvarivanje zacrtanih političkih i ekonomskih ciljeva.
U Srbiji su tokom trajanja vanrednog stanja svakodnevna obraćanja epidemiologa i izjave predstavnika vlasti navele građane da pomisle da će se borba protiv epidemije rukovoditi empirijskim podacima o delotvornosti različitih mera. Ukoliko brojevi nastave da rastu primenjivaće se jedan set mera, a ako počnu da padaju primenjivaće se drugi. Svaki dan smo bili prikovani uz konferencije za medije na kojima smo mogli da nazremo neke elemente vođenja politika zasnovanih na činjenicama. Međutim, već tokom vanrednog stanja su se ocrtale i jasne granice do kojih je ovaj pristup donošenja odluka mogao da funkcioniše u datom sistemu, pre nego što se potpuno urušio nakon održanih izbora.
Srbija nije država u kojoj se politike po pravilu zasnivaju na podacima, a njihova delotvornost empirijski proverava. Odgovori na epidemiju samo su razotkrili ovakvo stanje odnosa države prema podacima, kao i njen kapacitet da ih obradi i nalaze integriše u javne politike. Iako se vlast poslednjih godina predstavljala kao pionir digitalne transformacije društva i obećavala razvojnu prečicu kroz novu tehnološku revoluciju, suočavanje sa izazovima epidemije jasno je pokazalo domete korišćenja podataka. Ukoliko podaci stanu na put političkih interesa utoliko gore po podatke. Talas epidemije koji još uvek traje već ima užasne društvene posledice, ali ovo je i upozorenje na to šta nas tek očekuje, već u bliskoj budućnosti, u suočavanjima sa novim problemima za koje nema lakih rešenja bez drastičnih promena u načinu upravljanja državom.
Talasi razvoja
„Trebaju nam roboti. Potrebni su nam leteći automobili, čipovi, sve ono za šta smo se borili i mučili, a nismo uspevali“. Tokom posete Kini krajem 2018. predsednik Vučić je izjavio da je zamolio domaćina, premijera Lija, da pomogne Srbiji oko „četvrte industrijske revolucije“ i „robotizacije društva“. Imao je poruku i za skeptike: „Nemam ništa protiv da mi se mnogi u Srbiji smeju. Svaki put se smeju i svaki put se ispostavi da se zaludu smeju“. Kada su u pitanju velika obećanja o ubrzanom razvoju zasnovanom na tehnološkoj revoluciji, postoje razlozi za brigu, pre nego za smeh.
Nakon izbora Aleksandra Vučića za predsednika 2017. digitalizacija je uz obrazovanje proglašena prioritetima rada nove vlade Ane Brnabić. U narednim godinama vladajuća partija je u kampanjama stavljala u prvi plan digitalizaciju kao razvojnu prečicu Srbije. Premijerka Brnabić je Srbiju proglasila liderom regiona u ovoj oblasti i obećala digitalnu budućnost njenoj deci. Visoki partijski funkcioneri su se u reklamnim spotovima teleportovali u budućnost sa letećim automobilima, a funkcionerke su spremale večeru pritiskom na dugme – po nešto digitalno za svakog birača. Digitalizacija i robotizacija postajali su simboli obećanog tehnološkog napretka. Tako se i tokom kampanje za izbore 2020. biračima obraćala robot Ema, koja će uz pomoć kineske tehnologije od Srbije napraviti jednu od „najnaprednijih zemalja na svetu“.
Međutim, iako je poslednjih godina posebno intenzivno, ovo insistiranje na tehnološkom razvoju nije ništa novo. Radi se o najnovijoj pojavi starog sna o modernizaciji Srbije. Od uspostavljanja moderne države u 19. veku, jedan od glavnih ciljeva Srbije bilo je približavanje stepenu razvoja zapadnih zemalja. Bez obzira na tip njenog uređenja i na granice u kojima se nalazila, Srbija je, kao i njeno okruženje, prolazila kroz više perioda intenzivnog razvoja, posebno u periodima smene vekova, u međuratnom periodu i vrtoglavo u prvim decenijama socijalističke Jugoslavije. Ali, od poslednjeg velikog razvojnog talasa, koji je posustao već sa ekonomskom krizom 70-ih godina prošlog veka, Srbija je spala na začelje globalnih procesa. Kao odgovor na ovo posustajanje sve više su se javljali politički projekti koji su obećavali nadoknađivanje ovog zaostatka i „brzu modernizaciju“ zasnovanu na tehnološkoj revoluciji.
Demokratska tranzicija Srbije 2000. počela je pozicioniranjem modernih tehnologija u samo središte programa vlade Zorana Đinđića. U intervjuu datom tokom kampanje za parlamentarne izbore 2000, posle kojih će postati mandatar republičke vlade, Đinđić je modernizaciju jasno stavio u prvi plan. „Prvo treba da pokušamo da vratimo sve naše mlade stručnjake koji su otišli u svet, a zatim da u Srbiji tražimo talente, još od osnovne škole. Nastojaćemo da Srbija bude centar modernih tehnologija na Balkanu, i motor razvoja u modernim tehnologijama, pre svega mislim na internet i kompjuterske tehnike“. Pozivanje na tehnološki razvoj je gotovo neizbežan sastojak legitimacije vlasti sa reformskom agendom, pa ne čudi što se, uz nove tehnološke termine, ovi ciljevi ne razlikuju mnogo od poruka koje su upućivane dolaskom Ane Brnabić na mesto predsednice vlade.
Jedna od stvari koje su najavljene još te 2000. bila je digitalizacija zdravstva. Zoran Đinđić je u istom razgovoru potvrdio da su u toku razgovori sa japanskom vladom o njihovom sponzorstvu „u vidu umreživanja bolnica i škola u Srbiji u kompjutersku mrežu i podizanja nivoa te kompjuterske tehnologije u Srbiji“. Dvadeset godina kasnije, prilikom otvaranja laboratorije koju su kineski sponzori nazvali „Vatreno oko“, premijerka Ana Brnabić najavila je kompletnu digitalizaciju zdravstva i pravljenje informacionog sistema koji će biti „među najnaprednijim u svetu“.
Mnogo stvari se promenilo od početka veka. Fascinaciju mogućnostima softvera i interneta zamenili su roboti i veštačka inteligencija. Promenili su se glavni strani sponzori tehnološke modernizacije, a Japan je kao uzor i izvor tehnologije zamenila Kina. Srbija je prešla put od države koja je bila na početku demokratske tranzicije, preko perioda konsolidovanja demokratije do ponovnog klizanja ka autokratiji. Međutim, ostala je konstanta, obećanje da će se zdravstvo digitalizovati. I pored nespornih promena u toku ove dve decenije, Srbija je ipak 2020. dočekala bez strukture koja bi mogla da adekvatno odgovori na novi izazov: epidemiju korona virusa.
Hridi epidemije
Prvi podaci o zarazi Covid-19 u Srbiji počeli su da se skupljaju tokom februara. Testirani su uzorci pojedinaca koji su redom bili negativni, sve do 6. marta, kada je registrovan prvi pozitivni slučaj. Narednih dana broj testiranih i pozitivnih pojedinaca rastao je sporo, ali već sredinom marta počelo je ubrzavanje. Rast broja pozitivnih slučajeva stvarao je utisak da se stvari otimaju kontroli, što je vlast amplifikovala alarmantnim porukama i na šta je, odmah po uvođenju vanrednog stanja, odgovoreno rigoroznim merama ograničavanja kretanja.
Posle sastanka Kriznog štaba sa kineskom delegacijom 23. marta najavljena je promena pristupa u borbi protiv virusa. U narednim danima trebalo je da se višestruko uveća broj testiranja, da se procedure testiranja promene u pravcu opsežnijeg praćenja kontakata zaraženih i uvede kolektivna izolacija pozitivnih slučajeva. Ovo su inače bile mere koje je Svetska zdravstvena organizacija već nekoliko nedelja preporučivala, ali koje su, iz nekog razloga, uvedene tek nakon sastanka sa kineskim stručnjacima. U svakom slučaju, radilo se o eskalaciji odgovora države – umesto dotadašnjih stotina, plan je bio testirati hiljade uzoraka dnevno, u koje bi bili uključeni i asimptomatski slučajevi koji su bili u kontaktu sa zaraženima, dok bi izolacija u kućnim uslovima bila zamenjena improvizovanima bolnicama, poput one formirane na beogradskom sajmu.
Međutim, uskoro su na površinu isplivali problemi. Iako je državni vrh najavio da će se već narednih dana broj testova meriti hiljadama, to se nije desilo nekoliko narednih nedelja. Dolazilo je do sve većeg broja slučajeva u kojima su testirani čekali danima ili nedeljama na rezultate. Negde su se rezultati gubili i bilo je potrebno ponovo raditi testove. Ovakvo stanje je unosilo dodatnu nesigurnost i zaraženi koji su bili stacionirani u improvizovanim bolnicama u jednom trenutku su pretili štrajkom glađu ukoliko ne dobiju rezultate ponovljenih testova. Šta je pošlo naopako već za vreme ovih prvih nedelja prvog talasa epidemije?
Na poslednje dve konferencije za novinare na kojima su bili novinari, pre privremenog prelaska na slanje pitanja elektronskom poštom tokom vanrednog stanja, član Kriznog štaba Predrag Kon je ukazao da je razlog ovih neuspeha nedovoljna pripremljenost u statističkom aspektu javnog zdravstva u Srbiji. Objasnio je da mere nisu dobro planirane s obzirom na mogućnosti procesiranja podataka. „Neko je mislio da može mnogo više da uradi. Nedostaje nam taj laboratorijski kadar koji osim što mora da radi sa ovakvom opremom mora da bude i medicinski obrazovan jer je u pitanju unos podataka iz složene dokumentacije“. I drugi članovi Kriznog štaba imali su slične ocene, da su uzrok zastoja u analizi i objavljivanju podataka nedovoljni kapaciteti. Već na sledećoj konferenciji 10. aprila, Kon je u odgovoru na pitanje novinarke Istinomera dodatno razjasnio glavni problem zbog kog je zapelo testiranje: „Napravljena su rešenja u okviru nekih tabelarnih izveštaja koji ne mogu da služe. Ne može da rezultat bude izdat nikome nego pacijentu i lekaru. Mi tu imamo problema i pre svega etičkih problema. To deluje neverovatno, ali je istina“.
Kon je dakle još u aprilu opisao problem zbog kog se kasnilo sa povećavanjem broja testova i dostavljanjem rezultata. U sedmoj nedelji od pojave korona virusa u Srbiji, ispostavilo se da je način na koji je država procesirala podatke bio neadekvatan i taj problem je nastavio da otežava borbu protiv epidemije sve do danas. Iako na samom početku nije bilo teško pratiti male brojeve, sa naglim povećanjem broja slučajeva to više nije bilo moguće. Kada je promena politike borbe protiv epidemije zahtevala višestruko uvećanje aktivnosti, informatička infrastruktura, brojnost i osposobljenost kadra u zdravstvu pokazali su se daleko ispod očekivanja.
Broj dnevnih testova koji je 23. marta najavljen u „naredna dva-tri dana“ postignut je dve-tri nedelje kasnije. Tek kada se sistem suočio sa razmerom operacije koju je trebalo izvesti tražila su se nova rešenja. Kašnjenje je imalo svoju cenu, jer se odrazilo na sposobnost države da adekvatno odgovori na epidemiju na njenom prvom vrhuncu, ali ovo nije bio jedini slučaj gde su se očekivanja od države sudarile sa njenim mogućnostima.
Vlada je na predlog Kancelarije za informacione tehnologije 28. marta usvojila zaključak o uspostavljanju jedinstvenog informacionog sistema Covid-19. Zaključkom je predviđena obaveza Instituta za javno zdravlje Batut da svakodnevno dostavlja podatke Kancelariji za ITE kako bi oni bili objavljivani u anonimizovanoj formi. Međutim, iako se sa ovom praksom počelo već 24. marta, sve do 14. aprila, odnosno pune tri nedelje, nije bilo ažurnih podataka. Razlog tome je bilo je, sudeći po odgovoru Kancelarije, to što podaci u tom periodu nisu ni dobijani iz Batuta, što je bilo u skladu sa navodima o zastojima u obradi i analizi podataka o epidemiji.
Po ukidanju vanrednog stanja, podaci su neko vreme blagovremeno objavljivani, ali presek broja zaraženih po opštinama i gradovima ponovo prestaje da bude dostupan javnosti posle samo tri nedelje, odnosno 10. juna, i ovakvo stanje se nastavlja i posle izbora, do drugog talasa epidemije i pisanja ovog teksta, kada je problem neobjavljivanja podataka obavijen novim, debljim slojevima nepoverenja u bilo kakve objavljene podatke. Sami članovi Kriznog štaba potvrdili su u ovom periodu u više navrata da neslaganja u podacima postoje i neki su počeli da vode sopstvene evidencije, da bi imali svoje informacije o razvoju epidemije po gradovima.
Kako smo se našli ovde? Zbog čega država nije delotvorno i blagovremeno organizovala testiranje na virus, obradu podataka, obaveštavala i komunicirala sa javnošću? Da bi se odgovorilo na ovo pitanje moramo se vratiti na početak ovog teksta i na način funkcionisanja vlasti u Srbiji.
Klijentelizam ili razvoj
Korisnost podataka za državu mora se posmatrati u širem kontekstu njenog pristupa ekonomskom razvoju i razvoju njenih institucija. Postoji mnogo faktora koji utiču na razvoj, od resursa i geografije, preko otvorenosti za trgovinu, odnosa sa drugim državama do tehnologije, razvojnih politika i ekonomskih i političkih institucija. Nije uvek jednostavno odrediti uzročnost ovih faktora. Neprekidno teče rasprava o demokratskim institucijama: za jedne su one uzrok razvoja, za druge posledica, dok treći smatraju da je ekonomski razvoj moguć i bez razvoja demokratskih institucija, obično ukazujući na uspehe nekih od istočnoazijskih država.
Ako demokratija nije ni dovoljan ni potreban uslov za razvoj, šta jeste? Usvajanje novih tehnologija je jedan od glavnih motora ekonomskog razvoja, a poslednjih decenija sve više se obraća pažnja i na razvojnu usmerenost država i na kvalitet njenih institucija. Države tako možemo grubo podeliti u dve grupe. U jednima se vrši „programska“ raspodela resursa i distribucija položaja rukovođena meritokratskim principima. Usvojeni razvojni program u ovim zemljama dominira nad uskim partijskim interesima, a kompetentnost birokratije je važnija od njene partijske lojalnosti. Sa druge strane su države sa klijentelističkim institucijama, u kojima se distribucija položaja i resursa uslovljava političkom podrškom. To najčešće podrazumeva politiku patronaže partijskih struktura u birokratiji i kupovinu glasova, odnosno direktnu razmenu glasa na izborima u zamenu za resurse.
U klijentelističkim sistemima postavljanje rukovodilaca po partijskoj liniji, umesto po kriterijumima kompetentnosti, utiče na sposobnost države da se razvija. Ne samo da mnogi od ovih poslova često nisu neophodni za ostvarivanje javnog interesa i funkcionisanje države, već partiji lojalni birokrati mogu da pomažu izvršnoj vlasti da alocira resurse na neoptimalan način. U ovakvim sistemima nema podsticaja da se unapređuje efikasnost; umesto toga tokovi novca se usmeravaju od važnih razvojnih projekata ka projektima koji pomažu partiji u održavanju na vlasti i često podižu nivo korupcije u zemlji. Vlast se održava nezavisno od stvarnih ishoda njenih politika, zahvaljujući politizovanoj administraciji i zavisnom sudstvu, kao i kroz kontrolu izbornog procesa i nesmetanu kupovinu glasova, u kojoj partijski aktivisti zaposleni u javnom sektoru i više pozicionirani „brokeri“ imaju važnu ulogu. Iako nisu svi oblici političke korupcije podjednako loši po razvojne mogućnosti države, klijentelizam spada među faktore koji ih dugoročno sputavaju.
Ne postoji ništa u kulturnom obrascu ovog regiona što stopira budući razvoj, jer da je to slučaj ne bi postojali prethodni talasi razvoja. Ni geografija ni postojeći resursi nisu prepreke. Demokratija sa druge strane nije garant razvoja; on je moguć u nedemokratskim sistemima, ali se u autokratijama već ukorenjeni stagnantni režimi teško mogu suštinski menjati. Institucije usmerene na izvlačenje resursa umesto na razvoj i klijentelistički sistem koji podstiče koruptivno delovanje moguće su i u demokratskim i u autokratskim sistemima. Glavna razlika je zapravo u tome da li sistemi omogućavaju da se ovakvo ponašanje promeni ili ne. Što je država zatvorenija, što ima manje mogućnosti da se za stvarno stanje i brojne zloupotrebe sazna i da se ustanovi odgovornost, a za šta su potrebni snažni mediji i institucionalni kontrolni mehanizmi, to će se koruptivni sistem sve više ukorenjivati, a mogućnost uspostavljanja razvojne države i meritokratskog sistema postajati sve udaljenija.
U Srbiji su institucije, umesto podsticanja razvoja i omogućavanja distribucije resursa i položaja zasnovanoj na kompetentnosti i programskim kriterijumima, prvenstveno ekstraktivne, usmerene na bogaćenje grupa povezanih sa vladajućom strukturom, a na štetu razvojnog potencijala i blagostanja stanovništva. Ključni mehanizmi u ovom modelu su distribucija resursa i pozicija na osnovu partijske lojalnosti. Kupovina glasova deluje kao ustaljena praksa, mada za sada nedovoljno sistemski istražena. Među samim stanovništvom je rašireno uverenje da je za napredovanje neophodno članstvo u partiji, posebno u državnoj administraciji, podjednako rasprostranjeno među starijom, ali i mlađom populacijom. Kada korumpirane elite uspostave ovakav sistem klijentelističkih institucija koje rade u njihovu korist, demokratska smena vlasti takođe postaje teža, ali čak i tada ona ne podstiče ekonomski razvoj sama po sebi, već su za to potrebne dugoročne razvojne politike i snažne institucije.
Neizlečivo zdravstvo
Zdravstvo je najupečatljiviji, ali i najvažniji primer nedostatka razvojnih politika i posledica uspostavljanja klijentelističko-patronažnog sistema. Zdravo i obrazovano stanovništvo trebalo bi da bude stub svake razvojno orijentisane države. Građani Srbije su, naročito poslednjih godina, bombardovani izjavama o zdravstvenim centrima kao „spejs šatlovima“, modernim instrumentima i novozaposlenim zdravstvenim radnicima. Ali, činjenice upućuju na suprotno.
Tokom kampanje za izbore 2020. ulaganja u zdravstvo su predstavljana kao najveća dostignuća vlasti. Ali, iako je zbog stanovništva koje stari posao zdravstva u Srbiji sve zahtevniji, javna ulaganja u zdravstvo su iz godine u godinu sve manja, a sa njima pada i broj zaposlenih. Po poslednjim dostupnim podacima za 2017, iako Srbija izdvaja sličan procenat BDP-a za zdravstvo kao i većina evropskih država, u poređenju sa većinom evropskih država ukupna davanja za zdravstvenu zaštitu po glavi stanovnika su niska, što je i očekivano s obzirom na nivo razvijenosti Srbije.
Ono što zabrinjava je struktura zdravstvenih izdvajanja. Godinama traje smanjivanje ukupnih javnih rashoda za zdravstvo, koji su 2017. bili 57% ukupnih davanja, što je najniži procenat u odnosu na ukupna davanja još od 2000. Tako je Vlada, ironično, pre samo nekoliko meseci, bila spremna da javna sredstva namenjena RFZO preusmeri u kampanju brendiranja „Srbija stvara“. S druge strane, umesto javnih izvora, zdravstvo se sve više oslanja na privatne rashode za zdravstvenu zaštitu, što je trend koji se ubrzava poslednjih godina.
Sa smanjivanjem javnih rashoda za zdravstvo trebalo bi očekivati i manje zaposlenih. Po podacima nadležnih institucija, broj zaposlenih u zdravstvu se godinama smanjuje, po nekim procenama i za 10.000 u poslednjih 5 godina. Ova oseka u zdravstvenom sektoru izazvana je dobrim delom i odlaskom lekara iz zemlje zbog niskih primanja, kao i problemima specijalizacije. Iz zemlje posebno odlaze mlađi lekari, koji bi trebalo da budu nosioci transformacije javnog zdravstva, a njihovo odlaženje je godinama čak i podsticano od strane države, kao način da se smanji nezaposlenost. Uz sve to, veliki broj zaposlenih drži se na privremenim ugovorima, dok ustanovama često rukovode vršioci dužnosti, što povećava mogućnost da se na njih vrši politički pritisak.
Ukoliko raste potreba sve starijeg stanovništva za zdravstvenim uslugama, a mogućnost da se dođe do kvalitetne usluge u javnom zdravstvu je sve manja, to znači da će sve više ljudi pokušavati da obezbedi kakvu-takvu uslugu neformalnim putevima. Istraživanja pokazuju da u poslednje dve decenije nije bilo značajnih pomaka u percepciji zdravstva kao jednog od najkorumpiranijih delova društva. Iako građani načelno osuđuju korupciju u zdravstvu, dugotrajna praksa neformalnog osiguravanja kvaliteta zdravstvene usluge, vezom ili nedozvoljenim plaćanjem, učinila je svoje.
Najveći broj građana će otvoreno reći da je davao novac lekarima, dok je tragično pogrešan odgovor države na to bila „legalizacija“ takozvane „male“ korupcije. Ozakonjivanje nagrađivanja lekara za njihov rad 2019. nije suštinski poboljšalo njihov materijalni položaj, ali je doprinelo postojećoj negativnoj slici o korupciji u zdravstvu i time nanelo štetu lekarima i njihovom položaju u društvu, a sa druge strane podiglo troškove lečenja korisnicima usluga koji su materijalno najugroženiji i kojima te „male vrednosti“ zapravo najviše znače.
Krečenje naprslih zidova
Srbija je pandemiju dočekala sa zdravstvenim sistemom u krizi. Upravo je strah od pada zdravstvenog sistema, kao i u većini zemalja u okruženju, uticao na vlasti da uvedu stroge zabrane kretanja odmah na početku pandemije. Zdravstvo zaraženo klijentelizmom i korupcijom dugo nije lečeno i u centar pažnje javnosti tokom vanrednog stanja izbili su upravo slučajevi vezani za ove aspekte funkcionisanja zdravstvenog sistema.
Pre izbijanja novih žarišta u Novom Pazaru i drugim gradovima, jedan od najvećih incidenata sa širenjem virusa desio se u Gerontološkom centru u Nišu. U ovoj ustanovi, kojom je rukovodio opštinski većnik iz vladajuće partije, su uprkos zabrani bile dozvoljene posete i kretanje štićenika, a prvi simptomi zaraze su se prikrivali. Član Kriznog štaba i Pokrajinski sekretar za zdravstvo Zoran Gojković oštro je osudio ovakvo ponašanje kao neprofesionalno i to je rezultiralo prvim hapšenjem u državnim institucijama zbog propusta tokom epidemije. Po podacima Tužilaštva u Gerontološkom centru u Nišu je u narednom periodu od korone umrlo 50 korisnika.
Međutim nakon hapšenja direktora, na mesto vršiteljke dužnosti ponovo je postavljena partijska ličnost, ovog puta predsednica Saveta za socijalna pitanja Opštinskog odbora SNS-a, čime se u potpunosti ponovio patronažni obrazac. Ubrzo se saznalo da je član Kriznog štaba, takođe iz vladajuće partije, koji je javno osuđivao neprofesionalno ponašanje, na mesto pokrajinskog sekretara za zdravstvo došao nakon što je, koristeći mogućnost primene oportuniteta, protiv njega odbačena krivična prijava zbog učestvovanja u organizovanoj grupi koja je vršila prevare sa osiguranjem.
Novinarska istraživanja sprovedena tokom trajanja vanrednog stanja počela su da pokazuju da gotovo nije bilo aspekta borbe protiv epidemije koji nije bio obeležen klijentelizmom ili korupcijom. CINS je ukazao na netransparentnost tokova novca, dok su istraživanja BIRN-a ukazala da su partijske veze bile ključne prilikom ugovaranja poslova dezinfekcije ili nabavke respiratora. Istraživanje KRIK-a pokazalo je da je politički funkcioner i direktor Instituta „Dedinje“, još jedne ustanove koja je bila u centru pažnje zbog najmanje 100 zaraženih pacijenata i zaposlenih, nabavio nepouzdane testove na korona virus, od osobe osumnjičene za kriminal. Ovde se radi samo o prvom delu talasa za vreme trajanja vanrednog stanja, a u narednom periodu broj ovakvih slučajeva se samo uvećavao.
Manjak ulaganja i klijentelistički obrasci nisu zaobišli ni proces digitalizacije u zdravstvu. Prilikom uvođenja integrisanog zdravstvenog informacionog sistema 2014. bilo je logično računati na velike promene u načinu na koji zdravstveni radnici rade sa pacijentima, kao i njihov otpor na uvođenje elektronske dokumentacije, nove poslove u informatičkom sektoru i konstantnu obuku i unapređivanje znanja korisnika informacionog sistema. Trebalo je predvideti ozbiljna ulaganja.
Međutim, kao što je to često slučaj sa novim zakonima, procena finansijskih sredstava potrebnih za sprovođenje obično ne predviđa dodatne troškove. Tako je Zakon o zdravstvenom informacionom sistemu predvideo da neće biti novih troškova, odnosno da će oni biti pokriveni u skladu sa bilansnim mogućnostima, a da će se pretežni deo sredstava obezbediti iz stranih donacija. Ovo je pre pravilo nego izolovan slučaj. Sredstva za informatičko i tehnološko unapređivanje javnog sektora godinama se očekuju od stranaca, čak i u ovoj ključnoj oblasti, kao da kvalitet javnog zdravlja treba da zavisi od dobre volje stranih donatora umesto od državne politike. Mnogi problemi sa kojima se sada suočavamo posledica su upravo ovakvog pristupa izgradnji informacionog sistema.
Nedovoljni budžeti ustanova javnog zdravlja nisu omogućavali učešće dovoljnog broja stručnjaka neophodnih za ove nove načine prikupljanja i obrade podataka. Analiza Share fondacije ukazala je na to da su IT stručnjaci u zdravstvenom sektoru preopterećeni, daleko slabije plaćeni od kolega u privatnom sektoru i bez mogućnosti usavršavanja u oblasti informacione bezbednosti. Tokom trajanja vanrednog stanja ovi nedostaci su izbili na površinu kada je otkriveno da su korisničko ime i lozinka za centralizovani Informacioni sistem Covid-19 nepažnjom učinjeni javnim na sajtu jedne beogradske zdravstvene ustanove.
Sa druge strane, ponovo zahvaljujući radu istraživačkih portala, saznalo se da je novac za održavanje zdravstvenog informacionog sistema na tenderima dobijala kompanija bliska suprugu ministarke pravde, odnosno bratu članice Kriznog štaba Kisić Tepavčević. U kontekstu isprepletanosti ličnih, poslovnih i političkih interesa trebalo bi razumeti i reči članice Kriznog štaba sa samog početka vanrednog stanja, kojima je kao stručnjak od novinarskih pitanja štitila donosioce odluka: „Neumesno je da se dovodi u pitanje bilo koja odluka kojoj je cilj zaštita ljudskih života“.
Nedovoljna ulaganja, partijska patronaža i korupcija mogle su se stoga jasno uočiti na više nivoa, od samog zdravstvenog sistema, preko informacionog sistema do konkretnog načina na koji su se procesirali podaci. Sve ovo je važno za razumevanje poverenja u donosioce odluka. Srbija se već dugo izdvaja među evropskim zemljama po veoma niskom poverenju u institucije. Ovo nepoverenje se godinama hrani saznanjima o zloupotrebi resursa i korupciji u institucijama, i odražava se i na poverenje u same zvanične podatke. Nije zato iznenadilo što se, po istraživanju NSPM-a sprovedenom tokom maja, i pre nego što je objavljeno istraživanje BIRN-a, samo 44% ispitanika izjasnilo da veruje u zvanične izveštaje o broju obolelih i umrlih tokom epidemije.
Poverenje stanovništva u „sistem“ postoji kada oni veruju da će sistem raditi u njihovu korist i da neće biti okrutan prema njima. Neprestano suočavanje sa slučajevima u kojima je sistem naštelovan tako da radi u korist politički privilegovanih, a da svom težinom nalegne na najobespravljenije, pothranjuje nepoverenje u institucije, do te mere da je okrnjeno poverenje čak i u osnovne stvari kao što je broj preminulih od zarazne bolesti.
Narušavanje pažljivo stvarane povoljne slike o stanju u državi ugrožava legitimitet vlasti, koja zbog toga ima poseban interes da zaustavlja informacije koje im ne idu u prilog. Bez jakih medija i mehanizama institucionalne kontrole građani ne mogu da saznaju za ishode politika, a partija na vlasti ne može da bude sankcionisana za koruptivno ponašanje. U toku same pandemije Vlada je donela Zaključak o centralizovanju informacija po kojem su sve informacije o epidemiji mogle dolaziti samo od Kriznog štaba i zapretila sankcijama za neovlašćeno saopštavanje informacija. Pod unutrašnjim i spoljnim pritiskom, zaključak je od donosioca odluke naknadno okarakterisan kao „glupost“ i povučen.
Ali, korišćeni su i drugi načini sankcionisanja širenja informacija o jazu između predočenih i stvarnih kapaciteta zdravstvenog sistema. Novinarka Ana Lalić koja je tokom vanrednog stanja pisala o „hroničnom nedostatku osnovne opreme“ u Kliničkom centru Vojvodine je uhapšena, iako je postupak protiv nje uskoro obustavljen. Po poslednjim dostupnim izveštajima, formirana je i komisija čiji je zadatak da „ispita pod kojim okolnostima su informacije o radu KCV završile u javnosti“.
Ekstraktivne institucije, nedovoljna ulaganja u razvoj, politička postavljenja i korupcija nisu samo kontekst neophodan za sagledavanje odnosa prema podacima i digitalizaciji u zdravstvu – to je osnov za razumevanje mera vlasti i u drugim oblastima. Ova dešavanja tokom prvog talasa epidemije korona virusa pokazuju da digitalizacija zdravstva nije bila instrument koji bi pomogao širem sistemu da se transformiše. Umesto toga, velik broj problema zdravstvenog sistema zapravo se prelama kroz ovu dimenziju, a ozbiljne posledice smo mogli da vidimo i u prvim nedeljama drugog talasa početkom jula. Digitalizacija je samo tanak sloj farbe nanet na naprsle zidove zdravstvenog sistema. Kada se zbog pandemije cela struktura zatresla, ove pukotine su postale vidljive.
Velika očekivanja
Pre 50 godina talas intenzivne tehnološke modernizacije u Jugoslaviji približavao se svom vrhuncu. Jugoslavija je bila jedna od 5 evropskih država sposobnih da samostalno razviju elektronski računar „Cifarski elektronski računar“ (CER). Beogradska škola robotike je u to vreme davala važne doprinose svetskoj robotici, napravljena je protetička robotska ruka i egzoskelet koji su mogli da koriste paraplegičari, kao i prvi industrijski robot sa antropomorfnom konfiguracijom. Ovakvi proboji bili su rezultat razvojne orijentacije tadašnje države, koja je u jednom periodu uspela da stvori ne samo naučnu i industrijsku infrastrukturu za tehnološku modernizaciju, već i da obrazuje i zadrži sposobne kadrove koji su mogli da upravljaju ovim procesima.
Pre oko godinu dana, u aprilu 2019. u Beogradu je održan Digitalni samit ekonomija Zapadnog Balkana. Zvezde Samita bila su dva robota, Titan i Sofija. Dok je Titan zabavljao okupljene igrajući u Gangnam stilu, veću pažnju izazvala je Sofija, android sa sofisticiranim pokretima i na prvi pogled bogatim rečnikom. Međutim, Sofija je među stručnjacima za veštačku inteligenciju već tada bila kontroverzna. Iako su je promoteri predstavljali kao „praktično živu“, kritičari su ukazivali na veoma visok nivo ljudske kontrole i govorili o „Potemkinovoj“ ili veštačkoj inteligenciji „Čarobnjaka iz Oza“.
Upečatljiv je kontrast u odnosu na situaciju od pre pola veka, kada su domaći računari i roboti predstavljali simbole dugoročno razvijanih i stvarnih tehnoloških dostignuća države. Današnja opčinjenost prividom je karakteristična ne samo za odnos prema visokoj tehnologiji već i za ukupan odnos vlasti prema razvoju. Ali, uprkos tome, razvoj je ipak među ključnim legitimacijskim osnovama sadašnje vlasti. „Napredak“ iz naziva vladajuće partije omogućava „boljitak“ glasačima i vezuje se za partijsko i državno rukovodstvo. Ključni mehanizam napretka prethodnih godina bila je „digitalizacija“ u koju se učitavaju različite moderne tehnologije, od interneta, preko veštačke inteligencije, do robota. U efikasnoj podeli posla između premijerke i predsednika, odbljesci svetskih i regionalnih tokova u koje je Srbija donekle uključena predstavljaju se kao uspesi vlasti. Ovo se odnosi kako na umeren rast BDP-a, zaposlenosti i prosečnih plata, koji je usledio nakon globalne recesije 2008, tako i na sve globalne tehnološke inovacije, koje obično sa nekoliko godina zakašnjenja dolaze i u Srbiju. Ali stvarnog talasa razvoja nema; radi se pre o zavodljivim obećanjima, u koje većina stanovnika Srbije još uvek veruje.
Kompanije mogu da preuveličavaju svoja dostignuća i mogućnosti, a za posledice će odgovarati svojim akcionarima i upravnim odborima. Ali kakve su posledice ukoliko država preuveličava svoje mogućnosti i neopravdano podiže očekivanja? Poslednjih meseci prisustvovali smo takvom slučaju: razotkrivanju stvarnih mogućnosti države u korišćenju novih tehnologija i obradi podataka u borbi protiv novog izazova. Pokazane mogućnosti su toliko male da bi trebalo da nas zabrinu, dok se potreba za održavanjem nerealističnih očekivanja ne samo u javnosti, već i u državnoj administraciji, pokazala kontraproduktivnom.
Prevelika očekivanja ugrađena su u gotovo svaki dokument Vlade. U nedavno usvojenoj Strategiji razvoja veštačke inteligencije navodi se da će „Srbija biti pozicionirana kao lider regiona za razvoj veštačke inteligencije“. Ciljevi strategije zasnivaju se na do sada neviđenom napretku u razvoju obrazovanja, nauke i inovacija, ekonomije, javnog sektora i do sada gotovo nepostojećim etičkim okvirima korišćenja veštačke inteligencije. Iako su upravo podaci osnova za bilo kakve pomake u razvoju veštačke inteligencije, odnos države prema njima, pokazalo se, daleko je od dometa takve strategije.
U Srbiji se, pored dostignuća digitalizacije, često ističu i uspesi IT sektora, koji su neporecivi, ali do njih se dolazi uprkos, a ne zahvaljujući državnoj administraciji. Interesi domaćih kompanija i međunarodnih organizacija, kao i entuzijazam civilnog društva mogu da budu tek dodatak suštinskoj transformaciji pristupa podacima i tehnologijama, ali ovi spoljni akteri ne mogu njome da rukovode: za to je odgovorna država. Ali, za šta su podaci potrebni vlasti koja ne mora da pravda efektivnost politika, koja ekonomiju gradi na privlačenju stranih investicija podsticajima iz javnih izvora i reklamiranjem stanovništva kao jeftine radne snage? Klijentelistička vlast nema razloga da uči na greškama; ona se zasniva na jednostavnom principu partijske lojalnosti i razmene glasova u zamenu za resurse – njoj nisu potrebna kompleksna rešenja. Kada im pribegava, vlast ih koristi pre svega u svrhu sopstvenog održavanja, kao što su tehnologije masovnog nadzora – praćenje kretanja mobilnih telefona, instaliranje kamera za nadzor, ili softversko brojanje ljudi na protestima.
Pogrešno je misliti da Srbija zaostaje u razvoju zbog nedostatka demokratije ili veze sa zapadom. Razlozi za zaostajanje su pre u tome što je vlast u Srbiji ekstraktivna umesto razvojna i klijentelistička umesto meritokratska. Problem sa nedostatkom demokratije je u tome što onemogućava da se takva vlast promeni, da se zloupotrebe kazne i da se uči na greškama. Problem sa zapadom je to što je očigledno urušavanje demokratije postalo prihvatljivo, naročito u senci svetske ekonomske krize. Ako ovo zvuči kao najlošiji od mogućih scenarija to je zato što on to verovatno i jeste, i to pre svega u smislu kvaliteta života građana Srbije. Kada prost sistem reguliše kompleksan dolazi do neželjenih posledica. Ali u ovako postavljenom sistemu te posledice nemaju snagu da vlast gurnu u drugom pravcu; nema mehanizma kojim bi glasači kažnjavali neoptimalne ishode politika. Lestvica se sve više spušta, ne samo za vlast već za sve političke aktere, i završavamo u raspravi o tome ko će preuzeti džojstik na kontrolnoj tabli u Černobilju.
Vlastima ide na ruku i dominantan pristup vladajućih elita u većem delu sveta koji se u rešavanju društvenih i političkih problema oslanja na tehnološka rešenja. Stara vera u tehnološki determinizam poslednjih decenija dobila je nov zalet i sada se za svaki lični, društveni i politički problem može naći aplikacija. Ali, iako je upotreba napredne tehnologije mogla da pomogne u gradualnom odgovoru na velike probleme sa kojima se Srbija nedavno suočila, pre će biti da će glavna uloga podataka i tehnoloških rešenja, kao i u ostalim državama koji se suočavaju sa istim problemima – biti osiguravanje političke kontrole i dalje učvršćivanje autoritarne vlasti.
Navođenje građana na prevelika očekivanja je hibris ove vlasti. Kazna je usledila početkom epidemije korona virusa i nastavlja se, bez odmora i predaha. Pitanje da li je Srbija bila spremna na epidemiju čini se pogrešnim. Bila je delimično spremna, kao i većina evropskih država, a možda je inicijalno odgovorila bolje nego neke druge. Važnije pitanje je koliko je Srbija spremna za 21. vek i tu bi odgovor trebalo da je jasan. Prvi talas epidemije je bio izazov, a za njim je usledio novi rast broja zaraženih, pre nego što smo stigli da shvatimo šta se sve tačno desilo u prvom, koji iz ove perspektive izgleda bezazlenije nego ovaj u kome smo sada. Sledeći talas korona virusa, neki drugi virus ili novi izazov koji bi zadesio Srbiju dok se bori sa epidemijom, mogli bi nas koštali neuporedivo više nego bilo šta do sada. Smene članova Kriznog štaba, smene ministara, vlade, predsednika nisu dovoljne, sve dok se ne vratimo rešavanju osnovnih problema: rastavljanju klijentelističkog sistema, usvajanju dugoročnih razvojnih politika i stvaranju snažnih kontrolnih mehanizama. Do tada možemo da se bavimo samo kontrolom štete.
Peščanik.net, 18.07.2020.
KORONA