- Peščanik - https://pescanik.net -

Više od igre

Nije potrebno biti filozof niti neko ko se bavi društvom da bi identifikovao jednostavnu činjenicu: problemi koji se ne reše na vreme, vraćaju se višestruko natekli, kompleksniji i teži za rešavanje. Izbacivanje Adema Ljajića iz reprezentacije zbog (ne)pevanja himne predstavlja jedan takav slučaj koji može da pogorša ionako zategnute odnose između Bošnjaka i Beograda. [1] Jedno od pitanja je zašto Adem Ljajić tu himnu ne može/ne želi da otpeva. Odgovor je brutalno jasan: da se pitaju pojedinci, elite i politike koji su ovu pesmu oživeli, koji su je razvlačili tokom devedesetih godina i koji su na kraju insistirali da baš ona postane himna, taj Adem Ljajić ne bi ni bio državljanin Srbije. Verovatno ne bi bio ni među živima, jer tih su se godina razne formacije, nadahnute svetosavskim kvazifilozofijama (i pesmom „Bože pravde“), svojski trudile da Bošnjaci u Sandžaku i Bosni naprasno postanu mrtvi.

Ali pitanje zašto se fudbaler Adem Ljajić ne može identifikovati sa himnom i zašto je ne može osećati kao svoju nije jedino pitanje koje se može postaviti. Pravo pitanje (i odgovor) je zašto je pre nekoliko godina izabrana upravo himna sa kojom se ne može (nikad ne može!) identifikovati veliki broj građana Srbije. Ukoliko se u himni poziva na Boga (hrišćanskog) i ako se poziva na Srbe (i to rod, dakle na krvnu, esencijalnu zajednicu) onda je logično da svi oni koji nisu hrišćani i Srbi tu, ionako dosadnu i patetičnu, pesmu ne mogu da prihvataju kao svoju. Izbor baš takve pesme i takvog teksta, međutim, nije slučajan. Naprotiv.

Postoji paradoks etničkog nacionalizma. Ovo sam pominjao mnogo puta, i izgleda da ću tek oguliti tastaturu ponavljajući: Aksiom etničkog nacionalizma je da je nacionalno zajedništvo nešto što njeni pripadnici esencijalno nose u sebi. Kristalni primer toga je etnička grupa: ona je stvar porekla, dakle esencijalnog pripadanja ovoj ili onoj grupi i dobijamo je kao što dobijamo rasu, bez mogućnosti izbora. Zajedništvo zasnovano na deljenju istog genetskog materijala i porekla je, međutim, imaginarno. I to iz jednostavnog razloga: zajedništvo se može graditi na interesima, zajedničkim ciljevima i vrednostima, a ne na mitskim precima i (izmišljenim) poreklima. U svakom suočavanju sa stvarnošću, ovo imaginarno zajedništvo se pokazuje kao imaginarno. Etnički nacionalizam stoga najveći problem ima upravo sa stvarnošću, pa i ima tendenciju da mu ta stvarnost smeta, pa od nje proizvodi neku projekciju stvarnosti, neku „imaginarnu stvarnost“, koja bi potvrdila ovaj početni aksiom. Utoliko on i počinje da proizvodi nasilje.[2] Paradoks nacionalizma može se svesti na jednostavni mehanizam. On pokušava da proizvede sopstvene aksiome i u to ime proizvodi besmisleno i beskonačno nasilje na besmislenim mestima.

Pošto je jedan od izvedenih aksioma nacionalizma i nespojivost dve etničke grupe u jednoj državi, onda nacionalizam proizvodi situacije isključenja, neke vrste ekskluziviteta pripadanja državi, svojevrstan osećaj podstanarstva za sve one koji ne pripadaju etničkoj grupi-vlasniku države.[3] Na mikro planu, kao što je ovaj slučaj sa fudbalskom reprezentacijom, sprovode se politike koje moraju da rezultuju sukobima i tako potvrđuju aksiom o nespojivosti etničkih grupa. Da je Adem Ljajić tu himnu mogao da doživi kao svoju, problema ne bi moglo biti. Dakle, potez selektora nije slučajni potez, eksces, on je suština etničkog nacionalizma. Ova logika stalne proizvodnje problema upisana je na ključnim konstitutivnim mestima: u pomenutu himnu i u prvu (smislenu) rečenicu ustava koja tvrdi da je, parafraziram, „Srbija država Srba i ostalih“, nekih tamo podstanara.[4]

Gotovo istim argumentom svojevremeno je razvaljena i Jugoslavija: nacionalisti su napravili problem i onda to iskoristili da bi dokazivali kako je problem inherentan multietničkoj državi (jer će oni napraviti taj problem kad god se desi neki pokušaj da se napravi multietnička zajednica). Sve političke elite država koje su nasledile bivšu Jugoslaviju su u ovome učestvovale i one, u pokušaju opravdanja ovog patricida, proizvode mikropolitike koje će pokazati da multietničke zajednice nužno završavaju u sukobu ili problemu (i time opravdati svoje postojanje i unutrašnje nasilne politike uterivanja nacije u građane). Političke i intelektualne elite nekad ovo čine čak i po cenu sopstvene države a kamoli nekog merljivog uspeha, kao što je slučaj sa fudbalskom reprezentacijom.

Nacionalizam pokušava da simulira jedinstvo na neverovatnim mestima. Odatle i iskrivljena percepcija nacionalista o tome šta je lepo. Prema rečima selektora Mihailovića, kolektivno pevanje himne je deo nekog ugovora da bi se poboljšala slika Srbije u svetu. Kako, pitam se ja, to poboljšava sliku Srbije u svetu ukoliko već, samozaljubljeno i krajnje glupo, ne smatramo da je jednoumlje lepo? Nasleđe nacionalizma u ovom trenutku ispada iz planirane pastorale i pokazuje se kao vrhunska samozatupljujuća logika. Ukoliko želimo da kažemo da je saborno pevanje himne lepo, onda moramo (moramo!) da kažemo i da je jednoumlje lepo. Tako jednostavno.

 
Peščanik.net, 04.06.2012.

Srodni linkovi:

Miša Brkić: Selektor ili dirigent

Alan Pejković: Slučaj himna

Snežana Pavlović-Tatić: Pevanje himne

———–    

  1. Naravno, u beogradskim medijima je prvoklasni skandal kada u Sandžaku ne navijaju za Srbiju, ali skandal nije kad se reprezentacija očisti od onih koji nisu pravoslavni Srbi (sportisti ateisti, ako takvih ima, spremite se). Isti ti mediji, međutim, ne vide ništa neobično u ugovoru o igri na terenu koji reguliše, držite se za stolice, pevanje himne. Šta to traži u ugovoru koji treba da obezbedi da igrači prestanu da se valjaju po terenu i počnu da trče, nikako neko da priupita tog istog selektora. Naravno, za nekog ko u ugovor stavi obavezu pevanja himne, rezultat igre i nije toliko važan, važno je da li su igrači jednoumni u svojoj ljubavi prema pravoslavnoj srpskoj otadžbini ili ne.
  2. Prema mišljenu nacionalista, članovi nacije moraju da vole svoju zemlju i svako pokazivanje unutrašnjih protivurečnosti tumače kao izdaju, baš zato što te protivurečnosti pokazuju pripadnost naciji kao nematerijalnu odluku, a ne pastoralnu fantaziju. Utoliko nacionalisti pokušavaju da disciplinuju i ono što se disciplinovati ne može: ljubav. Moraš da voliš! Nacionalizam podseća na muža nasilnika koji svoji ženu prisiljava da ga voli tako što je vezuje lisicama za radijator.
  3. Nacionalizam je stoga i antiemancipatorski projekat.
  4. Ne treba zaboraviti da je tekst himne svojevremeno promenjen. Ukoliko se ne varam, sintagma „srpskog kralja“ je zamenjena sintagmom „srpske zemlje“ da bi se uklopio tekst sa činjenicom da je Srbija republika a ne kraljevina. Dakle, tekst himne je mogao da se prilagodi novoj situaciji, ali se nije prilagodio činjenici da pored Srba u Srbiji postoje i neki drugi etničko religijski identiteti.