Ponekad lako zaboravljamo čemu služi istorija. Naravno, koristimo prošlost da bolje shvatimo sadašnjost; ali u idealnom slučaju takođe i učimo iz nje. Prava je šteta što u novom školskom programu nema mesta za istoriju Vizantije, istočne polovine Rimskog carstva koja je procvetala dugo nakon što je Rim krenuo da propada u poznoj antici.
Nažalost, budući da mnoge generacije nikad nisu učile o moćnom istočnom Mediteranu koji je nekad vladao od Venecije do Palestine, od severne Afrike do Kavkaza, lekcija koja je mogla da se savlada u savremenom svetu izgubila se u maglama vremena – lekcija koja bi Evropi dobro došla, sada više nego ikad.
Kao i Evropska unija, Vizantijsko carstvo je bilo višejezična, multietnička politička zajednica, koja je obuhvatala različite klimatske zone i mnoštvo lokalnih privreda, od uzavrelih gradova do pijačnih varošica, od užurbanih luka do malih ruralnih naselja. Ne samo to, nego je imala i zajedničku valutu – i to takvu čija vrednost vekovima nije fluktuirala.
Nasuprot ustaljenom mišljenju koje se skoro svakodnevno može čuti u britanskom parlamentu, gde poslanici redovno opisuju preteranu regulaciju i komplikovane propise kao „vizantijske“, Vizantijsko carstvo je zapravo bilo uzor funkcionalnosti – naročito u onim oblastima gde EU najviše zapinje. Za razliku od Evropske unije, Vizantiju nije mučila neefikasnost i disparitet u pogledu poreza: profit nije mogao da se parkira u atraktivnijoj regiji i da se tako podriva struktura carstva. Država je u Vizantiji bila spretna, jednostavna i efikasna.
Nije dolazilo u obzir da neki delovi carstva imaju drugačije propise ili drugačiju poresku politiku: da bi država funkcionisala sa jednom valutom morala je da postoji fiskalna, ekonomska i politička unija; porezi su morali da se plaćaju od periferije centru i podrazumevalo se da se resursi moraju preusmeravati iz bogatih u siromašnije oblasti – čak i kad time nisu svi bili oduševljeni. Sloboda, gunđao je jedan autor u 11. veku, znači sloboda od poreza.
Kad bi evrokrati umeli nešto da nauče iz strukture ovog carstva, onda im ne bi škodilo da pogledaju kako se ono borilo sa hroničnom recesijom nastalom usled iste pogubne kombinacije koja danas razara zapadne ekonomije. Oko 1070. godine državni resursi su bili opustošeni, dok su troškovi nastavili da rastu za osnovne službe (kao što je vojska); njih je pogoršala hronična kriza likvidnosti. Situacija je postala toliko očajna da su vrata carskog trezora bila širom otvorena: bilo je besmisleno zaključavati trezor, napisao je jedan savremenik, jer unutra nije bilo ničeg da se ukrade.
Za odgovorne za krizu nije bilo milosti. Hermana Van Rompeja svoga doba, evnuha po imenu Nićifor, pretuklo je besno stanovništvo pogođeno rastom cena i padom životnog standarda, a skončao je tako što je mučen do smrti. Sveopšte nezadovoljstvo dovelo je do toga da su mnogi zvaničnici bili razrešeni dužnosti i često primorani da se zamonaše, da se mole za oproštaj svojih grehova.
Kriza je izbacila na površinu ličnost poput danas Najdžela Faradža, čiji su argumenti zašto je sve krenulo naopako zvučali „toliko ubedljivo“, prema tvrdnjama jednog savremenika, da su se ljudi „ujedinili u uvažavanju“ i svuda ga dočekivali aplauzom. On je bio osveženje u vreme kada je stara garda bila paralisana neaktivnošću i ozbiljnim nedostatkom dobrih ideja. Bilo je teško osporiti njegovu poruku da je trenutni rukovodeći sloj beskoristan.
Isprobane mlake mere bile su katastrofalne i nisu imale apsolutno nikakvog efekta u rešavanju problema. U njih je spadalo obezvređivanje valute tako što se kovalo sve više novca, dok se istovremeno smanjivao sadržaj plemenitih metala u njima; drugim rečima, svojevrsno kvantitativno popuštanje. Bilo je to kao lepljenje gipsa na prostrelnu ranu.
Kako se situacija pogoršavala, došao je čas za raščišćavanje stare garde. Dovedena je sveža krv, a sa njima i radikalne nove ideje. Predloženo je spasavanje poput nemačkog, ali se nije ostvarilo, iako je neko vreme izgledalo obećavajuće. Ali kako je ponestajalo hrane i sve se češće spominjala kataklizma, nije bilo drugog izbora nego da se preduzmu odlučni koraci.
Rešenje je bilo trostruko. Prvo, valuta je povučena iz cirkulacije i zamenjena novom koja je odražavala realnu vrednost; drugo, poreski sistem je reformisan i sastavljen je spisak ko poseduje koja sredstva u čitavom carstvu, pa je on služio kao osnova za buduće državne prihode; na kraju, trgovinske barijere su spuštene kako bi se podstakli oni sa spoljnim kapitalom da investiraju jeftinije i lakše nego ranije – ne u preuzimanju imovine, nego konkretno za trgovinu. Carstvo je bilo u takvim mukama da su ove barijere bile spuštene toliko da su spoljni investitori mogli da prodaju robu jeftinije od lokalnih, barem kratkoročno, kako bi stimulisali privredu. Proces je uspeo: nije bio bolan kako se strahovalo i oživeo je bolesnika koji je pretrpeo ekonomski srčani udar.
Uzgred, onaj Najdžel Faradž 11. veka nije uspeo, iako je utro put do vrha zaista dobrom kandidatu. Aleksije I Komnin bilo je ime čoveka koji je obnovio Vizantiju, iako je za svoje reforme morao da plati: omražen u svoje vreme zbog teških odluka, kasnije je vekovima bio ignorisan od strane istoričara. Možda bi danas trebalo da potražimo nekog sa takvim širokim ramenima.
Peter Frankopan, The Guardian, 10.03.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 21.03.2013.