Samo krajnje naivni su otvaranje nekoliko slučajeva korupcije mogli da shvate kao Vladinu odlučnost da suzbije korupciju. Ti slučajevi su odabrani da bi bili dovoljno daleko od izvršne vlasti u Srbiji – locirani su u pravosuđu i na nivou SCG.
Vlada je ovim htela da ubere oba poena – da ostane daleko od istrage i da postigne neki rezultat u borbi protiv korupcije. Može da ostane bez oboje, jer loše koristi ove slučajeve kao dimnu zavesu da sakrije svoje afere. A i rezultati dosadašnje istrage su više nego mršavi, sasvim u neskaldu sa bombastičnim najavama i hapšenjima.
Kada je prozrena ta naivna strategija, Vlada čini novu grešku i hapsi Vladana Batića. On je bio najglasniji u javnom razglašavanju te manipulacije. Tako u vreme dok Vlada skida sa poternica članove Miloševićeve porodice u zatvor dolazi jedan od osvedočenih boraca protiv tog režima. Navodno su vlasti tek sada doznale za prekršaj koji je napravio pre nekoliko godina. Onda je naprasno pušten, a istraga obustavljena.
Sve ovo svedoči o eskalaciji pogrešnih poteza izvršne vlasti, tj. Vlade Srbije. Umesto da histričnom galamom i potezima probaju da nam zamažu oči, trebali bi da krenu od svog dvorišta.
Neuverljiva je svaka kampanja protiv korupcije ako ne polazi od izvršne vlasti. To je dobro poznato i iz teorije i iz prakse. Krajnje jednostavno, izvršna vlast ima najveće nadležnosti i najveće mogućnosti da profitira kroz korupciju.
Neko će možda reći da je to tačno u načelu, ali nije u slučaju Vlade Srbije. To može da kaže samo neko ko ne sluša vesti o nizu afera – “šećerna”, Nacionalna štedionica, “Erikson”, “Knjaz Miloš”, preusmeravanje državne pomoći na privatni institut, Aerodrom Beograd, izvoz i uvoz struje, držanje državnih novaca u privatnim bankama sa kamatnom stopom 0%, “Jelašića vila”… da pomenem samo neke.
Najzanimljiviji je verovatno slučaj Nacionalne štedionice. Vlada je još u decembru 2004. dobila izveštaj njenog Saveta za borbu protiv korupcije, koji vrvi od odlično dokumentovanih krivičnih dela. Fale samo slike počinilaca i godine robije. Tu se može naći skoro ceo repertoar klasičnih korupcijskih radnji – dodela monopola privatnoj banci, prenos državne svojine u privatne ruke spornim dokapitalizacijama, fiktivan izvoz, držanje državnih para u privatnoj banci po nerealni niskoj ili nultoj kamatnoj stopi, kupovina udela u banci od strane povezanih lica…Na kraju, da bi se sva ta nedela zamela, većinski udeo Štedionice se prodaje na brzinu, tako da konkurenti nisu mogli da se pojave. Sledi i naivno objašnjenje, da je tako učinjeno, zato što je bila u pitanju super-ponuda. Ako je tako, što nije bilo prodato i državnih 37%.
Možda su u korupciju umešani samo neki u Vladi? To je u principu moguće, ali je malo verovatno da se jedna grupa u vladi bogati kroz korupciju, a da ostali to samo gledaju. Ne samo da šteta pada i na njih, već i njima trebaju sredstva za privatnu potrošnju i finansiranje stranaka. A sem toga, da su samo neki, to bi već bilo istraženo.
Zato, ako hoće da opere ruke, Vlada mora da pusti da se istraže neki kapitalniji slučajevi korupcije, a krivci kazne. Nacionalna štedionica je odličan kandidat da na početku testira spremnost Vlade da se bori protiv korupcije. Kažu da je istraga u toku. Po rezultatu ćemo videti koliko je bila ozbiljna.
Republika, 2006.
Peščanik.net, 20.07.2006.