Vlast nove većine

 
U poslednjih dvadeset godina, u svetskoj ekonomiji se dogodio radikalan preokret koji je sobom doneo promene s veoma važnim društvenim posledicama. Opšta efikasnost proizvodnje i dinamika produktivnosti rada, kao i njena stopa rasta, danas su dostigle do te mere visok nivo, da je prvi put u istoriji čovečanstva postalo moguće da manjina prehranjuje većinu. I to je ono osnovno što našu epohu razlikuje od svih pređašnjih. Prvi put u istoriji ljudskog roda, većina je ta koja ne mora da radi. Ovaj se preokret dogodio kako u zemljama sa stabilnom demokratijom gde većina živi na račun poreskih obveznika, tako i u autoritarnim petrokratijama u kojima ta većina ništa ne mora da radi i gde ona prosto egzistira na račun izvoza nafte. Osim toga, meni se čini da još uvek ni izbliza nisu istražene i proanalizirane sve društvene promene prozrokovane ovom novom pojavom.

Prvo, u svetu su potpuno nestale dobre stare diktature, one što funkcionišu po klasičnom obrascu koji srećemo u Olješovom romanu „Tri Debeljka“ ili Lukasovom filmu „Rat zvezda“. Nema više krvavih režima u kojima diktatori svim dostupnim sredstvima terorišu svoj obespravljeni i unesrećeni narod i gde po ulicama trče Tonton Makute^[1] i mačetama seku borce za slobodu. Tu i tamo u nekom budžaku nalik na rezervat, kao što je na primer Severna Koreja, još uvek se može naći poneki takav relikt prošlosti. A savremeni diktator je nešto sasvim drugo. On sprovodi skoro slobodne izbore i dozvoljava bezmalo slobodnu štampu.

U tom smislu, Putin je bio jedan od prvih diktatora novog tipa. On je jedan od prvih koji se dosetio da masovna hapšenja uopšte nisu potrebna (što ne znači da se treba odreći pojedinačnih, što besmislenijih i što surovijih – za svaki slučaj, primera radi), da štampu treba ostaviti na miru (što se ni u kom slučaju ne može i ne sme odnositi na televiziju) i da egzekucije na javnim mestima više nema smisla provoditi (osim radioaktivnim polonijumom usred Londona, no retko i više radi svog ličnog zadovoljstva).^[2] Nema više ni ugnjetenog naroda. Ugnjeteni narod se danas raskomotio ispred svog televizora i glasa za „a-za-koga-ako-ne-za-njega?“. Došla su vremena kada Tonton Makute više nikome nisu potrebni.

Drugo, kako su nestali „krvavi diktatori“, tako je nestao i „prevareni narod“. Budući da više nema surove prinude, teško je objasniti tendenciju birača da masovno glasaju za diktatore, paranoike i populiste, posebno u siromašnim zemljama.

Evo tu skoro, nakon poslednjih izbora u Gruziji, postali smo svedoci toga kako je diskurs „narod su naterali“ ili „narod su prevarili“ izgubio svaki smisao. Nije valjda da su i u Gruziji prevarili birače!? Tokom izborne kampanje, Bidzina Ivanišvili je Gruzijcima obećao da će komunalne usluge biti najmanje upola jeftinije i sada, kada je pobedio, on im govori da je to obećanje stvarno izrekao, ali samo dva puta, a to se ne računa! Šta!? Da li je to gospodin Ivanišvili prevario svoje birače? Ma ko bi rekao!

I sada, recite i sami: a kome su pa uopšte i potrebni birači koji se tako lako daju prevariti? Ili, ako za nijansu drugačije postavimo sebi ovo pitanje i formulišemo ga kao „a kome su u stvari potrebni birači koji se tako lako daju prevariti?“ – stvari, priznaćete, postaju nešto jasnije.

Treće, u svetu u kome gotovani čine većinu, izmenjena je i suština pojma o „socijalnoj pravdi“. Dosta dugo se proces preraspodele više ne svodi na uzimanje od bogatih i davanje siromašnima. Taj proces danas teče tako što se oduzima od onih koji hoće i umeju da rade, a daje onima kojima takve namere nemaju, niti su ih ikada imali.

Evo jedne istinite priče. Jedan mladi Jevrejin, sa svojom ženom i malom decom, emigrirao je iz svog rodnog Lavova u Ameriku. Njegova diploma kojom mu Lavovski univerzitet potvrđuje da je stekao kvalifikaciju zubnog lekara, naravno u Americi ne vredi ništa. Njemu je već blizu trideset, on ne zna jezik i da bi prehranio sebe i svoju porodicu, on je spreman da se prihvati bilo kakvog posla. Odlazi u taksiste, uči jezik, dok čeka vožnje čita udžbenike, ponovo daje sve ispite i kada je bio već blizu svoje četrdesete, počinje da radi kao zubar. Bliže pedesetim osniva svoju sopstvenu ordinaciju i radi po 15 sati dnevno. Godine prolaze i on sa svojih sad već punih 60, ima svoj biznis, svoju kuću i sasvim pristojnu ušteđevinu.

Jednoga dana, u njegovu ordinaciju ulazi mladi Afroamerikanac s namerom da na teret zdravstvenog osiguranja koje se daje nezaposlenima, popravi svoje zube. Usluge po ovom osnovu su, naravno, nešto nižeg kvaliteta, i na reklamaciju pacijenta naš zubar ga pita: „A zašto se ti ne bi potrudio da nađeš neki posao“? A ovaj odgovara: „Ma ni na kraj pameti mi nije! Moji su preci za tebe već sasvim dovoljno radili“. Pa naravno! Predak glavnog junaka naše priče, tamo nekakav provincijalni Jevrejin iz bogom zaboravljene varošice Lavova, nekada davno je bio jedan od glavnih robovlasnika na američkom Jugu.

Kraće, kad se sve sabere i oduzme, našem zubaru oduzimaju, a ovom Afroamerikancu daju. A to se ne zove socijalna pravda. Ime te pojave je – socijalni parazitizam.

Pre uplate poreza, onih 20% sa vrha spiska bogatijeg dela stanovništva Velike Britanije zarađuje 79 hiljada funti godišnje, a posle oporezivanja 59 hiljada. A kada pogledamo kraj ovog istog spiska, vidimo da 20% siromašnijeg dela stanovništva pre subvencija ima 5 hiljada funti godišnje, a posle dobijene pomoći – 15 hiljada. I ko tu onda na čiji račun živi?

I na kraju, reći ću glavno. Pod izgovorom da „pomažu siromašne“, nesavesni političari navlače te iste siromašne na drogu pod nazivom socijalni džabaluk. I ne samo to. Oni ih tako uteruju u pakao u kome će oni zauvek biti osuđeni da glasaju za one koji im taj socijalni narkotik doturaju. To ne samo da nije pomoć, već je to trovanje ljudskih duša, potpuno uništavanje ličnosti. Novac je, po analogiji s narkomanijom, socijalna droga i to ne treba razumeti samo kao uspelu ili neuspelu metaforu.

Ljudski organizam je sposoban da i sam proizvodi opijate, to jest supstance koje pomažu čoveku da na prirodan način dolazi do zadovoljstva. Oni se jednim imenom zovu endorfini. Fizički napor, uspeh u poslu, ples, seks, ukusna hrana, dobra knjiga, interesantan razgovor – sve su to stvari koje kod ljudi izazivaju lučenje endorfina.

Narkoman je čovek koji nije u stanju da prirodnim putem stvara sebi zadovoljstva, pa zato, prirodne endorfine zamenjuje hemijskim. Isto je i s novcem. Ako si ga zaradio svojim radom, ili čak i da si ga dobio tako što ti je neko pomogao u trenutku kada ti je bio neophodan i ti si mu za to stvarno zahvalan, novac će u tom slučaju biti isto što i prirodni endorfin, ili (takođe prirodni) neuromedijator. A ako si samo surovi otimač, ili džabalebaroš koji prosto uzima tuđim radom zarađen novac, a sve s idejom „ja sam siromašan i meni su zato svi dužni“, u tom slučaju je to droga koja – kao uostalom i svi narkotici – ubija.

No danas, u ovim novim uslovima kada je zahvaljujući visokom stepenu razvoja ekonomije moguće da većina parazitira na račun manjine, ništa manje verodostojna istina, skriva se i sa druge strane iste medalje. Blagodareći razvoju te iste ekonomije, praktično svako može da u toku svog života postigne zavidan nivo znanja i umeća kojim će sebi obezbediti pristojan status u društvu. I zato, kada političar umesto da se zalaže za društvo u kome će se ceniti rad, znanje i umeće, govori biračima „samo vi sedite, a ako glasate za nas, dobićete i novčanu pomoć“, on obećava „pomoć“ kojom nikoga neće spasti. To je pomoć koja samo uništava ljudske duše, a taj je političar taman toliko milosrdan, koliko i narkodiler.

Političari vole da citiraju Vinstona Čerčila i da ponavljaju njegovu čuvenu rečenicu „Demokratija je najgori oblik vladavine – ne računajući sve ostale“. No ta je rečenica bila izgovorena u jednom sasvim određenom vremenu i u jednoj određenoj zemlji. Ta je rečenica izgovorena u vreme kada je većina birača radila i kada je u svim režimima na planeti (takođe) većina bila ta koja radi, a manjina ne.

Danas je situacija sasvim drugačija. Danas je sve više raznih zemalja i režima – od Saudijske Arabije do Rusije, od Palestine do SAD – u kojima većina ne mora da radi. Mi danas golim okom možemo videti kako gube smisao i zastarevaju osnovni aksiomi o „pravednoj vlasti većine“, o „nepogrešivoj mudrosti naroda koji bira svojeg vođu“, o „socijalnoj pravdi“, o tome kako baš „siromašne treba pomagati“. Prvi put u istoriji čovečanstva, diferencijalnu rentu koju garantuje privilegovan položaj u društvu ne ubira neproduktivna manjina (kraljevi, popovi, aristokratija), već besposlena i ničim nadahnuta većina.

 
Новая Газета, 30.11.2012.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 10.12.2012.