Vojin Dimitrijević, foto: Fonet
Vojin Dimitrijević umro je 5. oktobra 2012. godine. Jeste, upravo na taj dan koji se danas doživljava pre kao simbol poraza nego pobede.
On sam otišao je nepobeđen. Njegov odvažan i pošten životni put zatvorio je krug – njemu svojstvene – energične i strasne borbe za prava čoveka u državi i društvenom ambijentu ustrojenim protiv čoveka. Tu borbu je vodio dugo i istrajno, dobro znajući protiv čega, kao i protiv koga se bori, a ipak poštujući protivnike i pravila igre. To je činio na način kome u novijoj istoriji javnog intelektualnog nastupa nije bilo precedenta, a nema ni sledbenika: duhovito, vrcavo, samoironično, bez patetike i pompe.
Na vest o njegovoj smrti osetila sam i napisala: „Bio je veliki čovek u maloj zemlji. Iza takve veličine, praznina ostaje dugo i često se oseti – baš tako, kao praznina. Verujem ipak da varnice njegovog intelektualnog i emotivnog žara tinjaju u mnogima od nas – njegovoj intelektualnoj deci brojnih generacija, u svima koji su sa njim radili ili čitali njegove radove.“
Danas – a prošle su tri godine kako nema Vojina i još nekoliko važnih ljudi u mom životu – osećam isto, a on mi nedostaje više.
Ne možemo ga slušati i gledati, ali ga možemo (i moramo!) čitati i, zahvaljujući njegovom majstorstvu reči, osetiti i razumeti. A, tu – jer nosio je Vojin u sebi, osim svega ostalog i nešto profetsko – ima mnogo odgovora na pitanja koja iznuruju ovo društvo. Neke od njegovih misli gotovo da su aforizmi koje je lako pamtiti, druge daju objašnjenja pojava koje su nastale ili su se razvile pošto je otišao od nas.
O demokratiji. „Demokratija je sinonim za trpeljivost, ali, na žalost ne može se biti fanatično tolerantan“ (V. Dimitrijević, Neizvesnost ljudskih prava, Beograd, 1993. str. 32). Dakle, demokratsko građansko društvo nije društvo u kome preovlađuju fanatici. Naprotiv. Kakve su onda šanse demokratije naspram fanatizma? Neizvesne, rekao bi Vojin danas, ali ipak tolerancija je redovan civilni život, a ne buka, bes i posvemašnja zadihanost vanrednog života. U kome danas živimo. Ipak – suština je Vojinovog poimanja demokratije kao tolerancije – redovnost je pravilo, vanrednost, u ovom kontekstu, samo prolazna nevolja (iako ponekad zna da dugo potraje).
O čoveku na Balkanu. „Kad neko živi duže od svog oca na Balkanu, pa ako je još imao sreću da nije bio u zatvoru – što je slučaj sa mnom – onda su to za Balkan viškovi života i slobode i mogu se smatrati čistim ćarom!“ (V. Dimitrijević, Silaženje s uma, str. 447). Ali, taj Vojinov višak života postao je osiroteli manjak naših života. Jer, nije poživeo dovoljno dugo da bi nas i danas mogao ubediti u čisti ćar, kao i u čistu čar viška života, a naročito viška slobode ovde, u Srbiji, tzv. oazi stabilnosti na Balkanu. Ali, objasnio je sasvim realistično čar manjka velikih očekivanja ovde i sada.
O ljudskim pravima. „Jedina opšta pravna obaveza pojedinca prema državi jeste da poštuje zakone. Država je dovoljno moćna da ga natera na to poštovanje pretnjom sankcije, ali savremena država ne sme da ljudima u svojoj nadležnosti nameće pravne obaveze kojima krši njihova ljudska prava… U odnosu na državu, pojedinac je slab i ima pravo da se poziva na argumente protiv njene neobuzdane svemoći“ (Vojin Dimitrijević i dr., Međunarodno pravo ljudskih prava, Beograd, 2006, str. 62). Da, ima danas i ovde neobuzdane svemoći o kojoj je pisao Vojin. Ona, međutim, ne potiče od države, nego od pojedinca koji se sa državom uporno identifikuje. Kako da se građanin poziva na ljudska prava u odnosu na neobuzdanog pojedinca? Kako da razobliči identifikaciju individualne volje sa državom? Tako što će govoriti i objašnjavati. Ali niko ovde i danas nema Vojinove reči, duh, nema njegovu nesputanu ironiju koja ukida ili smanjuje strah od neobuzdane svemoći, čineći da ova izgleda kakva i jeste – patetično i (tragi)komično.
O „opštim interesima“. „Opšti interesi se najbolje ostvaruju i brane kada postoji uverenje da su ugroženi“ (V. Dimitrijević, Neizvesnost ljudskih prava, Beograd, 1993, str. 60). Otuda – objašnjava Vojin – potiče prilagodljivost nacionalističkih režima međunarodnim sankcijama. Tako se dolazi do stava da je navodna odbrana etničke grupe osnovna, ako ne i jedina politička briga. Isključivi nacionalizam ozbiljno ugrožava ljudska prava. Mehanizam je jednostavan – nacionalistički režimi su blagonakloni prema rodoljubivim „huliganskim“ grupama. I ne samo to. Oni ih koriste kao saučesnike. Vojinovom objašnjenju valja dodati i najnoviji fenomen: kad se takvi režimi mimikriraju u nacionalno neutralne, pokazuju da su sposobni da kontrolišu huliganske grupe. Makar prigodno i privremeno.
O „seobama“ i etnonacionalizmu. „Ali, Balkan je bio poprište čestih razmena stanovništva što je zapravo eufemizam za kolektivno proterivanje ljudi, koji su de jure ili de facto postajali stranci; takve razmene su opet, skoro uvek ugovarale zvanične vlasti“ (V. Dimitrijević, Silaženje s uma). Kao bitne činioce odnosa naše države i našeg čoveka, Vojin je odredio snagu etnonacionalizma, nacionalnu državu kao navodnu istorijsku neminovnost i naknadno nakalemljeni „kolektivizam“. Posle čega nastupa „drugost“ ili makar stanje apatridije. Biti svoj i slobodan u Srbiji – uprkos svemu? Moguće je, uči nas Vojin Dimitrijević. To je bio jedan je od temelja njegovog naučnog i životnog opusa.
O genocidu. „Dakle, pošto postoji utvrđena činjenica da je u Aušvicu počinjen holokaust, da je u Ruandi bilo što je bilo, a da je u Srebrenici izvršen genocid, pričati da to ne postoji nije deo slobode govora. E, to je ono što treba regulisati zakonom koji bi kažnjavao negiranje činjenica utvrđenih od relevantnih međunarodnih organa“ (B92, 10.03.2007). Tri godine posle Vojinove smrti, a osam godina pošto je ovo izgovorio, još smo na terenu „strašnog zločina“, a ne na području genocida. O kažnjavanju negiranja genocida ili bar „strašnog zločina“ danas i ovde se čuje ponešto samo iz off-a.
Da li želimo da naučimo dosta o azilu? Danas je itekako aktuelan. Vojin je davno, davno napisao, a potom i objavio svoju doktorsku disertaciju „Teritorijalni azil“. Da li nas zanima kako pobediti ili neutralisati zločinački razvoj Islamske države? Vojin je već davno napisao knjigu „Terorizam“. Šta znamo o strahovladi? Vojin je napisao knjigu „Strahovlada“.
Živimo li u neslobodi? Nažalost, da. Ali imamo odličan primer koji treba slediti. Veliki deo života Vojinove i brojnih drugih generacija prolazio je sputan okruženjem neslobode. Ponoviću opet ono čime sam ga, neposredno po njegovoj smrti ispratila: Slobodni um, a Vojinov je bio jedan od najslobodnijih pravničkih umova koji je istovremeno znao da poštuje pravila profesije, morao je razmicati tesne granice u koje su promoteri neslobode nastojali da ga smeste. I Vojin ih je razmaknuo.
U tome ne sme ostati usamljen, baš zato što nam tako nedostaje.
Peščanik.net, 05.10.2015.
Srodni linkovi:
Dubravka Stojanović – Jajinci pod Oplencem
Borka Pavićević – Vojin Dimitrijević
Vesna Pešić – Jedna epoha je otišla u nepovrat
Vesna Rakić-Vodinelić: „Višak života“ – Vojinu Dimitrijeviću
Peščanik: Vojin Dimitrijević 1932 – 2012
Vesna Rakić-Vodinelić – Odlazak čovečanskog advokata
VOJIN DIMITRIJEVIĆ NA PEŠČANIKU
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vesna Rakić Vodinelić (see all)
- Nasledni krunski svedok - 03/02/2024
- Zakon i topuz - 17/12/2023
- „… a vi znate šta to znači…“ - 05/10/2023
