Volstrit u tundri

Neposredno nakon 6. oktobra 2008, kada je Island suštinski propao, razgovarao sam sa čovekom iz Međunarodnog monetarnog fonda koga su poslali u Rejkjavik da vidi može li se novac odgovorno pozajmiti naciji koja je tako spektakularno bankrotirala. Nikad nije bio na Islandu, nije znao ništa o toj zemlji i bila mu je potrebna mapa da bi je pronašao. Čitav život je proveo radeći sa zemljama u krizi, obično afričkim, koje su konstantno u nekakvoj finansijskoj nevolji. Island je za njega bio potpuno novo iskustvo: nacija izuzetno imućnih (na prvom mestu Indeksa ljudskog razvoja Ujedinjenih nacija iz 2008), obrazovanih, istorijski racionalnih ljudi koji su se organizovali da izvrše jedan od najluđih poduhvata u finansijskoj istoriji. „Ne razumeš,“ rekao mi je, „Island više nije država. To je hedž fond.“

Čitava nacija, bez ikakvog neposrednog i istorijskog iskustva u visokim finansijama, pogledala je ka Volstritu i rekla „I mi to možemo.“ I neko vreme se činilo da stvarno mogu. Dve hiljade treće, najveće tri banke na Islandu imale su samo nekoliko milijardi dolara kapitala, što je oko 100% bruto domaćeg proizvoda zemlje. U naredne tri i po godine, narasle su na preko 140 milijardi i bile su toliko veće od islandskog BDP-a, da nije ni bilo smisla računati odnos prema BDP-u. To je bio, kako mi je objasnio jedan ekonomista, „najveći rast bankarskog sistema u istoriji čovečanstva.“

Istovremeno, delom zato što su banke davale kredite Islanđanima za kupovinu akcija i nekretnina, vrednost islandskih akcija i nekretnina je vrtoglavo rasla. Od 2003. do 2007, kada je američka berza porasla dvostruko, islandska berza se udevetostručila. Cene nekretnina u Rejkjaviku su porasle tri puta. Do 2006. prosečna islandska porodica je bila tri puta bogatija nego 2003, i svo to bogatstvo je na neki način bilo u vezi sa tom novom industrijom investicionog bankarstva. „Svi su učili Black-Scholes (model određivanja cena opcija), kaže Ragnan Arnason, profesor ekonomije ribolova na Islandskom univerzitetu, koji je gledao kako studenti odustaju od kurseva ekonomije ribolova i upisuju kurseve ekonomije novca. „Tehnički i matematički fakultet nudili su kurseve finansijskog inženjeringa. Na stotine ljudi je studiralo finansijsko poslovanje.“ Ovo je zemlja veličine Kentakija, ali sa manje stanovnika nego Peorija u Ilinoisu. Peorija u Ilinoisu nema svoje globalne finansijske institucije, ni univerztet gde studira na stotine budućih finansijera, niti ima sopstvenu valutu. Pa ipak je svet ozbiljno shvatao Island. (Naslov iz Bloomberg Newsa u martu 2006: Islandski milijarder, tajkun Tor, suprotstavlja se SAD-u hedž fondovima.)

Ispostavilo se da globalna finansijska ambicija ima svoju cenu. Kada su u oktobru prošle godine njihove tri nove gigantske banke propale, svih 300.000 državljana Islanda shvatilo je snosi nekakvu odgovornost za gubitak od sto milijardi dolara – što izađe na oko 330.000 po glavi svakog Islanđanina, Islanđanke i Islanđančeta. Povrh toga, pretrpeli su i privatne gubitke od sopstvenih bizarnih deviznih spekulacija, čak i više od pada islandske berze za 85%. Tačna dolarska dubina finansijske provalije Islanda nije se mogla utvrditi, jer je zavisila od vrednosti uglavnom stabilne islandske krune, koja je takođe dramatično pala, pa ju je vlada Islanda sklonila sa berze.

Ali provalija je bila duboka.

Island je postao jedina država na svetu u koju su Amerikanci mogli da upru prstom i kažu: „Eto, bar to nismo uradili.“ Na kraju su Islanđani nakupili dugove u vrednosti od 850% svog BDP-a (U Americi oni iznose samo 350%). Koliko god Volstrit bio značajan deo američke privrede, nikada nije toliko porastao da ga ostatak populacije ne može izvući iz dugova. Sve tri islandske banke napravile su takve dugove da ih nacija ne može podneti; zbir tih dugova je toliko zastrašujuće veliki da je nekoliko nedelja nakon kolapsa trećina ispitanika u jednom istraživanju priznala da razmišlja o emigraciji.

Za samo tri-četiri godine u ovom stabilnom, kolektivističkom društvu zapatio se sasvim novi stil ekonomskog života, koji je na kraju progutao čitavo društvo. „Bila su to samo klinci,“ kaže čovek iz MMF-a. „Došli su u ovo egalitarističko društvo, obučeni u crna odela, i počeli da posluju.“

Osamsto kilometara severozapadno od Škotske, Icelandairov avion sleće na pistu i vozi do terminala koji još uvek nosi Landsbanki logo – Landsbanki je jedna od tri propale islandske banke, druge dve su Kaupthing i Glitnir. Pokušavam da smislim dobru metaforu za tragove reklamnih kampanja svih propalih finansijskih korporacija – voda koja ostane u crevu kada zavrnete česmu? – ali pre nego što sam uspeo da je uobličim, čovek iza mene skida svoju torbu iz pregrade iznad mog sedišta, i obara mi je pravo na glavu. Ubrzo ću shvatiti da su za islandske mužjake, kao za losove, jarce i ostale rogate sisare, ovakvi sudari uobičajeni u borbi za opstanak. Takođe ću saznati da je ovaj islandski mužjak visoki funkcioner na islandskoj berzi. Međutim, trenutno samo posmatram čoveka srednjih godina u skupom odelu koji svim silama gura koga god stigne, bez pardona ili objašnjenja. Ovaj naizgled besmisleni nasilni čin muči me sve do pasoške kontrole.

O jednoj zemlji se može mnogo naučiti po tome kako njeni carinici tretiraju svoje sugrađane u odnosu na strance. Moram da kažem da Islanđani ne prave nikakvu razliku. Na kontrolnoj kabini stoji jednostavan natpis „Svi građani“, a pod tim se ne podrazumeva „Svi državljani Islanda“, već „Svi državljani bilo koje zemlje“. Svi završavamo u istom redu, koji vodi do čoveka iza zastakljenog pulta. Dok ste rekli „zemlja kontradikcija“, on vam je već kobajagi pogledao pasoš i propustio vas.

Zatim se krećemo nekakvim mračnim predelom vulkanskog kamenja, koje je možda lunarno a možda i nije, ali koje toliko liči na to kako zamišljamo Mesečevu površinu, da su naučnici iz NASA ovde dovodili astronaute na aklimatizaciju pre prve misije na Mesec. Sat vremena kasnije stižemo u Hotel 101, u vlasništvu supruge jednog od najpoznatijih islandskih propalih bankara. Hotel ima enigmatsko ime (101 je poštanski broj najbogatijeg dela grada), ali je odmah prepoznatljiv: to je moderan hotel sa Menhetna. Osoblje u crnom, nerazumljive slike po zidovima, neotvorene knjige o modi na nekorišćenim stočićima – sve to služi da pojača socijalnu nelagodu priprostog provincijalca, tj. sve osim poslednjeg broja New York Observera. U takvim hotelima odsedaju bankari, jer misle da tu odsedaju umetnici. U januaru 2008. Bear Stearns je ovde organizovao sastanak britanskih i američkih menadžera hedž fondova, da vide koliko se novca može zaraditi kladeći se na propast Islanda. (Mnogo.) Nekada dupke pun hotel sada zvrji prazan, sa samo šest izdatih soba od ukupno 38. I restoran je prazan, kao i mali stolovi i separei čije su goste ostali gosti nekad gledali s divljenjem. Propali Holiday Inn deluje deprimirajuće; propali hotel Ian Schrager već je tragičan prizor.

Pošto su finansijeri koji su nekada davali debele pare da ovde prespavaju zauvek otišli, dali su mi veliku sobu na poslednjem spratu sa pogledom na stari grad upola cene. Pokrivam se svilenim belim čaršavima i uzimam knjigu o islandskoj privredi – napisanu 1995, pre bankarske pomame, kada ta zemlja osim sveže ribe nije prodavala mnogo toga – i čitam ovu zanimljivu rečenicu: „Islanđani su sumnjičavi prema tržišnom sistemu kao osnovi ekonomske organizacije, a posebno prema njegovim tržišnim implikacijama.“

Odjednom čujem neobične zvuke.

Iz udaljenog ugla sobe nešto pišti. Ustajem iz kreveta da vidim o čemu se radi. To je grejanje – zvuči kao čajnik kada se predugo ostavi na ringli. Grejanje na Islandu nije kao ono na koje smo navikli, već se crpi direktno iz zemlje. Voda izvire vrela. Svake godine se prilikom popravke dotrajalih uličnih cevi nakratko zavrne hladna voda koja reguliše temperaturu vrele vode, i neki siroti Islanđanin bude živ skuvan pod tušem. Vrelina koja se iz zemlje dovodi do moje sobe je takva da se mora upotrebiti neka škripava i piskutava mašina kako ne bih bio ispečen.

Zatim, sa ulice, eksplozija.

Bum!

Još jedna.

Bum!

Pošto je sredina decembra, sunce se jedva promalja u 10.50, a poletno zalazi u 15.44. Naravno, to je bolje nego da ga uopšte nema, ali možda i nije, jer vam stvara iluziju da možete simulirati normalan život. Kakvo god ovo mesto bilo, sigurno nije normalno. To samo potvrđuje dvadesetšestogodišnji Islanđanin koga ćemo zvati Magnus Olafson, i koji je do pre samo nekoliko nedelja zarađivao skoro milion dolara godišnje trgujući devizama za jednu od banaka. Visok, plav i zgodan, Olafson izgleda tačno onako kako zamišljamo Islanđanina – što će reći da ni malo ne liči na većinu Islanđana, koji su dežmekasti i imaju pepeljastu kosu. „Majka je nakupila dovoljno namirnica da može da otvori prodavnicu,“ kaže on, i dodaje da još od finansijskog kraha u Rejkjaviku vlada napetost i nelagoda.

Dva meseca pre toga, početkom oktobra, kada je tražnja za islandskom krunom presušila, odšunjao se sa svog radnog stola do blagajne i kupio sve devize koje su hteli da mu daju, pa ih je nagurao u vreću. „Čitavog tog dana mogli ste videti ljude kako šetaju sa torbama,“ kaže on. „Ljudi nikad ne vuku torbe po gradu.“ Posle posla je odneo svoju kesu punu para kući i sakrio oko 30.000 dolara u jenima, dolarima, evrima i funtama u kutiju od Monopola.

Pre oktobra, poznati bankari su važili za heroje; sada ili žive u inostranstvu ili su se pritajili. Pre oktobra je Magnus verovao da je Island sasvim bezbedna zemlja – sada zamišlja horde inostranih pljačkaša kako avionima hrle da orobe njegov monopolski sef. Zato mi ne dozvoljava da mu napišem pravo ime. „O ovome će se čuti i u Njujorku. Nagrnuće lopovi. Skoro svi čuvaju novac kod kuće.“ Pošto je već uznemiren, spominjem mu uznemirujuće eksplozije nadomak mog hotela. „Da,“ kaže smeškajući se, „mnogo se džipova pali u poslednje vreme.“ Onda mi objašnjava.

U poslednjih nekoliko godina, mnogi Islanđani su se upustili u katastrofalne spekulacije. Pošto je kamatna stopa u zemlji bila 15.5% a kruna u porastu, smislili su mudar plan, pa kada su kupovali nešto što ne mogu da priušte, nisu se zaduživali u krunama nego u jenima i švajcarskim francima. Za jene su plaćali kamatu od 3% i tako zarađivali na razmeni deviza, jer je kruna i dalje rasla. „Ribolovci su to otkrili i popularizovali,“ kaže Magnus. „Ali toliko su zarađivali da je to na kraju prevagnulo nad ribolovom.“ Toliko su zarađivali da su se, uz ribolovce, takvom trgovinom počeli baviti i njihovi prijatelji.

Mora da je izgledalo prosto: kupuješ kola i kuće kojima cena stalno raste novcem koji ti, u suštini, plaćaju da pozajmljuješ. Ali kada je u oktobru kruna drastično pala, jeni i švajcarski franci koje su morali da vrate višestruko su poskupeli. Sada mnogi Islanđani, posebno mladi, poseduju kuće od pola miliona dolara sa hipotekom od milion i po, i džipove od 35.000 dolara za koje duguju po 100.000. Za džip imaš dva rešenja. Jedno je da ga ukrcaš na brod, pošalješ u Evropu i probaš da ga prodaš za neku valutu koja još uvek nešto vredi. Drugo rešenje je da ga zapališ i podigneš osiguranje: Bum!

Možda su stene pod Rejkjavikom eruptivne, ali sam grad deluje sedimentarno: uz nekoliko debelih slojeva arhitekture u stilu koji bi se mogao nazvati nordijsko-pramatičnim, tu je i sloj koji će se jednog dana sigurno zvati drkadžijsko-kapitalistički. Patuljaste zgrade islandske vlade simpatične su i u srazmeri sa ostatkom grada. Poluizgrađene staklene kule u kojima je trebalo da žive bogati finansijeri i koje svima zaklanjaju pogled na bele litice s druge strane pristaništa – nisu ni jedno ni drugo.

Najbolji način da se razgleda grad je šetnja, ali gde god da krenem Islanđani me odvaljuju ramenima, ne trepnuvši. Čisto iz razonode počeo sam da špartam glavnim šetalištem, da vidim hoće li se neki islandski mužjak radije skloniti u stranu nego da se lupamo ramenima. Ni slučajno. U noćima rezervisanim za zabavu – četvrtkom, petkom i subotom – kada polovina stanovništva izgleda smatra da im je profesionalna obaveza da se uroljaju i besciljno bazaju ulicama sve do one imitacije zore, problem je još veći. Kafići su otvoreni do pet ujutru, a mahnita energija sa kojom ih ljudi obilaze deluje kao ozbiljniji posao od pravog posla. Samo nekoliko minuta pošto sam ušao u noćni klub Boston, odalamljuje me bradati trol, za koga mi kažu da je upravljao islandskim hedž fondom. Još se nisam ni pribrao, kada me je tresnuo visoki službenik Centralne banke. Možda zato što je pijan, a možda i jer smo se nekoliko sati ranije upoznali, zastaje da mi kaže: „Pokušafamo da im kašemo da problem nije u solfentnosti nego u likfidnosti, ali se oni ne slašu.“ Zatim se oteturao dalje. To su govorili i oni iz Lehman Brothers i Citigroup: samo nam dajte pare da ovo prebrodimo, pa ćemo mi lako s tom krizicom.

Nacija koja je ovako mala i homogena i u kojoj se skoro svi poznaju, toliko se suštinski razlikuje od onoga što obično podrazumevamo pod pojmom „nacija“, da nam je za nju potreban neki novi termin. Zaista, to nije toliko nacija koliko jedna šira familija. Na primer, većina Islanđana pripada luteranskoj crkvi. Ako neko ne želi više da bude luteran, mora da piše vladi i „da otkaz“; s druge strane, ako ispuni formular, može da pokrene svoj kult i za njega dobije subvenciju. Drugi primer; u telefonskom imeniku Rejkjavika nema prezimena, pošto ih na Islandu ima otprilike devet, a izvode se tako što se na očevo ime doda sufiks „son“ ili „dottir“. Nije sasvim jasno kako ovo olakšava stvari, jer izgleda da na Islandu ni imena nema više od devet. Ali ako želiš da svima otkriješ kako ništa ne znaš o Islandu, samo treba da za nekoga ko se zove Sigor Sigfuson kažeš „g. Sigfuson“ ili da za Kristin Petursdotir kažeš „gđa Petursdotir“. U svakom slučaju, svi tvoji sagovornici će verovatno znati na koga misliš, tako da te niko nikad neće pitati: „Na kog Sigora mislite?“

Pošto je Island jedna velika porodica, nepristojno je da svakog Islanđanina zapitkuješ da li poznaje Bjork. Naravno da poznaje Bjork; ko još ne poznaje Bjork? Kad smo već kod toga, ima li nekog ko nije poznavao Bjork kad joj je bilo samo dve godine? „Da, poznajem Bjork,“ umorno odgovara profesor finansijskog poslovanja sa Islandskog univerziteta na moje pitanje. „Ne ume da peva, a majku joj znam još iz detinjstva, obe su nenormalne. To što je poznata u svetu govori više o tom svetu nego o Bjork.“

Još jedna prednost života u proširenoj porodici koja glumi naciju je što ništa ne moraš da objašnjavaš; svi već znaju sve što treba da se zna. Na primer, brzo sam shvatio da je čisto gubljenje vremena, čak i veće nego inače, pitati ljude za pravac. Isto kao što se podrazumeva da u svakom trenutku znaš o kojem Bjornjolferu je reč, podrazumeva se da znaš i gde se na mapi nalaziš. Dva odrasla čoveka – od kojih je jedan bankar koji radi samo tri bloka odatle – ne znaju da mi kažu gde se nalazi kancelarija premijera. Druga tri odrasla čoveka, samo tri bloka od Nacionalne galerije Islanda, ne znaju da mi kažu gde se ona nalazi. Kada simpatičnoj sredovečnoj gospođi za šalterom Nacionalnog muzeja kažem da nijedan Islanđanin izgleda ne zna gde je muzej, odgovara mi: „Niko ništa ne zna o našoj zemlji. Prošle nedelje su nam bili srednjoškolci i nastavnik ih je pitao da navedu bar jednog devetnaestovekovnog islandskog slikara. Niko nije znao. Ni jednog! Jedan je rekao ‘Haldor Laksnes?’“ (Laksnes je dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1955. godine, što je bila najveća svetska počast ukazana nekom Islanđaninu do osamdesetih, kada su dve Islanđanke jedna za drugom osvojile titulu Mis sveta.)

Danas je svet prošaran gradovima za koje imate utisak da sede na bombama. Bombe još nisu eksplodirale, ali fitilji su zapaljeni i ništa ih ne može ugasiti. Ako prošetate Menhetnom, videćete ispražnjene prodavnice, puste ulice i, čak i kad pada kiša, prazne taksije: ljudi beže pre nego što bomba eksplodira. Dok sam bio tamo, u Rejkjaviku je vladala ista ukleta atmosfera, ali je fitilj čudno goreo. Vlada je odobrila otpremnine u visini tromesečne zarade, pa su tako mnogi otpušteni bankari primali platu do početka februara, kada je vlada pala. Kruna vredi tek trećinu svoje nekadašnje vrednosti. Pošto Island uvozi sve osim grejanja i ribe, cene sredinom decembra odlaze dođavola. Moja nova prijateljica koja radi u državnoj administraciji priča mi kako je otišla u prodavnicu da kupi lampu. Prodavac joj je rekao da su sve takve lampe rasprodali, ali joj je ponudio da za nju poruči novu iz Švedske – po trostruko većoj ceni.

Ipak, društvo koje je preko noći uništeno ne izgleda mnogo drugačije nego dan ranije, kad su svi verovali da su bogatiji nego ikad. Dokaz za to je Centralna banka Islanda. Island će skoro sigurno uvesti evro, a kruna neće više postojati. Bez krune neće biti potrebe za centralnom bankom koja održava stabilnost lokalne valute i kontroliše kamate. U Centralnoj banci sedi i mršti se David Odson, tvorac islandskog uspona i pada. Još osamdesetih Odsona je očarao Milton Fridman, briljantni ekonomista koji je umeo da ubedi čak i one koji su čitav život proveli u vladi da je vlada besmislena institucija. Tako je Odson zacrtao sebi cilj da islandskom narodu podari slobodu – pod kojom  je podrazumevao oslobađanje od bilo kakve vladine kontrole. Kao premijer je snizio porez, privatizovao industriju, oslobodio trgovinu i na kraju, 2002, privatizovao banke. Pošto se umorio od premijerovanja, imenovao je sebe za guvernera Centralne banke – iako je bio pesnik bez ikakvog iskustva u bankarstvu.

Nakon kolapsa, krio se u svojoj kancelariji u banci, odbijajući svaki poziv na intervju. Visoki vladini činovnici mi govore, sasvim ozbiljno, kako pretpostavljaju da uglavnom provodi vreme pišući pesme. (U februaru će ga nova vlada zamoliti da podnese ostavku.) Međutim, spolja gledano, Centralna banka Islanda je i dalje elegantni crni hram, iza kog se vide snežne litice s druge strane luke. Ljudi ozbiljnih lica i dalje ulaze i izlaze. Dečaci se pored nje sankaju, i baš ih briga što se igraju na nultoj tački globalne katastrofe. Sve izgleda isto kao i pre sunovrata, iako okolnosti teško mogu biti različitije. Fitilj dogoreva.

Kada je Nil Armstrong napravio svoj mali korak iskoračivši iz Apola 11, mora da se osvrnuo i pomislio: „Hej, pa ovo liči na Island!“ Iako Mesec nije imao veze s Islandom. Ali dobro, on je bio turista, a turista prosto mora da stekne izvitoperen utisak o mestu koje posećuje: susreće nereprezentativne ljude, događaju mu se nereprezentativne stvari, i uopšte, u to mesto učitava svoju fantastičnu mentalnu sliku o njemu, koju je prethodno sam konstruisao. Kada je islandska država postala turista u globalnim visokim finansijama, naišla je na isti problem kao i Nil Armstrong. Islanđani su potomci rođačkih brakova – genetičari ih često ispituju u svojim istraživanjima. Nastanjivali su svoje udaljeno ostrvo 1.100 godina, a da nisu ni čuli za LBO,^[1] neprijateljsko preuzimanje, finansijske derivate, pa čak ni za sitne finansijske prevare. Kada su 2003. seli za isti sto sa kompanijama Goldman Sachs i Morgan Stanley, imali su samo maglovitu predstavu o tome čime se bave i kako se ponašaju investicioni bankari – a i to su pokupili od mladih Islanđana koji su studirali na raznim američkim poslovnim koledžima. Tako njihovi postupci s novcem verovatno isto toliko govore o stanju američkog uma godine 2003, koliko i islandskog. Na primer, odmah su shvatili da finansije nemaju mnogo veze s produktivnim preduzetništvom, ali imaju s međusobnom trgovinom papirićima. A kad su davali kredite nisu podsticali preduzetništvo, već su novac pozajmljivali prijateljima i porodici, da bi ovi mogli da kupe i poseduju stvari, baš kao pravi investicioni bankari: stanove na Beverli Hilsu, britanske fudbalske klubove i trgovinske lance, danske aviokompanije i medije, norveške banke, indijske elektrane.

To je najvažnija lekcija koju su Islanđani naučili od Amerikanaca: važno je kupiti što više imovine pozajmljenim novcem, jer cena imovine uvek raste. Do 2007. Islanđani su posedovali oko 50 puta više imovine u inostranstvu nego 2002. Kupovali su privatne avione i kuće u Londonu i Kopenhagenu. Davali su basnoslovan novac za usluge koje do tada niko na Islandu nikad nije poželeo. „Čovek je pravio rođendansku žurku, i platio je milion dolara Eltonu Džonu da doleti i otpeva dve pesme,“ kaže mi šef Levo-zelenog pokreta, Stejngrimur Sigfuson, i dalje u neverici. „Kako se priča, nije ih posebno dobro otpevao.“ Kupovali su akcije u preduzećima o kojima nisu imali pojma, i govorili ljudima koji njima upravljaju šta da rade – kao pravi američki investicioni bankari! Na primer, investiciona kompanija FL Group – vlasnik velikog dela akcija banke Glitnir – kupila je udeo od 8,25% u kompaniji u čijem je vlasništvu American Airlines. Niko iz FL Group nikad nije upravljao aviokompanijom, niko iz FL Group nikad nije radio u aviokompaniji. Ali to nije sprečilo FL Group da American Airlinesu govori kako da upravlja kompanijom. Nedugo nakon što su kupili deonice, direktor FL Group, Hanes Smarason, citiran je u saopštenju za štampu: „Nakon što smo duže vreme razmatrali poslovanje kompanije, među našim predlozima je i monetarizacija sredstava… koja se može iskoristiti za smanjenje dugova ili povraćaj kapitala akcionarima.“

Islanđani nisu bili previše izbirljivi oko toga šta kupuju. Razgovarao sam sa predstavnicima jednog njujoškog hedž fonda koji je 2006. bacio oko na, po svoj prilici, laku metu – slabu skandinavsku banku koja je postajala sve slabija. Bili su spremni da je kupe, a onda se niotkuda pojavio Kaupthing i kupio 10% udela u banci koja je trebalo uskoro da propadne – podižući tako cenu deonica na apsurdno visok nivo. Razgovarao sam i sa predstavnicima drugog hedž fonda u Londonu, koji su bili toliko zbunjeni brojnim lošim LBO otkupima koje su finansirale islandske banke da su na kraju unajmili privatne istražitelje da odgonetnu šta se to dešava u finansijskom sistemu Islanda. Istražitelji su došli do komplikovane isprepletene mreže podataka koja se svodila na sledeće: šačica ljudi na Islandu, koji nisu imali nikakvog iskustva u finansijama, uzimala je milionske kratkoročne kredite iz inostranstva. Onda su ovaj novac pozajmljivali sebi i svojim prijateljima za kupovinu imovine – banaka, fudbalskih klubova itd. Pošto je cena imovine u celom svetu bila u porastu – delom zahvaljujući ljudima poput ovih islandskih ludaka koji su za nju davali nenormalno mnogo para – izgledalo je kao da zarađuju. Menadžer drugog hedž fonda mi je ovako objasnio kako funkcioniše islandsko bankarstvo: Ti imaš kuče a ja imam mačku. Dogovorimo se da kuče i mačka vrede po milijardu dolara. Ti meni prodaš kuče za milijardu, a ja tebi mačku za isto toliko. Sad više nismo vlasnici ljubimaca, nego islandski bankari, tj. vlasnici imovine u vrednosti od milijardu dolara. „Stvorili su lažni kapital međusobno trgujući imovinom čija je cena prenaduvana,“ kaže menadžer londonskog hedž fonda. „Tako su rasle banke i investicione kompanije. Ali su na međunarodnom tržištu to bile sitne ribe.“

Toni Širer, bivši direktor britanske investicione banke Singer and Friedlander, otkrio je neke aspekte funkcionisanja sistema u svom svedočenju pred komisijom Donjeg doma parlamenta, opisavši svoje bizarno iskustvo – otkup te banke od strane druge islandske banke.

Banka Singer and Friedlander postoji od 1907, i između ostalog, poznata je po tome što je u njoj karijeru započeo Džordž Soros. Novembra 2003, Širer je saznao da je Kaupthing, banka za koju nikad ranije nije ni čuo, upravo kupila udeo od 9,5% u njegovoj banci. Obično kada jedna banka hoće da kupi drugu, želi da o njoj nešto sazna. Širer je ponudio da se sastane sa direktorom Kaupthinga, Sigurdurom Einarsonom – Einarson nije bio zainteresovan. (Einarson nije hteo da govori za Vanity Fair.) Kada je Kaupthing podigao udeo na 19,5%, Širer je seo na avion i otišao u Rejkjavik da vidi ko su ti Islanđani. „Bili su vrlo neobični,“ rekao je pred komisijom Donjeg doma. „Vrlo su čudno poslovali. Svi su bili neverovatno mladi. Svi su bili iz istog kraja Rejkjavika. I nisu imali pojma šta rade.“

Pregledao je godišnje izveštaje Kaupthinga i otkrio neke neverovatne činjenice: u upravnom odboru ove ogromne međunarodne banke samo jedan član nije bio sa Islanda. Svi direktori su imali četvorogodišnje ugovore, i banka im je pozajmila 19 miliona dolara za kupovinu akcija Kaupthinga, uz mogućnost prodaje tih deonica banci uz garantovani profit. Skoro sav navedeni profit banke proizilazio je iz imovine kupljene po naduvanim cenama. „Pravi profit koji je rezultat onoga što je za mene bankarsko poslovanje bio je manji od 10%,“ rekao je Širer.

U normalnim okolnostima britanska regulatorna tela bi sprečila nove islandske finansijere da progutaju staru britansku investicionu banku. Međutim, regulatori su ignorisali pismo koje im je uputio Širer. Godinu dana kasnije, u januaru 2005, predstavnik britanske komisije koja nadzire integraciju i preuzimanje kompanija pozvao je telefonom Širera. „Pitao me je zašto nam je cena tako naglo skočila za samo nekoliko dana. Nasmejao sam se i rekao mu: ‘Mislim da je razlog to što je g. Ejnarson, direktor Kaupthinga, pre dva dana dao idiotsku izjavu da će dostaviti ponudu za kupovinu banke Singer and Friedlander.’” Avgusta 2005, banka Singer and Friedlander postaje Kaupthing Singer and Friedlander, i Širer podnosi ostavku, kako je rekao, bojeći se posledica po svoju reputaciju ako ostane. Banka Kaupthing Singer and Friedlander propala je oktobra 2008.

Uprkos svemu tome, kada je komisija Donjeg doma navodila Tonija Širera da okarakteriše Islanđane kao obične ulične mangupe, on je to odbio. „Sve su to bili vrlo obrazvani ljudi,“ rekao je, još uvek u čudu.

Evo još jednog primera kako Island oponaša američki model: razni ljudi, od kojih niko nije bio sa Islanda, pokušavali su da ih upozore da imaju problem. Na primer, početkom 2006, analitičar Lars Kristensen i troje njegovih kolega iz najveće danske banke, Danske Bank, napisali su izveštaj u kojem se kaže da se finansijski sistem Islanda razvija suludom brzinom i da hrli u provaliju. „Napisali smo taj izveštaj, jer smo bili zabrinuti zato što su naši klijenti počeli previše da se zanimaju za Island,“ kaže mi on. „Island je najekstremniji po svemu.“ Kristensen je otputovao na Island i održao govor u kojem je ponovio svoju zabrinutost. Dočekan je na nož. „Islandske banke su to doživele kao napad,“ kaže on. „Pretili su nam tužbama. Rečeno mi je: ‘Vi ste Danci, i besni ste na Island zato što nam tako dobro ide.’ Tu se zapravo radilo o stvarima iz 1944,“ kada je Island proglasio nezavisnost od Danske. „Nisu pomislili da smo možda u pravu, nego su rekli: ‘Ne! To je zavera! Imaju skrivene motive. Danci su prosto ljubomorni!’“

Izveštaj Danske Bank je skrenuo pažnju londonskim hedž fondovima na dobru poslovnu priliku: šortovanje Islanda. Uradili su istraživanje i otkrili neverovatnu protekcionašku mrežu: bankari koji kupuju stvari jedni od drugih po naduvanim cenama, uzimaju milijarde dolara kredita i taj novac pozajmljuju pripadnicima svog malog islandskog plemena, koji ga onda koriste za kupovinu gomile sumnjivih hartija. „Kao i svakog novajliju,“ kaže Teo Fanos iz londonske firme Trafalgar Funds, “i njih su obrlatili razni ljudi, prodajući im hartije najnižeg kvaliteta – drugorazredne aviokompanije, najgore trgovine. Učestvovali su u najgorim LBO otkupima.“

Ali svi islandski lideri, od premijera naniže, napadali su glasnika. „Ovi napadi… zaudaraju na beskrupulozne dilere koji su rešili da slome finansijski sistem Islanda,“ izjavio je guverner Centralne banke Odson u martu prošle godine. Direktor Kaupthinga javno je prozvao četiri hedž fonda koje je optužio za podrivanje islandskog finansijskog čuda. „Ne znam odakle to Islanđanima,“ kaže Pol Radok iz jedne od optuženih firmi, Lansdowne Partners. „Samo smo jednom trgovali islandskim deonicama i to kratkoročno. Kada nas je direktor Kaupthinga lažno optužio, tužili smo ga sudu, i onda je povukao svoje optužbe.“

Jedan od skrivenih razloga sadašnje svetske finansijske krize je to što su oni koji su je predosetili mogli mnogo više da dobiju zauzimanjem kratke pozicije^[2] nego javnim istupom i upozoravanjem na problem. Uz to, većina ljudi koji su mogli da potkrepe svoje optužbe na račun Islanda – ili Lehman Brothersa, kad smo već kod toga – mogli bi biti okarakterisani kao puki profiteri, koji to rade za svoj džep. Međutim, u aprilu 2006, penzionisani profesor sa čikaškog univerziteta, Bob Aliber, zainteresovao se za Island. Aliber se našao u Londonskoj poslovnoj školi, na predavanju o Islandu, o kojem ništa nije znao. Smesta je prepoznao simptome. Pošto je proučio podatke, na Islandu je pronašao primer za očigledni čin finansijskog ludila, kojem je mesto u udžbenicima. Aliber naziva finansijski uspon Islanda „savršenim mehurom“, a priprema i udžbenik: dopunjenu verziju klasika Čarlsa Kindlbergera iz 1978, Manije, panike i slomovi, novo izdanje koje trenutno uređuje. U njemu će Island, kako je odlučio još 2006, imati zaseban odeljak, kao i South Sea mehur i Lalomanija – iako Island tada još nije bio doživeo slom. Za njega je sam slom bio puka formalnost.

U islandskim ekonomskim krugovima širila se priča da se ovaj ugledni profesor iz Čikaga posebno zanima za Island. U maju 2008, Ekonomski fakultet Islandskog univerziteta pozvao je Alibera da održi predavanje. Objasnio je publici, u kojoj je bilo studenata, bankara i novinara, da Island ne samo da nije prirodno talentovan za visoke finansije, već da ima sva obeležja džinovskog mehura, ali govorio je strukovnim rečnikom akademskih ekonomista. (Njegov govor je nosio naziv „Monetarna turbulencija i islandska ekonomija“.) U delu predviđenom za pitanja publike, neko ga je pitao da kaže šta misli da ih čeka u narednom periodu, pa je on odgovorio jednostavnim jezikom. Kako se priseća jedan posetilac, Aliber je rekao: „Dajem vam devet meseci. Banke su vam mrtve. Vaši bankari su ili glupi ili su pohlepni. I mogu da se kladim da su već sada u avionima i da pokušavaju da prodaju svoje hartije.“

Bankari iz publike pokušali su da spreče novine da objave izveštaj s predavanja. Nekoliko profesora je predložilo Aliberu da svoju analizu predoči islandskoj Centralnoj banci. Do toga nikad  nije došlo. „Ljudi iz Centralne banke su rekli da su previše zauzeti,“ kaže jedan od profesora koji su hteli da organizuju susret, „jer pripremaju Izveštaj o finansijskoj stabilnosti.“ Aliber je otputovao kući misleći da je napravio takvu pometnju da će mu zabraniti ulazak u Island. „Stekao sam utisak,“ rekao mi je, „da je jedini razlog zašto su me pozvali to što im je bio potreban neko iz inostranstva da ovo izgovori – da neko iz zemlje to nikad ne bi rekao, iz straha da sebe ne dovede u nevolju.“ Ipak su mu njegovi domaćini i dalje vrlo dragi. „To je vrlo radoznao narod,“ kaže on kroz smeh. „Valjda je to i poenta, zar ne?“

Islanđani imaju svoje objašnjenje zašto su, kada su uskočili u globalne finansije, postavili nove svetske rekorde – zbog prirodne superiornosti Islanđana. Pošto su bili tako mali i izolovani, trebalo im je – kao i ostatku sveta – 1.100 godina da prepoznaju i iskoriste svoj prirodni talenat, ali pošto je sad svet ravan i novac slobodno teče, nepravednog zaostatka više nema. Predsednik Islanda Olafur Ragnar Grimson držao je govore u inostranstvu i objašnjavao zašto su Islanđani rođeni za bankarstvo. „Naše nasleđe i školovanje, naša kultura i domaće tržište pružili su nam dragocenu prednost,“ rekao je on, a zatim je nabrojao devet ovih prednosti, završivši s tim kako Islanđani ni za koga ne predstavljaju pretnju. („Neki nas čak vide kao fascinantne bezopasne ekscentrike.“) Mnogi su isto to ponavljali, uglavnom na islandskom. „Na univerzitetu smo sprovodili istraživanja koja su objašnjavala zašto je islandski model poslovanja superiorniji od ostalih,“ kaže Gilfi Zoega, šef odseka za ekonomiju. „U pitanju su bili naši neformalni kanali komunikacije, sposobnost da brzo donosimo odluke itd.“

„Oduvek su nas učili da su islandski biznismeni mnogo pametni,“ kaže univerzitetski profesor finansijskog poslovanja i bivši bankar Vilhjalmur Bjarnason. „Brzo misle. I kad god su nešto kupovali, kupovali su brzo. Zašto? Obično zato što je prodavac zadovoljan cenom.“

Niste morali da budete Islanđanin da biste pristupili klubu islandskih bankara. Nemačke banke su uložile 21 milijardu dolara u islandske banke. Holandija im je dala 305 miliona, a Švedska je ušla sa 400 miliona. Britanski investitori, namamljeni ludačkom godišnjom kamatom od 14%, iskeširali su 30 milijardi – 28 milijardi od kompanija i privatnih investitora, a ostatak iz penzionih fondova, bolnica, univerziteta i drugih javnih institucija. Samo je Oksfordski univerzitet izgubio 50 miliona.

Možda zato što ih je na svetu toliko malo, o Islanđanima ne znamo gotovo ništa. Pretpostavljamo da su to manje-više Skandinavci – pitomi ljudi koji žele da svi imaju istu količinu svega. Nije tako. Imaju u sebi neku divlju crtu, kao konj koji se pretvara da je iscrpljen od trčanja.

Nakon tri dana u Rejkjaviku, primio sam, naizgled niotkuda, dva telefonska poziva. Prvo me je pozvala producentkinja najgledanije političke TV emisije. Čitav Island gleda njenu emisiju, kaže mi ona, a onda me pita da li bih da gostujem. „O čemu bismo pričali?“ pitam ja. „Želeli bismo da nam objasnite našu finansijsku krizu,“ kaže ona. „Ovde sam tek tri dana!“ kažem ja. Nema veze, kaže ona, pošto niko na Islandu ne razume šta se desilo. Bilo bi im drago da neko pokuša to da im objasni, čak iako ta osoba nema pojma o čemu priča – što, pretpostavljam, pokazuje da se Island ne razlikuje baš po svemu od ostatka sveta. Pošto sam odbio, telefon je ponovo zazvonio. Zovu iz kancelarije premijera.

Premijer Islanda, Kejr Horte, takođe je i predsednik Nezavisne stranke, koja upravlja državom od 1991. Uz nju, vladajuću koaliciju čine i socijaldemokrate i Progresivna stranka. (Četvrti po veličini je Levo-zeleni pokret.) To što su narodu od 300.000 pripadnika, koji su svi u krvnom srodstvu, potrebne četiri velike političke partije znači da su ti ljudi ili talentovani za neslogu ili da ne žele da saslušaju šta onaj drugi ima da kaže. Kako god bilo, od četiri velike partije, Nezavisna stranka polaže najviše nade u slobodno tržište. Nezavisna stranka je stranka ribara. To je takođe stranka, kako mi kaže stari školski drug premijera, koju čine „samo muškarci, muškarci, muškarci. Nema nijedne žene.“

Ulazeći u zgradu vlade, očekujem da će me neko zaustaviti i pretresti, ili bar zatražiti ličnu kartu. Međutim, tamo nalazim jednog jedinog policajca, koji sedi u portirnici, sa nogama na stolu, i čita novine. Lenjo podiže pogled. „Došao sam kod premijera,“ kažem ja prvi put u životu. Nije impresioniran. Ovde svako može da dođe kod premijera. Nekoliko ljudi mi je napomenulo da je jedan od razloga zašto su Islanđani mislili da će ih svet prihvatiti kao ozbiljne finansijere to što se svi Islanđani osećaju važnim. A jedan od razloga za to je što svako može da ode kod premijera kad god poželi.

Šta bi im premijer rekao o kolapsu njihove zemlje ostaje pod znakom pitanja. U islandskim finansijsko-regulativnim krugovima vlada potpuno dirljivi nedostatak finansijskog iskustva. Ministar privrede je filozof. Ministar finansija je veterinar. Guverner Centralne banke je pesnik. Međutim, Horte je školovani ekonomista – mada ne posebno dobar. Na odseku za ekonomiju na Islandskom univerzitetu važio je za prosečnog studenta. Uopšte uzev, vođe Nezavisne stranke bije glas da ne znaju mnogo o finansijama, a da odbijaju da iskoriste znanje stručnjaka. Profesor na Londonskom ekonomskom fakultetu, Islanđanin Džon Danielson, stručnjak za finansijsku paniku, ponudio se da pomogne i odbijen je, kao i nekoliko priznatih finansijskih ekonomista sa Islandskog univerziteta. Čak su i saveti guvernera centralnih banaka iz vrlo ozbiljnih zemalja ignorisani. Nije teško shvatiti zašto Nezavisna sranka i njen premijer ne privlače Islanđanke: jer liče na čoveka koji satima vozika svoju porodicu naokolo u potrazi za nekim poznatim odredištem i, uprkos ženinim primedbama, odbija da stane i pita nekoga za pravac.

„Zašto se Vanity Fair zanima za Island?“ pita me on dok dugim koracima ulazi u sobu, uz silinu i autoritet koji priliči lideru mnogo većeg naroda. I to je dobro pitanje.

Ispostavlja se da nije glup, ali politički lideri su retko glupi, koliko god oni koji su ih izabrali tvrdili da jesu. Naravno, izgovara ponešto što nipošto ne može biti tačno, ali to su trivijalne laži kakve se i očekuju od nekog premijera. Na primer, tvrdi da je kruna ponovo stabilna valuta, ali prava istina je da se njome ne trguje na međunarodnom tržištu – vlada joj je dodelila arbitrarnu vrednost za određene namene. Islanđani koji borave u inostranstvu već su shvatili da ne treba da koriste svoje kreditne kartice, iz straha da će se zadužiti po pravom kursu, koji god on bio.

Premijer pokušava da me ubedi kako je on predvideo islandsku finansijsku krizu, ali da ništa tim povodom nije mogao da učini. („Nismo smeli da javno izrazimo bojazan po pitanju banaka, jer bismo tako stvorili upravo ono što smo hteli da izbegnemo: paniku.“) Što bi trebalo da znači da nisu krivi političari poput njega, nego bankari. Narod se delimično s tim slaže: čoveka koji je upravljao investicionom grupom Baugur gađali su grudvama dok je istrčavao iz Hotela 101, u vlasništvu njegove žene, bežeći ka svojoj limuzini; direktor Kaupthing banke se pojavio u Narodnom pozorištu i izviždan je dok je tražio mesto. Ali, glavešine su uglavnom pobegle u London, ili su se pritajili, ostavivši sirotog premijera da snosi krivicu i da se suočava sa besnim demonstrantima, koji se svakog vikenda okupljaju ispred parlamenta, predvođeni folk pevačem i aktivistom Hodurom Torfasonom. Horte se drži svoje verzije: stranci su svoj kapital poverili Islandu i Island ga je pametno uložio, ali je onda 15. septembra propao Lehman Brothers, stranci su se uspaničili i tražili da im se njihov kapital vrati. Island nije uništen zbog svoje bezobzirnosti, već ga je uništo globalni cunami. Problem u ovoj priči je to što ona ne objašnjava zašto je cunami pogodio baš Island, a ne, recimo, Tongu.

Ali nisam došao na Island da se prepirem. Došao sam da nešto shvatim. „Želeo bih nešto da vas pitam,“ kažem ja.

„Šta?“

„Da li je istina da ste ljudima poručili da je vreme da se okanu bankarstva i vrate ribolovu?“

Odličnan savet, pomislio sam. Kratak, tačan i na mestu. Ali to sam čuo iz treće ruke, od menadžera jednog njujorškog hedž fonda. Premijer me fiksira usiljeno oštrim pogledom. „To je užasno preterivanje,“ kaže on.

„Mislim da ima smisla,“ zbunjeno odgovaram.

„Nikad to nisam rekao!“

Očigledno sam ga nekako povredio, ali nemam pojma kako. Da li ga brine da bi zbog takvog saveta mogao da ispadne glup? Ili i dalje misli da ribolov nekako nije toliko čestito zanimanje kao bankarstvo?

Vratio sam se u hotel i prvi put posle četiri noći nisam video prazne flaše od šampanjca ispred vrata mog suseda. Ljubavni par za koji sam pretpostavljao da su na poslednjoj turi bančenja, spakovao se i otišao kući. Četiri noći trpeo sam njihovo skičanje iz susednog apartmana; sada je sve tiho. Sada mogu mirno da se zavučem u krevet i čitam „Ekonomsku teoriju zajedničkih resursa: Ribarstvo“. Kako god okreneš, sav novac na Islandu dolazi od ribe, i ako želite da shvatite šta su Islanđani uradili sa svojim novcem, morate da znate kako su do njega uopšte došli.

Ovaj sjajni članak je 1954. napisao H. Skot Gordon, ekonomista sa Univerziteta u Indijani. U njemu on opisuju muke ribolovaca – i pokušava da objasni „zašto ribari nisu bogati, uprkos činjenici da su ribarski resursi mora najbogatiji i najneuništiviji resursi na svetu.“ Problem je u tome što je riba svačije vlasništvo, pa samim tim i ničije. Svako može da ulovi koliko god hoće ribe, pa ih ribolovci love do one granice kad to postaje neprofitabilno – za sve. „Svaki se ribar nada ‘srećnom ulovu’,“ piše Gordon. „Svako ko poznaje ribare reći će vam da su to kockari i neizlečivi optimisti.“

Drugim rečima, ribari podsećaju na američke investicione bankare. Njihov višak samopouzdanja nagoni ih ne samo da osiromaše sebe, već i svoje resurse. Ograničavanje dozvoljene količine ulova neće rešiti problem; samo će povećati konkurenciju i smanjiti profit. Nije cilj navesti ribare da potroše novac na veće mreže i čamce. Cilj je da se ulovi što više ribe sa što manje napora. Da bi se to ostvarilo, potrebna je intervencija države.

Shvativši to, Islanđani su od jedne od najsiromašnijih evropskih zemalja oko 1900. postali jedna od najbogatijih oko 2000. Island je počeo da se menja početkom sedamdesetih, nakon nekoliko godina katastrofalno lošeg ulova. Dve godine zaredom ribari su se vraćali kući bez uobičajene količine bakalara i koljaka, pa se islandska vlada odlučila na radikalne korake: privatizovala je ribu. Svakom ribaru određena je kvota ulova, otprilike prema količini koju je ranije lovio. Ako si bio krupni ribolovac, dobijao si jedan papir kojim si bio ovlašćen na, recimo, 1% ukupnog ulova iz islandskih voda za tu sezonu. Pre početka sezone, naučnici sa Morskog istraživačkog instituta bi određivali ukupnu količinu bakalara i koljaka koja sme da se ulovi, a da se dugoročno ne ošteti populacija riba; količina se menjala iz godine u godinu. Ali procenat koji ti je određen bio je fiksni, a taj papir te je doživotno ovlašćivao na njega.

Što je još bolje, ako nisi želeo da se baviš ribolovom, mogao si svoju kvotu da prodaš nekome ko želi. Zato su ovlašćenja završila kod ljudi kojima su bila najkorisnija – kod najboljih ribara, koji su najefikasnije lovili ribu. Takođe si mogao da taj papir odneseš u banku kao zalog za kredit, a banka je lako mogla da odredi vrednost tvog dela bakalara ulovljenog u najbogatijem lovištu na planeti. Ne samo što je riba bila privatizovana – bila je i sekuratizovana.

Bilo je to strašno nepošteno: jedan javni resurs – sva riba u islandskim vodama – jednostavno je predata u ruke nekolicini srećnih Islanđana. Island je preko noći dobio svoje prve milijardere, i svi su bili ribari. Ali kao socijalna politika, ta je mera bila genijalna: riba je jednim potezom od nesigurne hrane pretvorena u realno, održivo bogatstvo. Manje ljudi je ulagalo manje truda u hvatanje manje-više tačno određene količine ribe, maksimizirajući tako dugoročnu vrednost islandskih ribolovišta. Novo bogatstvo je transformisalo Island, pretvorivši ga iz hiljadugodišnje žabokrečine u zemlju koja je svetu poklonila Bjork. Ako je Island poznat po muzičarima, to je zato što Islanđani sada imaju vremena za sviranje, i mnoge druge stvari. Država islandskoj omladini plaća da studiraju u inostranstvu, na primer, i podstiče ih da se izgrađuju i uzdižu na razne zanimljive načine. Otkad je transformisan ribolovnom politikom, Island je, u suštini, postao mašina za pretvaranje bakalara u doktorate.

Ali to je, naravno, stvorilo novi problem: ljudi sa doktoratom ne žele da se bave ribolovom. Oni bi da rade nešto drugo.

A to nešto verovatno nema veze industrijom koja eksploatiše drugi prirodni resurs Islanda: energiju. Vodopadi i vrela lava izvor su ogromne količine jeftine energije, ali se ona, za razliku od nafte, ne može izvoziti. Energija Islanda je zarobljena na Islandu, i ako u pojmu zarobljene energije ima nečeg poetskog, u tome kako su Islanđani izašli na kraj sa ovim problemom ima nečeg prozaičnog. Zapitali su se: „Šta bismo mogli da radimo za šta će nam ljudi platiti, a da to zahteva mnogo energije?“ Odgovor je: topljenje aluminijuma.

Obratite pažnju, niko nije pitao šta bi Islanđani želeli da rade, pa čak ni za šta su Islanđani stvoreni da rade. Niko nije ni pomislio da Islanđani imaju nekakav bogomdani talenat za topljenje aluminijuma. Štaviše, pokazalo se sasvim suprotno. Alcoa, najveća kompanija za preradu aluminijuma u zemlji, naišla je na dva problema, specifična za Island, kada je 2004. krenula u izgradnju gigantske topionice. Prvi problem bili su takozvani „skriveni ljudi“ – ili, jednostavnije rečeno, vilenjaci – u koje veliki broj Islanđana, vezanih za svoju bogatu narodnu tradiciju, iskreno veruje. Pre nego što je Alcoa mogla da počne sa gradnjom topionice, morala je dobije potvrdu vladinog stručnjaka, koji je pažljivo ispitao lokaciju, da na tom zemljištu, ni ispod njega, ne žive vilenjaci. Bila je to delikatna situacija za korporaciju, kako mi je rekao portparol Alcoe, jer su potvrdu da na zemlji ne žive vilenjaci morali da plate pravim novcem, ali „nismo mogli kao kompanija da priznamo postojanje skrivenih ljudi.“ Drugi, ozbiljniji problem, bio je islandski mužjak: muškarci su se u radu manje pridržavali bezbednosnih propisa nego u drugim nacijama. „U proizvodnji,“ kaže portparol, „trebaju vam ljudi koji poštuju pravila. Ne trebaju vam junaci. Ne treba vam neko ko pokušava da popravi nešto što nije stručan da popravi, jer će možda dići u vazduh čitavu fabriku.“ Islandski mužjak je sklon popravljanju stvari za čiju popravku nije stručan.

Ako se odmaknete od islandske privrede, primetićete u njoj nešto vrlo čudno: ljudi su se toliko profinili da nisu pogodni za obavljanje poslova koji im se nude. Svi ti školovani, prefinjeni ljudi, od kojih ama baš svako misli da je vrlo poseban, mogu da biraju između dva uglavnom grozna zanimanja – ribolov i topljenje aluminijuma. Naravno, ima nekoliko poslova na Islandu kojima bi se rado bavila većina prefinjenih i školovanih ljudi. Recimo, izdavanje potvrda o nepostojanju vilenjaka. („Ovo će potrajati bar šest meseci – ume da bude vrlo komplikovano.“) Ali toga nema dovoljno, s obzirom na sklonost te zemlje da pretvara bakalar u doktorate. Početkom XXI veka, Islanđani su još uvek čekali da se u njihovoj privredi pojavi nekakva delatnost pogodna za njihove rafinirane umove.

Ovde na scenu stupa investiciono bankarstvo.

Već peti put za pet dana primećujem blagu napetost za svakim stolom za kojim zajedno sede Islanđani i Islanđanke. Muškarci pokazuju globalnu mušku tendenciju da se ne obraćaju ženama – tj. da ih ne uključuju u razgovor – ukoliko ne postoji neki očigledni seksualni motiv. Ali nije u tome problem. Kad gledaš Islanđane i Islanđanke zajedno, kao da gledaš decu. Ne igraju se zajedno, već istovremeno; organski se manje uklapaju nego muškarci i žene u drugim razvijenim zemljama, što zaista nešto govori. To ne znači da su žene potlačene. Na papiru, po istorijskim globalnim standardima, dobro im je koliko i svim ostalim ženama: imaju dobru zdravstvenu zaštitu, visoko učešće u zaposlenosti, jednaka prava. Ono što izgleda nedostaje Islanđankama – kako se bar čini ovom turisti koji ih je gledao deset dana – jeste iskrena povezanost sa Islanđanima. Nezavisnu partiju uglavnom čine muškarci; Socijaldemokratsku uglavnom žene. (Prvog februara, kada se ozloglašeni Kejr Horte napokon sklonio, zamenila ga je Johana Sigurdardotir iz Socijaldemokratske stranke, i Island nije dobio samo premijerku, već i prvog javno deklarisanog homoseksualca za šefa države – ona živi sa ženom.) Svi se međusobno poznaju, ali kada zatražim da me na nekog upute, muškarci mi preporučuju muškarce, a žene mi preporučuju žene. Recimo, jedan muškarac mi je preporučio da razgovaram sa Stefanom Alfsonom.

Mršav i ispijen, sa pravom, a ne stilizovanom bradom, Alfson više liči na kapetana ribarskog broda nego na finansijera. Na more je otišao sa 16 godina, a van sezone je pohađao školu ribarstva. Postao je kapetan ribarskog broda sa samo 23 godine i smatrali su ga, kako mi neki kažu, za ribarskog vunderkinda – što znači da je imao dar da ulovi svoj deo bakalara i koljaka za najkraće moguće vreme. Pa ipak je, u januaru 2005, sa 30 godina, napustio ribarenje i zaposlio se u odeljenju za trgovinu devizama u Landsbankiju. Trgovao je na finansijskom tržištu skoro dve godine, do velikog pokolja u oktobru 2008, kada je otpušten, zajedno sa svim ostalim Islanđanima koji su sebe nazivali „trejderima“. Kaže da mu je posao bio da prodaje ljudima, uglavnom drugim ribarima, nešto što je smatrao za stopostotno sigurnu šemu: zadužiš se u jenima sa 3% kamate, tim novcem kupiš krune, a onda te krune uložiš sa kamatom od 16%. „Mislim da je lakše naučiti nekog iz ribolovačke industrije da trguje devizama,“ kaže on, „nego naučiti nekog iz bankarske industrije da peca.“

Onda mi je objasnio zašto ribolov nije tako jednostavna stvar kako sam ja zamišljao. Za početak, rizičan je, posebno kada se radi onako to radi islandski mužjak. „Ne trebaju ti u posadi nekakve seka perse,“ kaže on, jer su Islanđani čuveni po svom maničnom stilu ribarenja. „Jednom sam imao neke Ruse u posadi,“ kaže on, „i nisu bili lenji, ali Rusi uvek rade istim tempom.“ Kada naiđe oluja, Rusi ne ribare, jer je suviše opasno. „Islanđani rade bez obzira na vremenske uslove,“ kaže Stefan, „rade dok god je moguće. Vole rizik. Ako padneš preko ograde, nemaš velike šanse. Ja imam 33 godine i već su mi se dva druga udavila.“

Morao je da prođe višegodišnju obuku da bi postao kapetan, ali mu je ipak bilo potrebno i malo sreće. Kada je imao 23 godine i čin prvog oficira brodske palube, kapetan njegovog broda je dao otkaz. Vlasnik broda je krenuo da traži zamenu i pronašao starijeg penzionisanog čoveka, koji je važio za svojevrsnu legendu islandskog ribolova. Čovek je imao divno ime – Snori Snorason. „Dvaput sam plovio sa njim,“ kaže Stefan. Nikad u životu nisam toliko malo spavao, jer sam sve želeo da naučim. Spavao sam po 2-3 sata na noć, sedeo sam sa njim i slušao ga. Mnogo sam ga poštovao – teško mi je da opišem šta me je sve naučio. Domet kočara. Najefikasniji ugao za bacanje mreže. Ponašanje na moru. Šta radiš kad ti ništa ne ide? Kad loviš na toj i toj dubini, šta radiš? Ako ne funkcioniše, da li menjaš dubinu ili položaj? Na kraju, mnogo toga zavisi od talenta. Od njega sam naučio mnogo više nego u školi. Jer, kako možeš da naučiš ribolov u školi?“

Ove lekcije su u njegovom umu toliko sveže, kao da ih je naučio juče, i od same pomisli na vreme provedeno s tim starcem, naviru mu suze.

„Proveo si sedam godina učeći o ribolovu pre nego što si dobio priliku da učiš od ovog velikog kapetana?“ pitam ja.

„Da.“

„I čak si i nakon toga nekoliko meseci morao da slušaš ovog čuvenog majstora pre nego što si pomislio da nešto znaš?“

„Da.“

„Kako si onda mislio da možeš da postaneš bankar i da trguješ na finansijskom tržištu, bez ijednog dana učenja?“

„To je vrlo dobro pitanje,“ odgovara on. Posle kraćeg razmišljenja, kaže: „Prvi put ove večeri ne znam šta da kažem.“ Pošto često i sam pomislim da tačno znam šta radim, čak i kad nemam pojma – saosećam s njim.

„U čemu se tačno sastojao tvoj posao?“ pitam ga, kako bih promenio temu, jer je vraćanje uhvaćene ribe u vodu trenutno popularno na Islandu.

„Počeo sam kao…“ – i počinje da se smeje – „savetnik za hedžing valutnog rizika. Ali zbog svog agresivnog karaktera, sve sam se više upuštao u čistu špekulativnu trgovinu.“ Mnogi njegovi klijenti bili su drugi ribari i ribolovačke kompanije, i oni su, poput njega, znali da ako ne rizikuješ, nećeš uloviti ribu. „Klijenti su se interesovali za ‘hedžing’ samo ako je to značilo – zaradu,“ kaže on.

Iz ove perspektive, očigledna su neka pitanja koje je jedan Islanđanin sebi mogao da postavi u proteklih pet godina. Na primer: Zašto bi Island odjednom bio toliko bitan igrač u globalnim finansijama? Ili: Zašto bi velikim zemljama koje su izmislile savremeno bankarstvo odjednom bile potrebne islandske banke da posreduju između njihovih štediša i njihovih dužnika, da bi ove odlučile ko može da dobije kapital a ko ne. I: Ako su Islanđani stvarno toliko prirodno obdareni za finansije, kako to da su taj talenat toliko uspešno skrivali 1.100 godina? Na kraju, u zemlji u kojoj se svi poznaju, logično je pretpostaviti da bi, kad je Stefan Alfsfson došao u Landsbanki, deset ljudi ustalo i reklo mu: “Stefane, ti si ribolovac!“ Ali nisu. Što je još šokantnije, još uvek mu to ne govore. „Kad bih se vratio u bankarstvo,“ kaže on, mrtav ozbiljan, „bio bih privatni bankar.“

Kada je 2001. internet mehur pukao, Quarterly Journal of Economics je objavio zanimljivu studiju pod nazivom „Muška posla: Pol, prekomerno samopouzdanje i trgovina običnim akcijama.“ Autori studije, Bred Barber i Terens Odin, ispitali su trgovinu akcijama u preko 35.000 domaćinstava i uporedili navike muškaraca i žena. Ukratko, zaključili su kako muškarci ne samo da trguju češće od žena, već i da to rade uz neosnovnu samouverenost o svom finansijskom rasuđivanju. Neoženjeni muškarci više rizikuju od oženjenih, a oženjeni više rizikuju od neudatih žena: što je žensko prisustvo manje, to je trgovina na finansijskom tržištu manje racionalna.

Jedna od upadljivih karakteristika islandske katastrofe, kao i one na Volstritu, jeste to koliko malu odgovornost za nju snose žene. Žene su radile u bankama, ali ne na rizičnim poslovima. Koliko je meni poznato, u periodu naglog razvoja Islanda, samo je jedna žena bila na visokom položaju u nekoj islandskoj banci. To je Kristin Petursdotir, i do 2005. je napredovala do položaja zamenice direktora Kaupthinga u Londonu. „Finansijska kultura ja muški orijentisana,“ kaže ona. „To je vrlo ekstremna kultura. To je krokodilska bara. Žene preziru tu kulturu.“ Ipak je gđa Petursdotir volela finansijsko poslovanje. Samo joj se nije dopadalo kako se njime bave muškarci, pa je 2006. dala otkaz. „Ljudi su mi govorili da sam luda,“ kaže ona. Želela je da stvori finansijsku kompaniju kojom bi upravljale isključivo žene. Da uvede, kako je rekla, „ženske vrednosti u svet finansijskog poslovanja.“

Danas je njena firma jedna od malobrojnih profitabilnih finansijskih kompanija preostalih na Islandu. Nakon kraha berze, bila je prosto preplavljena novcem. Nekoliko dana pre našeg razgovora, rano ujutru joj je neko snažno zalupao na vrata. Izašla je napolje i ugledala nekog omalenog starca. „Muka mi je od ovog sistema,“ rekao je on. „Hoću da o mom novcu vodi brigu žena.“

Misleći o tome, tokom poslednjeg popodneva na Islandu, ušetao sam u Muzej saga. Svrha tog muzeja je očuvanje sećanja na sage, velike islandske prozne epove iz XII i XIII veka, ali efekat koje ostavljaju njegove diorame u prirodnoj veličini više liči na savremenu televiziju. Tu nema plastičnih lutaka, tu su pravi drevni Islanđani, ili glumci koji izigravaju drevne Islanđane, a krici i užasavajući vrisci grme iz ozvučenja: katoličkom biskupu Jonu Arasonu odsecaju glavu; jeretika, sestru Katrin, spaljuju na lomači; bitka u kojoj okrvavljeni viking zariva mač u srce posrnulog neprijatelja. Cilj je slikovitost, i nije se štedelo da se ona postigne. Prolazeći pored jedne hrpe krvavih creva i prilazeći drugoj, hvatam sebe kako se osvrćem da vidim prati li me neki viking sa sekirom. Bio sam toliko dezorijentisan da sam na kraju video neku Japanku kako sedi na klupi i čita, i morao sam da je pipnem da vidim da li je prava ili od plastike. Ovo je prošlost koju Islanđani navodno neguju: istorija sukoba i junaštva. Proveravanja ko će koga jače odalamiti ramenom. Ima tu mnogo žena, ali ovo je muška istorija.

Kada se previše zadužite i stvorite lažni prosperitet, time uvozite budućnost u sadašnjost. To nije prava budućnost, već neka njena groteskna silikonska verzija. Zaduživanjem kupujete iluziju prosperiteta koji niste zaista zaradili. Neverovatno je koliko ta budućnost, koju je islandski mužjak nakratko uvezao, liči na prošlost koju on slavi. Mogu da se opkladim da će sada Islanđanke, nakon što su videle svoju lažnu budućnost, imati mnogo veći udeo u onoj pravoj.

 
Majkl Luis, Vanity Fair, april 2009.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 08.06.2009.