Pre nekoliko meseci usvojen je Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima, a 10. decembra je stupio na snagu. Vlada, Skupština i autori Zakona se nisu obazirali na kritike predloga zakona u vreme kada je donošen, pa smo tako ponovo dobili jedan vrlo loš zakon sa mnogo fatalnih slabosti. Neću se baviti detaljima, navešću samo nekoliko većih problema. Prvo, zakon ima drakonski karakter što ne priliči normalnoj državi. Drugo, zakon će samo povećati nivo korupcije. Treće, zakon pominje kazne samo za vozače i pešake, ali ne i saobraćajnu policiju, putare, veštake i sudije. Četvrto, zakon je napravljen neprofesionalno i nekvalitetno. Peto, zakon krši prava pojedinaca zahvatima paternalističko-policijske države. Ukratko ću obrazložiti svaku od tvdnji.
Prvo, Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima ima drakonski karakter u odnosu na postojeći umereni, jer je režim kazni drastično pooštren. Poruka je da stari zakon nije omogućavao uvođenje reda u saobraćaju, pa se to moralo izvesti novim, mnogo oštrijim zakonom. Ako postoji ova pretpostavka, a očito postoji, ona je pogrešna. I da je prethodni, umereniji zakon primenjivan, bilo bi više reda u saobraćaju. Ali nije primenjivan. Tehnički pregledi su tolerisani kao puka formalnost, policija je opraštala kazne u zamenu za mito, oduzete dozvole su vraćane preko veze, policija je žmurila na kapitalne prekršaje, a kažnjavala za minorno prekoračenje brzine, itd. Ako prekršioce niste uspeli da kaznite pri blažoj kaznenoj politici, uzimajući mito umesto kazni, nećete ni pri drakonskoj. Samo će nivo mita porasti. Problem nije u oštrijim kaznenim odredbama, što ovaj Zakon sugeriše, nego u sprovođenju zakona. Uostalom, ista ideja je postojala sa prethodnim zakonom donetim 2002, kada je takođe rečeno da kazne moraju znatno da se povećaju kako bi zakon bio efikasan. Kazne su povećane, ali više reda u saobraćaju nije bilo, samo je bilo više korupcije. Tako će biti i sada. Umesto da smo posle 2002. naučili lekciju, pravimo ponovo istu, samo veću grešku.
Kazne su finansijske, bodovne i zatvorske. Ako sam dobro video, zatvorske idu do 60 dana. Ako ostavimo po strani krivična dela učinjena u saobraćaju, za šta je normalno da budu odgovarajuće kazne, ovde saobraćajni zakon putem prekršaja ozbiljno ulazi u krivični domen, čime se na mala vrata podrivaju prava i slobode pojedinaca. Finansijske kazne za prekršaje idu do 60.000 dinara kod fizičkih lica i 2,5 miliona za firme. U Srbiji je 60.000 dvostruka mesečna plata, a kazna od 2,5 miliona može da zatvori bar 2/3 ovdašnjih firmi. Pisci zakona su cifre prepisivali iz neke razvijene zemlje ne misleći na prilike u kojima žive. U normalnoj zemlji kazne moraju biti proporcionalne učinjenom prekršaju i materijalnim prilikama u zemlji.
Drugo, ono što sprečava sprovođenje zakona su izuzete grupe, veze i korupcija. Političari i državni službenici mogu da voze kako hoće, nema kazni. Neki imaju imunitet, drugi voze navodno važne osobe, treći imaju veze stranaka, rođaka, šefova… O korupciji da ne govorim, bilo da su u pitanju kazne, veštačenje, suđenje, vraćanje dozvola… Tako, ako se zakonske odredbe pooštre, a korupcija i sve ostalo ostane isto, kao što i hoće, posledica će biti samo veći mito. Ranije ste policajcu davali 1000 dinara da vam ne piše kaznu za prekršaj koji ste napravili, sada će to biti 6000 dinara. Pored policije, profitiraće kroz korupciju i veštaci, sudije za prekšaje i krivičari. Cene njihovih „usluga“ će višestruko skočiti. Ceh će plaćati vozači, firme, preduzetnici. U prevodu, ovim zakonom se samo povećava nivo korupcije, ceh plaćaju nemoćni, a profitiraju oni koji su pod okriljem države – saobraćajci,veštaci, sudije.
Treće, posebno je zanimljiva kaznena politika ovog zakona. Njoj su izloženi vozači, pešaci, firme, ali ne i saobraćajna policija, saobraćajni veštaci ili oni koji upravljaju putnom mrežom. Policajci mogu da vas maltretiraju, neosnovano šalju na tehnički ili zdravstveni pregled i nikom ništa. Mogu da vas nepotrebno zadržavaju tražeći očajnički bar neku osnovu za kaznu, i opet ništa. Putevi i signalizacija mogu biti u jadnom stanju, i opet nikom ništa. Ovaj zakon sve hoće da reši tako što će se vlast i njeni putevi amnestirati, a sva odgovornost svaliti na korisnike. Zato bi ovakav zakon morao pasti kao neustavan, jer učesnike u saobraćaju tretira nejednako. Povrh svega, gomila uslova će biti precizirana tek podzakonskim aktima, što je suprotno dobroj legislativi.
Četvrto, i iz dosadašnje analize se vidi da je zakon pravljen neprofesionalno. Stručnjak sebi neće dozvoliti da predlaže drakonski zakon, koji samo povećava ionako visok nivo korupcije, koji kažnjava jedne a izuzima druge učesnike saobraćaja (i oko saobraćaja), koji krši prava pojedinaca. Ali, ima i drugih nedostataka. To je prvo obim zakona, nekih 167 strana u PDF formatu, što je deset puta više od američkog ustava. Drugo, u nizu odredaba se pominje šta se može raditi. U dobrim zakonima se ne piše šta može, nego šta ne sme da se radi, i koje su kazne za prekršaj. Treće, u jako mnogo slučajeva se kaže da će bliže uslove, instrumente i postupke propisati ministar ili nadležna služba. Nedopustivo je da se toliko prepušta podzakonskim aktima, jer to samo povećava pravnu nesigurnost, korupciju i nepotrebno uplitanje države u građanske i poslovne aktivnosti. Sem toga, nižim aktom (podzakonskim) ograničava se viši (zakon).
Peto,Zakon o bezbednosti saobraćaja krši prava pojedinaca. U njemu postoje odredbe prema kojima će se kazniti pešaci ako mobilnim razgovaraju dok prelaze ulicu ili ako imaju slušalice na ušima. Kazniće se i vozači koji puštaju preglasnu muziku. Zanimljivo je da su odredbe o zabranama pešacima jedine koje su u javnosti i na komentarima vesti dobile kakvu-takvu podršku, za razliku od čitavog zakona koji je dobio vrlo loše komentare.
Ipak, ovakve zabrane za pešake i vozače su neosnovane. Pojedinac ima pravo da bira šta će i kada raditi u životu. Između ostalog, on može odlučiti i da se ubije. Paradoksalno, niko mu neće sporiti pravo da se ubije, ali hoće da li će razgovarati mobilnim ili slušati muziku dok prelazi ulicu. Trivijalno je da pojedinac može sebe ubiti ili obogaljiti prelazeći ulicu dok priča mobilnim ili sluša muziku. U slobodnom društvu pojedinac bira šta će da radi, ali ne može da bira i cenu svojih izbora. Ona se ispostavlja automatski u zavisnosti od prilika. Nikome više nije stalo do sebe nego tom samom pojedincu. Sa odredbama o slušanju muzike preko slušalica ili razgovora mobilnim država poručuje da je njoj stalo do pojedinca više nego njemu samom. To je naravno nemoguće, ali ako neko uprkos tome hoće da kaže suprotno, onda je to samo zato što on na umu ima izgradnju paternalističko-policijske države. Isto je i sa glasnim slušanjem muzike u automobilu. To je stvar nedostatka vaspitanja, ali se ne sme zakonski zabranjivati.
Svi smo imali prilike da vidimo u Americi i mnogim zemljama kako mnogi vozači odvrnu muziku preko granice dobrog ukusa, ali ih policija ne juri. Kada se kao u našem zakonu to zabranjuje, kodifikuje se nešto što se teško utvrđuje (merila preglasnog su različita za razne osobe) ili dokazuje (vozač može smanjiti muziku kada ga policajac zaustavlja). Ova zabrana izgleda postoji samo iz jednog razloga, a to je da vozači mogu da čuju iza sebe zvučni signal vozila sa prvenstvom prolaza. Pošto se niko ne sekira za hitnu pomoć ili vatrogasna vozila, ostaje samo jedna kategorija, a to su vozila i pratnja raznih funkcionera. U Beogradu se dnevno može videti histerija tih vozača, obesno mahanje palicama i zavijanje signala iz auta zvaničnika i njihove pratnje, što se dešava i u situacijama kada drugo vozilo nema gde da se skloni. Pisac ovih redova je živeo u nekoliko zemalja, ali nigde nije video takvu osionost, bahatost i nadmenost vozača državnih zvaničnika i njihove pratnje. Biće da su i ovi zvaničnici takvi, osioni, bahati i nadmeni, inače bi im smetalo takvo ponašanje njihovih podređenih. A pogrešno je nekome diktirati koliko glasnu muziku će da sluša, samo zato da bi se drugom omogućilo da bude osion, bahat i nadmen. Takav je u nekim drugim članovima ovog zakona identifikovan kao „nasilnički vozač“, što i ovaj državni svakako jeste.
Policijska država ne ide samo jednim pravcem, već sa svih strana. Ako vas policajac uhvati u prekršaju ili „prekršaju“, ako se desi bilo kakva nezgoda, onda je na sudu merodavno samo ono što policajac kaže ili napiše. Tako policajac može krivo zapisati broj vašeg auta da se prošli kroz crveno. Vi možete dokazati da ste toga dana bili u inostranstvu, svejedno ćete platiti kaznu, jer se samo njemu veruje. Nije dovoljno biti samo amater da bi se ovo napisalo u zakonu. Mora se biti i tupi ljubitelj policijske države.
Da rezimiram ovu tačku. Novi zakon krši neka prava vozača i pešaka. Kaznama podvrgava vozače i pešake, ali amnestira saobraćajnu policiju, veštake, sudije, odgovorne za putnu mrežu. Drakonskim kaznama zemlja se izuzima iz legislative demokratske države u okvirima vladavine prava. Zatvorskim kaznama (koje bi smele da postoje samo za neplaćene kazne i krivična dela koja se učine u saobraćaju) ponovo se narušavaju prava pojedinaca. Na sudu se veruje samo onome što kaže i napiše policajac, reč ostalih ne znači ništa. Ovako velike slabosti mogu da postoje samo u policijskoj, ali ne i u građanskoj državi. Ako je neko pomislio da je zakon o informisanju slučajnost, posle zakona o bezbednosti saobraćaja je očito da režim Borisa Tadića nezadrživo klizi ka policijskoj državi. A čini mi se da je Tadić tražio mandat „za evropsku Srbiju“.
Ovaj Zakon neće pasti zato što je nas nekoliko reklo da je loš. On će pasti zato što će stvoriti nove probleme, a nijedan postojeći neće rešiti. Haos u saobraćaju će ostati, a korupcija će porasti. Učiniće se važan korak ka policijskoj državi Građani će ga doživeti kao povećanje ionako visokog harača koji ubiraju povlašćene državne službe. A poslanici i mnogi državni funkcioneri su iz primene ovog zakona izuzeti.
PS. Posle prvog dana primene novog zakona o bezbednosti saobraćaja, uprava saobraćajne policije je saopštila da zakon daje rezulte, jer je bilo duplo manje udesa i nastradalih. Mnogi mediji, pa i B92, preneli su ovo bez komentara. Da li je moguće da iko može da poveruje u navedenu tvrdnju saobraćajne policije. I kada se pogleda statistika udesa u Srbiji po danima, mogu se naći dani kada ima 3-4 puta manje udesa nego prethodnog dana. Nije malo takvih dana, pa niko to nije koristio za zaključak da se bezbednost saobraćaja naglo povećala. Potrebna je malo duža vremenska serija da bi se doneo zaključak, pa da pričekamo i vidimo. Ne može se loš zakon braniti zloupotrebom statistike.
Peščanik.net, 13.12.2009.