Stajalište, ne stanica
Kao stanovnica Malog Iđoša koju posao često vodi u Beograd, a interesovanja u Novi Sad i Suboticu, sa nestrpljenjem sam dočekala ponovno uspostavljanje železničkog saobraćaja na ovoj deonici pruge Beograd-Budimpešta. Otuda, ovaj tekst je neka vrsta kritičko-antropološkog testiranja pompezno najavljenog voza i toga koliko on donosi ili odnosi životu stanovnika ovog sela i sličnih manjih mesta kroz koja pruga polazi.
Umesto stare železničke stanice Mali Iđoš na brežuljku pored sela, u sklopu renoviranja železnice, selo je dobilo novu stanicu koju deli sa susednim Lovćencem. Izgradnja ove stanice je završena pre više od godinu dana, samo nekoliko dana pre nego što je 16 ljudi stradalo kada je nadstrešnica železničke stanice u Novom Sadu pala na njih. Stanična zgrada se nalazi u njivi otprilike isto udaljena od oba sela, i predstavlja jednu od retkih malih pobeda Iđošana u kavgama najmanje opštine u zemlji: stanica je ipak bliža njima. S druge strane, naziv stanice je Lovćenac / Mali Iđoš, a ne obrnuto, što ide u korist meštanima drugog sela. Međutim, kao što su tuče na nacionalnoj osnovi u seoskoj diskoteci, pa i seoske diskoteke, prošlost, ni udaljenost od stanice niko više ne računa, u opštini vlada miran suživot.
Na otvaranju pruge prošle godine u Subotici, predsednik države je zahtevao od gradonačelnika tog grada da se ime stanice ispiše na zgradu i na mađarskom jeziku koji je (pored hrvatskog i bunjevačkog) u službenoj upotrebi u gradu, i ubrzo se natpis promenio u Subotica / Szabadka. Na stanici Mali Iđoš je isprva stajao samo natpis na srpskom jeziku, ćiriličnim i latiničnim pismom, ali u godinu dana dok se čekalo da vozni saobraćaj krene, nešto se promenilo, i time je sadašnji natpis na stanici postao najduži na ovoj liniji, a možda i u celoj zemlji: Lovćenac / Mali Iđoš na ćirilici i latinici, i Szikics / Kishegyes na mađarskom. Maloiđošku-lovćenačku stanicu niko nije svečano otvorio, tako da verovatno nikada nećemo saznati da li je isticanje mađarskog naziva rezultat subotičkog naloga, kao ni to da li je latinični natpis zapravo na crnogorskom jeziku, koji je takođe u službenoj upotrebi u opštini.
Letos smo jedan moj prijatelj iz inostranstva i ja, sa idejom mračnog turizma, posetili stanicu. Obišli smo zgradu, provirili kroz svaki prozor i konstatovali da nema čekaonice. Još uvek u neverici, upitala sam čuvara stanice gde će se čekati voz ako ikad krene, na šta je on kao odgovor pokazao na konstrukciju koja se sastoji od tri staklena zida i krova. Na moj komentar da je to poluotvorena negrejana kabina, pojasnio je da je ovo stajalište, a ne stanica, i da na stajalištima nema čekaonica.
Na putovanje vozom od Malog Iđoša do Subotice krenula sam – biciklom. Pored stanične zgrade koja služi samo za službene prostorije, pronašla sam parking za bicikle. Još jedno prevozno sredstvo pored mog je upućivalo na to da je neko već krenuo tog dana negde, ali sam ja bila jedina koja je čekala voz za Suboticu.
Dočekao me je čuvar i najavio kašnjenje od sedam minuta, a informativni ekran od osam, imala sam dakle desetak minuta da istražim stajalište. Kad sam letos bila tu, nije bilo automata za karte, ali tada nije bilo ni vozova – bila sam sigurna da se to do sada promenilo, ali sam se razočarala: karte se mogu kupiti samo preko aplikacije na mobilnom telefonu. Umesto automata, ispred stajališta postoji dečije igralište sa samo delimično otpakovanim plastičnim klackalicama i konjićima.
Na kraju puta: rupa na peronu
Dan je bio sunčan, ali vetrovit – ušla sam u jednu od staklenih kabina sa tri zida, krovom, i dve metalne klupe bez naslona, i tada sam primetila da je displej koji prikazuje u koliko sati voz kreće i koliko minuta će kasniti samo u tim kabinama, to jest nije bilo ekrana koji bi se mogao videti sa celog perona. Čuvar je rado odgovarao na sva moja pitanja, ali red vožnje u pisanom obliku i informacije sa kojeg koloseka polaze vozovi su istaknuti samo na odštampanom papiru na zidu stanice, verovatno do prve veće kiše.
Voz je stigao sa deset minuta kašnjenja, a za nekoliko minuta smo već bili u Bačkoj Topoli, gde je takođe ušla samo jedna osoba. Putnicima sa sledeće, pretposlednje stanice Novi Žednik najviše zavidim: ne samo jer je njihova stanica u stilu mađarske secesije najlepša, već i zato što je u sred naselja, pa mogu da stignu od centra sela do centra Subotice za 12 minuta. Međutim, zgrada stanice Žednik, kao i sve ostale na ovom delu pruge je zatvorena: ona u Malom Iđošu nije namenjena putnicima, a ostale nemaju upotrebnu dozvolu.
Voz ni u Subotici ne staje na stanici, već pored nje, na takozvanoj carini, koja nije predviđena za ukrcavanje i iskrcavanje, pa postoji prilično velika rupa između voza i perona. Prilikom izlaska, oni koji su se iskrcavali su želeli da što pre izađu, oni koji su se ukrcavali (voz je krenuo nazad deset minuta nakon dolaska) tražili su vagon naznačen na svojim kartama, pa smo se svi pomešali i trebalo je desetak minuta da bi se stiglo sa perona koji zapravo to nije do železničke stanice koja nije u upotrebi.
U povratku smo odigrali istu igru mešanja i probijanja, samo što sam ja ovog puta bila na strani onih koji su želeli da uđu. Kondukter na peronu je pokušavao da unese malo reda u nered opaskom da budemo oprezni, jer su prethodnih dana dve osobe upale u rupu između voza i pruge.
Konačno sam ušla u vagon za koji mi je važila karta, samo da bih otkrila da se uprkos činjenici da je voz pun niko ne pridržava numeracije sedišta. Atmosfera je pak bila prijatna, kao kada se ljudi vraćaju kući sa ekskurzije. To verovatno nije bilo daleko od istine, većina putnika je putovala u Beograd ili Novi Sad, odnosno Petrovaradin. Čuli su se komentari o lepoti Subotice, mađarskog jezika, razgovori na srpskom, ruskom, mađarskom, razgovaralo se čak i na znakovnom jeziku. Ispred stanice Mali Iđoš / Lovćenac, razglas u vozu je najavio „sledeća stanica… next station“ i utihnuo. Verovatno ne čuvši početak objave, jedan putnik je promrmljao „zašto ne kaže na srpskom?“, ali izgleda da osim mene niko nije primetio da ime stajališta nije najavljeno.
Dok sam, ovog puta jedna od dva putnika, izlazila sa perona, voz je već odlazio kada je razglas objavio da u dolasku kasni dva minuta. Na delu puta od kilometar koji je van sela nema ulične rasvete, a i vetar jače duva nego u naselju. Put biciklom do kuće je trajao 13 minuta, što je tačno polovina vremena koje je potrebno vozu da pređe put od Subotice do ovog stajališta. Još malo matematike: od svoje kuće do centra Subotice autom stižem za pedesetak minuta, a vozom za 39 plus čekanje voza – ušteda je dakle deset minuta i cena parkinga.
Vozni ne-red
Deonica koja povezuje Novi Sad i Beograd mi nije nepoznata: kao večiti vozač početnik koji ne vozi u velikim gradovima, do novosadske tragedije stizala sam u Novi Sad autobusom, pa dalje za Beograd vozom, a prošle godine sam bila osuđena na autobus celim putem do prestonice. Računala da će mi putovanje vozom na tu stranu biti svakako kraći i udobniji.
Objava reda vožnje Subotica-Beograd došla je kao hladan tuš: samo četiri od 13 vozova staju u Malom Iđošu, i isto toliko u suprotnom smeru, što je znatno manje od broja Interregio vozova koji staju u manjim mestima na trasi između Novog Sada i Beograda. Štaviše, ako ne želim da odem za Beograd oko 5:30 ujutru, sledeća prilika je tek u 9:30. Što se tiče povratka, za vraćanje sa posla poslepodne je red vožnje prihvatljiv, ali je osujećena moja naivna želja da u pozorište ili na neki drugi kulturni događaj u Suboticu ili Novi Sad idem i vraćam se vozom, jer poslednji voz za Lovćenac / Mali Iđoš kreće iz Beograda u 19 časova, a iz Petrovaradina 39 minuta kasnije. Poslednji voz iz Subotice za Mali Iđoš je još ranije, u 17 časova – što je još gore od ocrnjenog autobuskog reda vožnje sa poslednjim polaskom u 18 sati. Vozni red možda odgovara malom broju ljudi koji rade u Subotici i vraćaju se popodne sa posla, ali već je za srednjoškolce u popodnevnoj smeni beskoristan. Koliko god da sam pokušavala da dokučim logiku, jedino do čega sam došla jeste da je organizacioni princip bio da vozovi polaze i iz Beograda i iz Subotice na pun sat, i da red vožnje prati ritam „dva Sokola – jedan Interregio“. Osmisliti vezu sa nekom drugom linijom, na primer iz Beograda za jug ili iz Subotice za Segedin, predstavlja infrastrukturnu fantaziju.
Naviknuta na organizacione vratolomije, u inat redu vožnje, uspela sam da dva dana zaredom ponovo koristim voz: jedan dan do Novog Sada, a drugi dan za Beograd. Na stajalište sam se prvo uputila peške, sunčano vreme sam iskoristila da procenim koliko je železničko stajalište udaljeno od moje kuće peške: na 32 minuta. Kad sam stigla na peron, ugledala sam još dvoje ljudi, međutim, videvši kameru, shvatila sam da nisu putnici, nego snimatelji. Bila sam skoro sigurna da će me pitati da dam izjavu, međutim, oni su samo nastavili da snimaju prugu i dolazeći voz, isključivši me iz kadra.
Razglas je kratko signalizirao kada se, tačno na vreme, voz pojavio u daljini. Sa voza sam ljubomorno primetila da stanica Vrbas koja, iako takođe nova i van naselja, ima čekaonicu – očigledno zauzima više mesto u kompleksnoj hijerarhiji železničkih stajališta i stanica, pošto tamo, kao i u Bačkoj Topoli, staje i Soko. Između Vrbasa i Petrovaradina voz se zaustavio samo u Zmajevu, i nekoliko ljudi se ukrcalo. Jedina stanica na kojoj niko nije ušao ni izašao, pošto se voz uopšte nije zaustavljao, bila je Novi Sad: da nije bilo sunčano jutro, pusti peroni bi odavali utisak grada duhova.
Po redu vožnje voz iz Malog Iđoša za Petrovaradin stiže za pola sata. Voz kojim sa ja putovala stigao je čak za nekoliko minuta manje, ali smo ipak propustili autobus koji staje na oko pet minuta hoda od železničke stanice i vozi do centra Novog Sada. Ako je red vožnje ovog autobusa, popularno zvanom slobodna vožnja, ičemu prilagođen, to sigurno nije voz koji pristiže iz Subotice. Srećom, dva gradska autobusa staju na istom mestu i voze za Novi Sad. Čak i sa stanicom u Petrovaradinu umesto u Novom Sadu, putovanje vozom je vremenski isplativije od auta, i ne treba razmišljati o parkiranju – pod uslovom da putniku vremenski odgovara neki od četiri odlazaka i povrataka.
Narednog dana putovala sam do krajnje stanice voza: Beograd. Izabrala sam poslednji preostali način da stignem do železničkog stajališta Lovćenac / Mali Iđoš, autom. Već sam navikla da sam jedina putnica, ali ovog puta nisam srela ni čuvara. Mogu se samo nadati da ovo nije znak da će, ako neki brojač putnika pokaže manje od određenog broja, stajalište biti ukinuto. Razglas je i ovog puta dao samo kratak zvuk, i voz se pojavio tačno u minut.
Stigli smo na železničku stanicu Prokop, pogrešno nazvanu Centar na vreme, ali dnevni kolaps gradskog prevoza u Beogradu dogodio se baš na trolejbuskoj liniji kojom mogu da stignem do svog radnog mesta. Krenula sam peške i uzdahnula pri sećanju na staru železničku stanicu, odakle bih ovim tempom stigla za deset minuta.
Na povratku, dok je voz prolazio sada već potpuno poznatom deonicom, koristila sam internet da šaljem imejlove i, gledajući jesenji pejzaž, zamišljala sam da sam normalna građanka normalne zemlje. Ne bi trebalo mnogo da bude tako: mogućnost dolaska do stajališta i kupovine karata i za one koji nisu uvek u autu i pri mobilnom telefonu, stanične zgrade koje služe putnicima i nekoliko polazaka više u skladu sa potrebama ljudi koji žive, rade, uče, zabavljaju se, ili bi to želeli.
Autorka je antropološkinja sa Instituta za filozofiju i drustvenu teoriju Univerziteta u Beogradu.
Peščanik.net, 23.10.2025.