Ministarstvo pravde je Vrhovnom državnom tužilaštvu dostavilo materijal o dosadašnjoj delatnosti Međunarodnog istorijsko-obrazovnog društva za zaštitu ljudskih prava „Memorijal“ i to je događaj koji bi mogao označiti novu etapu u evoluciji Putinovog režima. Ministarstvo pravde time demonstrira svoje ozbiljne namere da započne istragu za krivična dela „podrivanje ustavnog poretka“ i „poziv na svrgavanje postojeće vlasti“ uperenu protiv saradnika Memorijala. U obrazloženju se navodi osnovana sumnja ministarstva da je ova nevladina organizacija „izražavanjem svog negodovanja povodom odluka i delovanja institucija vlasti“ uticala, i da još uvek utiče, na „formiranje negativnog stava javnog mnjenja u odnosu na odluke najviših organa vlasti, kao i na sprovođenje njihove državne politike“.
U ovom konkretnom slučaju je sasvim nevažno da li se obrazloženjem opisana aktivnost smatra političkom delatnošću ili tek zaštitom ljudskih prava. Takođe je nevažno da li se NVO „Memorijal“ svojim radom zalaže za promenu ustava ili traži samo poštovanje već postojećih ustavnih normi. Važno je to da se u demokratskoj državi zasnovanoj na vladavini prava, svim političkim partijama, društvenim organizacijama, pa i svakom građaninu ponaosob garantuje pravo na „formiranje negativnog stava u odnosu na odluke najviših organa vlasti“, kao i pravo na „izražavanje negodovanja povodom odluka i delovanja institucija vlasti“ – između ostalih i pravo na procenu jesu li te „odluke, rešenja i delovanje“ u skladu sa zakonom ili ne. U demokratskoj državi zasnovanoj na vladavini prava se i političkim partijama, i društvenim organizacijama, i svakom građaninu ponaosob garantuje pravo na otvoren zahtev za promenu ustava i postojećeg političkog režima, bez primene oružja, terorizma kao metoda političke borbe ili poziva na oružani ustanak. Sva ostala sredstva su dozvoljena. Izborna agitacija, nastupi na medijima, javne akcije protesta i podrške, sve su to zakonom dozvoljena sredstva političke borbe u društvima koja priznaju pravo na političko suparništvo. Svaki normalan ustav u sebi sadrži i zakonom predviđene pravne mehanizme za njegovu promenu. U ustavu Ruske Federacije ti mehanizmi takođe postoje, što je već samo po sebi dovoljno da se poziv na promenu ustava ne može smatrati kriminalnim aktom.
Brisanje pravno definisane granice između mirnog poziva na promenu vlasti i pokušaja njenog svrgavanja nasilnim putem, kao i zabrana izražavanja negodovanja povodom odluka i delovanja institucija vlasti, označava ukidanje prava na političko suparništvo, to jest ukidanje prava na opoziciju. To je poslednja tanka linija koja Putinov režim deli od klasičnog fašizma. Svi ostali elementi klasičnog fašizma su već ugrađeni. Putinovom režimu nedostaje još samo ova cigla.
Sasvim raspojasana partija vlasti, i njoj priključena dumska pseudoopozicija, već dugi niz godina temeljno obrađuju polje praktične zabrane prava na kritiku vlasti. Kakve sve zakone i zakonske inicijative tim povodom nisu poizmišljali! U režiji provincijalnih poslušnika i raznih patriotskih jurišnika, u javnosti se tu i tamo neprestano pojavljuju najrazličitije lajave inicijative za navodnu zaštitu pravnog poretka i istovremeno organizuju sudski procesi protiv počinilaca krivičnih dela formulisanih kao „antidržavna delatnost“, „antidržavna propaganda“ ili prosto „ekstremizam“. Ali glavni gazda zasada svoj čopor drži na kratkom lancu. I mada je primenom otvorenog bezakonja i uz štedru pomoć policijsko-administrativnog aparata opozicija potisnuta na krajnju periferiju društvenih zbivanja, ona još uvek ima formalno pravo na svoje postojanje. Režim još uvek nije prešao tu poslednju crtu koja ga deli od klasičnog fašizma.
Da bi tu crtu prešao, režimu danas više nije potrebno da smišlja nekakave nove dodatne zakone. Dovoljno je da odgovarajućim tumačenjem već postojećih i uz lupnjavu u medijske talambase objavi presedan. A Memorijal je odlična meta – kao naručena – meta koja simbolizuje čitavu ideologiju ljudskih prava koja je danas ionako već proglašena za neprijateljsku. I mada ministarstvo pravde u strukturi vlasti nema neku značajniju političku težinu, ono ipak izgleda mnogo ozbiljnije od bilo kog individualnog partijskog podrepaša. Ono nipošto ne predstavlja to što se od vajkada naziva „strateški resurs kadrova“ i u hijerahiji Putinovog „politbiroa“ zauzima neko tamo, recimo deseto mesto, no to nikako ne znači da se od ministarstva pravde može očekivati bilo kakva samovolja.
Ako se na osnovu materijala koji je o Memorijalu pripremilo ministarstvo pravde protiv ove nevladine organizacije zaista pokrene krivični postupak, to će značiti da u Ruskoj Federaciji više nema legalnih puteva za izražavanje negodovanja povodom odluka i delovanja vlasti. To će značiti da će nadalje svaka opoziciona delatnost biti van pravnih okvira koje je prethodno ustanovila vlast i da će svi oni koji se bave opozicionom delatnošću postati objekt represije te iste vlasti. A to će pak sa svoje strane ubuduće u potpunosti opoziciju osloboditi obaveze da svoju delatnost na bilo koji način usaglašava sa vladajućim fašističkim „pravnim normama“. Jer pokušaji prilagođavanja im neće pružiti nikakva preimućstva. Štaviše, opoziciji se prosto samo po sebi nameće da činom otvorenog nepriznavanja tih normi i odbijanjem da im se potčini, iskaže svoju građansku obavezu.
Liberalno krilo ruske inteligencije već dugo vremena prosto „kožom oseća“ da sve ide baš u tom pravcu. I to objašnjava njihovu tako nervoznu reakciju na poslednju akciju protesta Pjotra Pavlenskog. Jer mnogo je lakše odupirati se drakonskim pravilima vlasti usmerenim na mirne akcije ili zabrane objavljivanja pojedinih tekstova. Ovakve ili slične delatnosti se u bilo kom normalnom demokratskom društvu, nipošto ne mogu smatrati kriminalnim. I zato ih liberalna i zakonoposlušna inteligencija, doduše često mlitavo i s naporom, ipak opravdava i podržava. Ali šta činiti s oblicima protesta koji se u bilo kom društvu, fašističkom ili normalnom, formalno mogu nazvati kriminalnim? Palež ulaznih vrata državne ustanove je, obrni okreni, ipak palež, makar on bio i samo simboličan. Pred ovom činjenicom naš liberalni intelektualac brižno zastaje i ostaje uznemiren i zbunjen.
Pokušaću da umirim njegovu savest. Izlazak na zabranjene mitinge i distribucija zabranjenih knjiga su moralno opravdani, čak i u slučajevima kada režim samo delimično lišava opoziciju ovih inače legalnih oblika političke borbe. Dovoljno je to da režim neke mitinge i neke tekstove zabranjuje. U normalno uređenim državama je prosto zabranjeno da se bilo šta od toga zabranjuje. Ali dokle god postoje makar i minimalne legalne mogućnosti za rad opozicije, bolje je uzdržati se od onih oblika protesta koji su i u demokratskim društvima kažnjivi. A kada režim pravno izjednačava mirni i argumentovani apel za smenu vlasti s pokušajem njenog nasilnog svrgavanja, on tim postupkom moralno izjednačava širenje zabranjenih tekstova s paljenjem ulaznih vrata neke državne ustanove. Zato je danas važno podržati Pavlenskog i solidarisati se s njim. To znači da mi ne prihvatimo fašisitčke zakone koje režim smera da nam nametne i da im se, ako do toga dođe, nećemo potčinjavati.
Grani.ru, 12.11.2015.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 19.11.2015.