Od stupanja na snagu zakona koji uređuje pravni status istopolnih parova 2014, u Hrvatskoj je do kraja 2017. sklopljeno 238 životnih partnerstava. Do kraja ove godine, Crna Gora očekuje usvajanje sličnog propisa kojim bi se bar delimično regulisala prava istopolnih partnera. Talas promena stigao je na granice Srbije – ne nužno samo one geografske, budući da u okruženju ima i konzervativnijih zemalja koje su ovo pitanje ranije rešile. Češće je reč o granicama ideje o pravnoj državi.
U okviru Nedelje ponosa, u petak je na Međunarodnoj konferenciji o pravnom regulisanju položaja istopolnih zajednica, u organizaciji Civil Rights Defendersa, bilo reči o svetskim i regionalnim iskustvima u zastupanju prava istopolnih partnera na poštovanje porodičnog života. U poređenju sa domaćim prilikama, možda će utešno zvučati činjenica da zagovaranje jednakopravnosti LGBT osoba nigde nije lak proces.
Tako je Hrvatska još od 2003. imala zakon za istopolne zajednice koji je administracijama na vlasti služio kao dokaz da je rasprava na temu LGBT prava uspešno okončana. Propis je inače omogućavao samo pravo na međusobno izdržavanje i sticanje zajedničke imovine, a nikada nije primenjen. Kada je reč o crnogorskim aktivistima, put od žrtava nasilja na prvom Prajdu 2013. do članstva u radnoj grupi koja priprema relevantni zakon, naizgled deluje lako, a kompromisi na koje su prinuđeni da pristanu zbog političkih, pa i međudržavnih prilika, suviše mali naspram potreba građana čije interese zastupaju.
Zajedničko iskustvo LGBT zajednica u Grčkoj, Hrvatskoj ili Crnoj Gori, govori da posebno ozbiljnu prepreku u društvenim pregovorima čine klerikalni i srodni politički krugovi. Srbija svakako nije izuzetak. No, kada grčkim aktivistima pođe za rukom da prvi put u istoriji izvedu pred sud jednog vladiku, notornog po nekažnjenom govoru mržnje, čak ni činjenica da je posle jednodnevnog procesa oslobođen krivice ne umanjuje značaj malih pomaka u pregovorima o pravima građana. Svaki takav uspeh ima transnacionalno dejstvo.
Najvažniji oslonac aktivizma danas čine odluke Evropskog suda za ljudska prava iz kojih proističe obaveza pružanja jednakih ili približno jednakih prava istopolnim i heteroseksualnim registrovanim parovima.
Široki društveni savez organizacija za ljudska prava, nezavisnih institucija i medija, svedoče aktivisti, predstavlja dobru osnovu na kojoj se artikuliše zahtev za zakonske reforme, a koja može odoleti političkim promenama u državnoj administraciji, pa čak i odustajanju postojećih vlasti od procesa na koji je prethodno pristala.
Srbija se svojim Akcionim planom za primenu Strategije prevencije i zaštite od diskriminacije obavezala da do kraja 2017. izradi model zakona o registrovanim istopolnim zajednicama, i time otvori širu javnu debatu o položaju LGBT zajednice, međutim ni modela ni debate još uvek nema. Načelno, državna administracija je saglasna da istopolne parove treba uključiti u korpus garantovanih prava, međutim, politička volja je dosad izostajala.
Mogući pozitivan signal u tom pravcu uputila je uoči početka ovogodišnje Nedelje ponosa premijerka Srbije, izjavom da je “nerazumljivo to što istopolni partneri u Srbiji ne mogu da ostvare nasledna prava”. I sama deklarisana pripadnica sloja građana lišenih prava na poštovanje privatnog i porodičnog života, te isključenih iz ustavne zaštite od diskriminacije, Ana Brnabić je ukazala samo na jedan od brojnih problema s kojim su u Srbiji suočeni istopolni partneri u trajnoj vezi. Pored naslednih, istopolni parovi lišeni su i drugih prava iz raspolaganja zajedničkom imovinom, zatim prava na izdržavanje, penzijsko i zdravstveno osiguranje, učešće u odlukama o lečenju ili sahranjivanju, i niza drugih prava koja proističu iz intime zajedničkog života.
Premijerkina izjava mogla bi se razumeti kao ohrabrenje, da nije već tradicionalne političke ograde pozivanjem na važnija pitanja, pogrešan trenutak ili uverenja većinskog stanovništva.
Istovetna pitanja pratila su svaku zakonsku inicijativu koja uređuje položaj LGBT osoba u svetu. Na novinarski komentar da istopolna partnerstva nisu u skladu sa tradicijom Norveške, tamošnja ministarka je svojevremeno uzvratila: pravne praznine nisu u skladu ni sa čijom tradicijom. Svako zakonodavstvo teži da propisima obuhvati celokupno stanovništvo pod svojom jurisdikcijom. U suprotnom, svedoči o institucionalnoj slabosti države, otvara rizičan prostor za pravnu neizvesnost, korupciju i kriminal.
Iako puno izjednačavanje prava na brak i porodicu nije deo jedinstvene regulative Evropske unije, niz odluka Evropskog suda za ljudska prava obavezuje članice Saveta Evrope da omoguće uređenje pravnog statusa istopolnih zajednica – bez otvaranja ideoloških sporova oko naziva i opsega prava. Od 50 članica, njih 29 je do danas na neki način regulisalo istopolna partnerstva: 15 je zakonski izjednačilo heteroseksualni i homoseksualni brak, uz Austriju u kojoj ovaj model stupa na snagu početkom sledeće godine. Ostale države, poput Hrvatske, Grčke ili Mađarske, omogućile su registraciju istopolnih zajednica uz delimično suženje prava, najčešće prava na usvajanje dece.
Da li je ovo baš pravi trenutak za ozakonjenje istopolnih zajednica u Srbiji? Sledeće godine biće ravno četvrt veka kako je Srbija izbrisala homoseksualnost iz krivičnog zakona, mada bi kao reper mogla da posluži i 1977. kada je, zajedno sa Hrvatskom, Slovenijom i Crnom Gorom, to učinila Vojvodina. Takođe, 2019. navršiće se decenija od usvajanja zakona o zabrani diskriminacije. Dakle, krajnje je vreme.
Peščanik.net, 16.09.2018.
LGBTQIA+