Nova vlada Srbije nikako da se izvuče iz tekućih afera i svađa, pa da društvo fokusira na reforme i štednju koja je potrebna radi finansijske stabilizacije države.
Ako se u tom smislu može razumeti problem saniranja šteta koja su nanele protekle poplave, sve ostale afere dobijaju ogroman publicitet pre svega zbog toga što još nije u toku nijedna druga doista krupna akcija na realnoj izmeni stanja u ekonomiji i u domenu finansija.
Ako Vlada danas prvo namerava da personalno potpuno „reformiše“ policiju, to jest upodobi je sopstvenom stranačkom sastavu, pa tek onda da sprečava bankrotstvo države, onda će se sutra pojaviti slične ideje i u sudstvu, u sindikatima ili na nekom devetom mestu, a reforme će se odlagati u nedogled. Možda će poseta premijera Vučića Berlinu doneti izvesnu prekretnicu – da se Vlada vrati ozbiljnim reformskim poslovima.
Sada se čuje da je pomeren i rok za rebalans državnog budžeta, navodno zbog toga što još nisu izmerene i popisane sve štete koje su izazvale majske bujice, kao da se te štete mogu namiriti do kraja godine, pa da Obrenovac i drugi nastradali gradovi do zime budu „kao novi“. To, nažalost, nije moguće, te takav cilj nije ni potrebno postavljati.
Bolje je u sanaciju poplavljenih područja ići temeljnije, što istovremeno znači i sporije. Uostalom, problem sa svakom prirodnom katastrofom je u tome što one brzo ruše prethodna dugoročna ulaganja, to jest objekte koje nije moguće ponovo izgraditi mnogo brže i bolje nego što je to činjeno ranije. A najčešće to nije ni potrebno, to jest čak je i pogrešno, baš sve izgraditi ponovo isto onakvo kako je bilo.
U tom pravcu bilo bi racionalno, kao i u svakom državnom poslu, postaviti prioritete i plan dugoročne sanacije, sa dinamikom ulaganja koji bi bila primerena materijalnim mogućnostima države, to jest njenog građanstva. Zato bi, verovatno, bilo pogrešno posegnuti za nekim velikim „porezom solidarnosti“, kad običan svet ionako već čeka u zasedi „ovakav ili onakav porez“ za spasavanje državne kase.
Poplave bi, istina, mogle biti jedna od uporišnih tačaka za političku pripremu „kriznog poreza“ koji bi udario na plate i penzije. Ono što je dosada učinjeno da se obrazloži nužnost „kriznog desetka“ nije dovoljno i Vlada bi u tom pravcu morala da učini mnogo više, da bi svako mogao da veruje da će današnje odricanje biti relativno kratkoročno i da će se država temeljno reformisati kako stanje krize ne bi postalo hronično.
Mi zasad vidimo samo planove štednje, ali ne vidimo jasno kako će se menjati sistem da bi on postao „održiv“, odnosno, da on ne bi zakonito vodio državu iz krize u krizu. A sama štednja u javnoj potrošnji ili platni razredi, sami po sebi, i nisu nekakvi reformski potezi.
Da će prave reforme teško ići vidi se i po problemima koje Vlada ima u pripremi promena u radnom zakonodavstvu. Ne znam tačno na kojim promenama doista insistira MMF, ali mi je sumnjivo što se one glasnije ne obrazlažu rešenjima koja dominiraju u Evropskoj uniji. Ni na tom pravcu očigledno se ne može postići sve odjedanput, ali bi i ova vlada, kao i većina evropskih vlada, morala da pokaže da ume da se usaglasi sa sindikatima.
Ovih kratkih mesec dana otkako funkcioniše nova Vlada Srbije videli smo da nije sve u komfornoj većini u parlamentu, niti u činjenici da u javnosti ne deluju jake opozicione stranke sa jasnim alternativnim političkim programima. Jer, javnost uvek nađe načina da prozove vladu kad oseti da je ona nesigurna, a ponekad i nekompetentna. Tu mnogo ne pomaže nikakav pritisak na medije.
Sve u svemu, nova Vlada Srbije će očigledno doista morati da krene bodljikavom stazom reformi, bosih nogu i praznog novčanika, a ne samo da najavljuje „bolne reforme“ i pronalazi razloge zašto se one odlažu.
Novi magazin, 13.06.2014.
Peščanik.net, 13.06.2014.