Malo je onih koji su glasali za liberalne demokrate ili konzervativce i jako je malo izabranih liberal-demokrata i konzervativaca koji su mogli da pretpostave da će pet dana nakon izbora biti formirana konzervativno-liberalna koaliciona vlada – iako je Nik Kleg u toku kampanje nagoveštavao takav ishod. Izborni rezultat je bio jedan od najneobičnijih u skorije vreme. Iako su konzervativci dobili više glasova od bilo koje druge stranke i osvojili većinu poslaničkih mesta u Engleskoj – doduše ni blizu većini glasova – u Škotskoj su odvojili samo jedno mesto. Laburisti su osvojili mizernih 29 procenata od ukupnog broja glasova, ali su ipak ostali jedina stranka koja osvaja većinu mesta u svakom od konstitutivnih delova Velike Britanije – što i čine od Drugog svetskog rata. Liberal-demokrate osvojile su skoro četvrtinu glasova (više nego prošli put), ali samo 57 mesta (5 manje nego prošli put). Laburistička i Konzervativna partija su sada zvanično regionalne partije. Laburisti su partija radničkih naselja (uključujući i London), industrijskih i nekadašnjih industrijskih gradova u Engleskoj, gde su ostvarili prilično dobar razultat. To je partija etničkih zajednica, što je jedan od razloga zbog kojih se broj glasova u ovim mestima održao. Imaju podršku u Škotskoj i (još uvek) u Velsu. Konzervativna partija je partija juga, predgrađa, unutrašnjosti koja se pretvorila u predgrađe i „novih“ gradova u kojima su laburisti prošli naročito loše.
Uprkos veoma povoljnim okolnostima, broj glasova konzervativaca je proporcionalno mnogo manji nego 1992. Intervencija Nezavisne partije Velike Britanije, a možda i Britanske nacionalne partije, skoro sigurno je koštala konzervativce nekoliko mesta. Rezultat u Škotskoj je dodatni faktor: torijevci su osamdesetih osvajali više od 20 mesta u škotskom parlamentu. Jednako poražavajući je kontinuirani neuspeh konzervativaca da osvoje više među glasačima u okviru AB klase – srednje i više srednje klase, od koje je 57 procenata glasalo za laburiste ili liberalne demokrate. Godine 1987. prvi put se dogodilo da većina fakultetski obrazovanog stanovništva ne glasa za konzervativce, i ti glasovi nisu vraćeni. Torijevci nisu osvojili ni značajan broj glasova nekvalifikovanih radnika. Najveći uspeh su postigli sa kvalifikovanim radnicima (C2), trenutno najneodlučnijima u Engleskoj, koji najviše sumnjaju u ekonomsku stručnost laburista. Najveći gubitak laburista je bio baš među ovim glasačima, koji su se rasuli u nekoliko pravaca, ne samo ka torijevcima.
Sve tri partije se, naravno, suočavaju sa sličnim problemima, budući da nijedna više nema jasnu ideologiju. Na mnogim poljima – odbrana, imigracija, kriminal, bezbednost, izborni sistem, spoljna politika – konzervativno-laburistička vlada bila bi mnogo logičniji rezultat izbora. Za liberalne demokrate pak, problemi su veći, jer oni nemaju stalno biračko telo koje će ih podržavati šta god da se desi.
Teško je reći kakva će biti budućnost nove vlade. Kameronovi planovi nisu sasvim jasni. Do sada se ponašao nepredvidivo. Njemu bi koaliciona politika mogla da bude od koristi za disciplinovanje evrofobične desnice unutar svoje partije. On im je i ranije činio dosta ustupaka – uključujući one koje su nanele štetu i njemu i svima nama u Evropi, poput izmeštanja konzervativaca van desnog centra Evropskog parlamenta (otud prećutna podrška Braunu od strane Merkelove i Sarkozija) – ali bez velikih rezultata. Ali iako je činio ustupke liberal-demokratama, kraljičin govor je obuhvatio većinu onoga što torijevska desnica želi: ograničenu imigraciju, referendume o novim ovlašćenjima Brisela, besplatne škole, i ustupke u fiskalnoj politici – smanjenje potrošnje počeće odmah.
Liberal-demokrate se suočavaju sa pravim rizicima, iako je formiranje koalicije sa konzervativcima bilo jedino što je Kleg mogao da učini: ne samo da je aritmetika novog Donjeg doma bila protiv laburističko-liberalne koalicije, već je i premalo laburističkih članova parlamenta htelo takvu koaliciju. Glasovi keltskih nacionalnih partija, čija je jedina veza sa Engleskom finansijska, dodatno otežava uslove za takvu koaliciju. Neplanirana podrška manjinskoj konzervativnoj vladi imala je svojih prednosti, ali „sporazum o podršci“ stavio bi njihovu izbornu sudbinu u ruke neobuzdanog torijevskog premijera, koji jedva čeka prvu priliku da raspiše nove izbore. Konzervativno-liberalna koalicija bila je verovatno neizbežan rezultat.
S druge strane, većina glasača liberal-demokrata i većina njihovih članova parlamenta sebe smatra levičarima, a ovo neće, uprkos nekim naznakama, biti levičarska vlada. Iako su dobili podršku za poresku politiku, detalji o tome još nisu poznati. (Koliko će zapravo porasti porez na ekstraprofit?)
Ipak, koalicija je napravljena, dok su „novi laburisti“ ispali. Laburisti su u poslednjih 13 godina napravili toliko grešaka i propusta, od kojih su mnogi bili oko bazičnih i predvidivih stvari. Uprkos tome, njihove vlade su bile bolje nego vlade njihovih torijevskih prethodnika. Zaboravlja se da je u njihovo doba veliki deo društvene infrastrukture bio zapušten; torijevska Britanija je bila školski primer „urušenog“ društva. Sada sa svih strana stižu kritike na račun laburista oko povećanih izdataka za zdravstvo i školstvo. Ali vlada nije imala puno izbora, i svako ko zna kako su bolnice i škole izgledale 1997. i ko zna kako izgledaju sada, može da vidi da su transformisane. Istina je da je povećana potrošnja bila neadekvatno finansirana, da je Braun opteretio buduće generacije nesrećnom privatnom finansijskom inicijativom, i nema sumnje da je deo novca „protraćen“. Ali rasipanje je neodvojivi deo velikih javnih radova, i kada su privatno finansirani, i ne može se očekivati da institucije kojima je decenijama nedostajao novac optimalno troše nova sredstva. Za žaljenje je to što program za obnovu škola nije završen i što će verovatno biti jedna od prvih žrtava smanjenja potrošnje. Isto tako, budući vredni programi, čak i oni navodno zaštićeni poput „Sure Start“, sada moraju biti dovedeni u pitanje.
Uprkos velikoj potrošnji, sve se završilo loše. Braun kao kancelar i premijer snosi deo odgovornosti. Od početka njegovog premijerskog mandata stvari su išle loše. Užasnim medijskim performansima poput pozivanja gospođe Tačer na čaj i neočekivane posete Bliskom istoku i obilaženja vojske za vreme konferencije torijevaca – započela je izborna propast. Bio je to neprekinuti niz gafova. Ni njegova sklonost panici nije poboljšala stvari. Saveti ljudi iz njegovog okruženja bili su nepromišljeni. Ali njegov glavni problem bio je intelektualne prirode. Prihvatio je zdravo za gotovo poruke finansijskog sektora i njegovih glasnogovornika u medijima. Od uvrežene izborne neminovnosti – da ne možeš dobiti izbore ako se udaljiš od finansijskog sektora – došao je do zaključka da je preovlađujuće mišljenje finansijskih cenatara ispravno, da je ono na strani istorije. Posledice su bile brojne: labavi propisi, nadoknade poslanicima koje su šokirale većinu građana, bankarska kriza, oklevanje u odgovoru na krizu, masovno spasavanje banaka sa posledicama koje prete da unište državne finansije, a onda neuspeh da se banke nateraju da posluju odgovorno, čak i kada su u državnom vlasništvu. Braun, Bler i njihove kolege, zaboravili su lekciju koju je većina laburističkih vođa naučila još u mladosti: kada ideolozi finansijskog kapitala zovu u pomoć, ne otvaraj vrata.
Sledeća greška bila je prihvatanje „izbora“. Verovanje u slobodan izbor proizilazi iz verovanja u efikasnost tržišta, koje su zdravo za gotovo prihvatili savetnici laburističkih ministara. Ovo je imalo izuzetno štetne posledice i po obrazovanje i po zdravstvo. U obrazovanju je kao polazna tačka uzet roditeljski izbor. Tako su roditelji dobili posebna prava. Ali da li roditelji treba da imaju takva prava? Kaže se da je obrazovanje „društveno dobro“, ne „privatno dobro“. Kako se i gde naša deca obrazuju moralo bi da bude kolektivna, a ne individualna odluka, i to je stav većine roditelja. Oni žele da njihova deca dobiju dobro obrazovanje, ali su spremni da to prepuste profesionalcima, kao što je nekoliko puta potvrđeno u anketama. Bez obzira na ovo, laburisti su pravo na izbor smatrali najvažnijim i ono je podsticano stvaranjem velikog broja različitih vrsta škola, u kojima su efikasni roditelji mogli da nađu ono što žele. Osim što, naravno, nisu. Samo neki su dobro izabrali, a najčešće su to bili oni sa dobrim vezama, oni najbolje informisani. Pokušaji da se ovo ispravi žrebom samo su još više razbesneli gubitnike. Umesto da doprinese društvenoj harmoniji, pravo na izbor je izazvalo rat svih protiv svih. Umesto konsolidovanja laburističkog izbornog tela, pravo na izbor ga je razbilo. I utabalo stazu za budalaste predloge konzervativaca o „besplatnim školama“: pod upravom roditelja, finansirane od strane države, nezavisne škole bi navodno pomogle siromašnima.
Ovaj spisak laburističkih neuspeha, s druge strane, prikriva složenost onoga što se desilo. Partija nije u potpunosti zanemarila svoje nekadašnje principe. Iako je odavno napustila 4. tačku svog starog programa, ona se još uvek se deklariše kao „demokratsko socijalistička“. I deo tog duha još uvek živi. Svaki deo propisa o obrazovanju koji je favorizovao neki oblik izbora, praćen je drugima koji je trebalo da zabrane školama selekciju i diskriminaciju. Ali oni obično nisu funkcionisali. „Verskim“ školama, na primer, bila je dozvoljena diskriminacija, što uvek i jeste njihova osnovna zamisao. Činjenica da obrazovni sistem „izneverava“ radničku decu je očigledna, i očigledno nepoštena, ali same škole za to nisu odgovorne. Glavni razlog je relativno siromaštvo. Novi laburisti su pak, bili posvećeni ekonomskoj politici koja je onemogućavala delotvorniju raspodelu bogatstva. Iz ovog sukoba ciljeva proizašle su tzv. lige. To je bio, i još uvek jeste, način da se školama natovari teret socijal-demokratije, što je tipičan odgovor socijaldemokratske partije koja želi nemoguće: nije bila spremna za ozbiljnu preraspodelu bogatstva, ali ni školama nije htela da dozvoli da „iznevere“ radničku decu. Neuspeh reforme obrazovanja je jedna od slučajnih posledica njihove politike.
Zatim, tu su imigracija i kriminal – što je za većinu političara deo istog problema. Zvanična verzija laburističkog poraza, koju su ponovili neki od kandidata za rukovodeća mesta, jeste ta da su laburisti izgubili jer su ignorisali imigraciju i antisocijalno ponašanje za vreme kampanje; da su zatvorili oči pred Endijem Burnamom. To je sebična teza, i pri tom netačna. Nijedni izbori u Britaniji nisu dobijeni ili izgubljeni zbog imigracije ili kriminala. A laburisti nisu ignorisali te probleme. Naprotiv, laburistička politika po oba ova pitanja bila je usmerena isključivo na stvaranje dobrog utiska u javnosti. Od trenutka kada su došli na vlast 1997, laburisti su isticali ta pitanja kako bi izgledali odlučnije od torijevaca. Zakon o azilu bio je pooštren, a oni koji su tražili azil bili su deportovani uz medijsku halabuku; uveden je sistem poena kako bi se ograničila imigracija iz zemalja van Evropske unije; bilo je pokušaja da se produži trajanje pritvora ljudi koji nisu optuženi, i stalno je isticano da su torijevci odgovorni za preglasavanje tog predloga. U borbi sa „lažnim“ studentima, vlada je ukinula kratkoročne vize, i zamenila ih opakim sistemom koji je mnoge obrazovne i kulturne ustanove mogao da baci na kolena, da ne pominjemo međunarodni ugled države. Što se tiče kaznene politike, u zatvorima je sada više ljudi nego ikada pre, novi zatvori niču kao kejnizijanski javni radovi (što je verovatno njihova jedina svrha), a zakon je postao stroži u skoro svakom smislu.
Čak i ako su imigracija i kriminal ključna pitanja – za šta u najboljem slučaju postoje prilično upitni izborni dokazi – šta Laburistička partija misli da može da uradi što već nije učinila? Imigraciju u velikoj meri određuje tržište rada. Kada tržište raste, imigranti dolaze; kada je slabo, oni odlaze. Imigracija iz zemalja van Evropske unije konstantno opada sama od sebe. Većina imigranata u Britaniji potiče iz drugih zemalja EU. Imigranti hrle iz Istočne Evrope – i istočni Evropljani su ti koji uznemiruju gospođu Dafi. Ali oni imaju puno pravo ulaska. Nijedna britanska vlada ih ne može izbaciti na legalan način. Niti možemo doveka graditi privatizovane zatvore ili zatvarati sve veći deo stanovništva. Čini se da ASBO zakoni (zakoni o antisocijalnom ponašanju) ne deluju, a ostali laburistički predlozi za borbu sa delinkvencijom su dočekani s podsmehom. Osnovna ideja ovih propisa – tj. tvrdnje laburista da su torijevci popustljivi prema kriminalu – je netačna. U takvom nadmetanju torijevci uvek pobeđuju.
Postoji još jedna važna dimenzija ovoga problema. Laburisti su dobro krenuli sa usvajanjem Evropske konvencije o ljudskim pravima, ali je uskoro postalo jasno da je zakon o ljudskim pravima zasnovan na laburističkoj prošlosti, ne na njenoj budućnosti. Nove laburiste je sve više karakterisao otvoreni liberalizam, kreiran kako bi se stvorio utisak pragmatične modernosti. Što se socijalne politike tiče, ona je vođena uz cinizam i zanemarivanje pravih posledica. Na primer, nekada davno, dok su ljudi zaista brinuli o posledicama zatvorske kazne, bilo je poznato da je nakon šest meseci zatvora većina ljudi nesposobna za život na slobodi. Niko više ne brine o takvim stvarima. Čini se da nijedan laburistički ministar nije imao saosećanja za one koji su tražili azil, legalno ili ilegalno. (Štaviše, upravo je predsednica torija, baronica Varsi, izjavila da „ne postoje lažni azilanti“.) Dobro je poznato šta se desilo – prepuni zatvori, često sramotan tretman ljudi koji traže azil, hladnokrvne deportacije – što je možda najsramnija epizoda u istoriji Laburističke partije, iako, po svemu sudeći, laburistički ministri mirno spavaju. Postoje moralne granice koje nijedna socijalističko-demokratska partija ne treba da pređe, a laburisti su ih konstantno prelazili. Rezultat su društveno i moralno problematični propisi, koji su uz to i politički beskorisni.
U središtu svega ovoga je naš odnos sa Sjedinjenim državama, koje su nanele ovoj zemlji neizmernu štetu tokom poslednjih 20 godina. Uvukli su nas u dva rata, u jezive američke „bezbednosne“ kombinacije, i izložili mnoge naše građane opasnosti, radikalizujući druge. Ovo je rezultiralo ekspanzijom autoritarne države, koja se pravda jednim u osnovi američkim „ratom“, ratom protiv terorizma, i jednim u suštini američkim argumentom: mrze nas zbog toga ko smo, ne zbog toga šta radimo. Još jedan rezultat su i represivniji zakoni. Pošto su je avanture u Iraku koštale brojnih muslimanskih glasova, vlada je nameravala da ih ponovo osvoji zakonima koji se jedva razlikuju od starih zakona o bogohuljenju. Ponašanje laburista je, naravno, donekle karakteristično za čitavu političku elitu.
Laburisti sada imaju vremena da se natenane kaju. Šta treba da urade? Raskid s neposrednom prošlošću bio bi dobar prvi korak. Oni moraju da izaberu novoga lidera, ali svi kandidati su ozbiljno umešani u „projekat“ novih laburista. Sigurno je jedino da se neće vratiti na socijalističku retoriku ranih 80-ih, što je bar neka uteha. Mogli bi, naravno, da ne učine ništa, pošto kao jedina opoziciona partija mogu da profitiraju od nepopularnosti koalicije. To bi bilo riskantno. Koalicija ne mora da postane nepopularna, a čak i ako se to desi, manje partije bi takođe mogle da imaju korist. Umesto toga, laburisti bi trebalo da istaknu svoju posvećenost dobrobiti građana i kolektivnom životu. Takođe bi trebalo da prihvate da je opsesija slobodom izbora bila ćorsokak, da srednja klasa, niža ili viša, ne zahteva uvek izbor i ne brine samo o sopstvenim interesima na uštrb svega ostalog. Sloboda izbora je samo stvorila lažna tržišta na kojima ima jednako mnogo gubitnika i pobednika. Takva tržišta ne čine ništa što bi konsolidovalo laburističke glasače.
Ukoliko su odlučni da učine nešto što bi umirilo „strah od imigracije“, laburisti bi to trebalo da učine kroz stambenu politiku. Oni koji brinu zbog imigracije obično tvrde da imigranti uzimaju britanske poslove i/ili britanske kuće. Ni jedno ni drugo nije tačno; istina je da postoji akutni nedostatak socijalnog stambenog prostora, i da su laburisti to prećutno odobravali. Tokom poslednjih godina laburističke vlade, gradnja kuća pala je skoro na najniži nivo od Drugog svetskog rata. Laburisti su to dopustili, kao i njihovi torijevski prethodnici, jer je nedostatak novih zgrada povećavao vrednost kuća u privatnom posedu, i samim tim, lično bogatstvo. To je bilo prihvatljivo za kućevlasnike ili one koji su mogli da priušte kredit. Nije bilo prihvatljivo za sve ostale, i nedostatak stambenog prostora je zbog toga izazvao socijalno nezadovoljstvo. Trebalo bi dozvoliti lokalnim vlastima da ponovo počnu da grade, i ako im to ne dozvoli nova vlada, laburisti treba jasno da stave do znanja da će oni to učiniti.
U suštini, laburisti britansku državu razumeju na torijevski način, zbog čega konzervativno-laburistička vlada nije toliko blesava ideja kao što zvuči. Malo po malo, kroz svoju istoriju, laburisti su prihvatili političke institucije imperijalne države: monarhiju, aristokratiju, primitivne izborne sisteme, nezavisno nuklearno naoružanje, obaveštajne službe (nekada smatrane klasnim neprijateljem). Čak je i regionalizacija bila prvenstveno sistem za učvršćivanje unije. Laburisti, naprotiv, treba da malo razmisle o ustavu, što je trebalo da učine novi laburisti. Jednostavan prvi korak bio bi da partija podrži sistem alternativnog glasa i u potpunosti izabran Gornji dom, po mogućnosti izabran proporcionalnim sistemom. Veći problemi mogu da se rešavaju kasnije. Drugi korak bio bi da se otvoreno prizna da smo mi evropska sila, a ne gubernija SAD. To bi pak, zahtevalo priznanje da je veliki deo politike novih laburista vođen protiv nacionalnog interesa. Laburistička partija mora da se reformiše. Ona je trenutno institucionalna ruina: žrtva želje za vlašću novih laburista. Nacionalni izvršni komitet nema skoro nikakva ovlašćenja, a partijska konferencija je uškopljena. Parlamentarna partija nema mnogo načina da kontroliše svojeglavog šefa, zbog čega smo i završili u Iraku. Laburisti bi mogli da počnu sa ispravljanjem svojih grešaka.
Ross McKibbin, London Review of Books, 10.06.2010.
Prevela Danijela Tomazović
Peščanik.net, 10.07.2010.