Filozofija nije popularna u Americi. Marko Rubio, sa sebi svojstvenim nedostatkom takta, govori kako nam je potrebno „više varilaca, a manje filozofa“. I guverner Severne Karoline Pet Mekrori posebno izdvaja studije filozofije i njene „bezvredne kurseve“ koji ne daju „nikakve šanse za zaposlenje“. Celu zemlju je zahvatilo veličanje profitabilnih STEM1 disciplina. Među prezrenim humanističkim naukama filozofija se posebno loše kotira – možda i zato što deluje subverzivno, kao stalna pretnja zdravim tradicionalnim vrednostima.
Nije uvek bilo tako. Tokom svoje evropske istorije, filozofija je u više navrata padala pod udar tradicije i autoriteta, ali američki osnivači su bili ljudi prosvetiteljstva, uronjeni u ideje i radove Rusoa, Monteskjea, Adama Smita i starih Grka i Rimljana – naročito Cicerona i rimskih stoika. Oni su ponosno isticali razumne argumente u svojim raspravama. Intelektualna nezavisnost i teorijska promišljenost dobro su im poslužili u osnivanju nove nacije. Daleko smo otišli od svojih početaka, i to ne u dobrom smeru.
Trinaestog marta ove godine Amerika je izgubila jednog od svojih najvećih filozofa. Hilari Patnam je umro od raka u 89. godini. Oni koji su imali sreću da ga upoznaju kao mentora, kolegu i prijatelja, pamte njegov život sa dubokom zahvalnošću i ljubavlju, jer je Hilari bio izvanredno velikodušan čovek, koji je zaista želeo da njegovi studenti budu samosvojni ljudi, a ne njegovi sledbenici. Bio je briljantan mislilac, ali je verovao da filozofija nije samo za naročito nadarene pojedince. Kao i njegovi filozofi “osnivači”, Sokrat i Djui, i on je smatrao da je bavljenje filozofijom način buđenja ljudskosti u čoveku.
Patnam je bio filozof velike širine. Kao što je sam napisao, „Filozofija koja staje u orahovu ljusku, tu treba i da ostane“. U skladu sa tim, u svojoj plodnoj karijeri Patnam je razvio detaljne i kreativne argumente koji se tiču centalnih pitanja u aristotelovski širokom dijapazonu filozofskih oblasti: logike, filozofije matematike, filozofije nauke, metafizike, filozofije duha, etike, političke misli, filozofije ekonomije, filozofije književnosti, filozofije jezika i filozofije religije (bio je religiozni Jevrejin, koji je smatrao da judaizam zahteva život pun neprestanog kritičkog preispitivanja). U svakoj od ovih oblasti on je sa svojim pretečom Aristotelom delio duboku brigu da se neuredna tvar ljudskog života ne izobliči kako bi se uklopila u zahteve preterano uprošćene teorije, da ono što je Patnam nazivao „cela vreva ljudskih radnji“ ostane kontekst u kojem filozofska teorija obavlja svoj posao.
Ta briga ga je navela da se suprotstavi mnogim modama svog vremena: jer filozofija je sklona uprošćujućim i reduktivnim modama, od logičkog pozitivizma do kasnije mode kompjuterskog modelovanja filozofskih problema. Patnam je poznavao fiziku bolje nego praktično bilo ko u njegovoj oblasti, pa je zato znao i da bi bilo fatalno svesti filozofiju na fiziku: filozofija je humanistička disciplina. (Sećam se zadivljujućeg i duboko kontrakulturnog kursa koji je držao na Harvardu, u danima kada je logički pozitivizam tek počinjao da posustaje, pod imenom „Nenaučno znanje“. Kurs je pokrivao etičko, estetičko i religijsko znanje, i Patnam je pokazao ludost zamisli da bi ovi normativni predmeti mogli biti zamenjeni proizvodima fizikalnog redukcionizma.) Njegova nezavisnost od trendova navela ga je i da se ozbiljno zainteresuje za misao starih Grka, koji su pozitivistima izgledali glupo, ali koji su zapravo imali par dobrih ideja. Naučio je starogrčki kako bi se ozbiljno bavio Aristotelom, i tvrdio da se kod Aristotela mogu naći značajni uvidi o odnosu duha i tela, koje bi savremeni mislioci trebalo da uvaže.
U isto vreme, i opet poput Aristotela, Patnam nikada nije upao u iracionalizam, nikada nije zauzeo skeptički ili nipodaštavajući odnos prema filozofskom teoretisanju: jer, kako je naglašavao, pokušaj da uredimo svoj svet razumskim delanjem, jedan je od najdubljih i najšire rasprostranjenih aspekata vreve ljudskog života. On je verovao da smo uvek skloni ne samo zbrkanosti i aljkavosti, već, što je još gore, kapitulaciji pred različitim formama autoriteta i pritiska, i da je rad filozofije neophodan za suprotstavljanje ovim kobnim tendencijama.
Mnogi filozofi se zalažu za doslednost u mišljenju, ali na kraju ipak završavaju u dogmatizmu, po svaku cenu braneći sebi udobnu poziciju, bez obzira na nove argumente. Veličina Patnamovog načina filozofiranja sastojala se u njegovoj totalnoj ranjivosti. Jer on zaista jeste sledio argument gde god je ovaj vodio, često je menjao gledišta, i to što je bio naveden da ih promeni nije ga uznemiravalo.
Kasnih 70-ih Patnam je na Harvardu držao kurs o metafizici, zajedno sa kolegama Nelsonom Gudmenom i V. V. O. Kvajnom. Druga dvojica su zastupala gledišta vrlo različita od Patmanovog i imali su veoma dobre argumente. Patnama je debata sve više uzbuđivala – toliko da bi napustio sastanak departmana u sred ručka kako bi se šetao hodnicima zajedno sa Gudmenom. Na kraju semestra, njegova predsednička beseda pred Američkim filozofskim društvom sadržala je elegantan argument protiv samog sebe – donekle u Gudmenovom duhu.
Razuman život je bio i ostao težak. Svima nama, bez obzira da li smo profesori filozofije ili o tome ne znamo ništa, lakše je da sledimo dogmu nego da mislimo. Ono što Patnamov život nudi izmučenoj američkoj naciji je plemeniti uzor stalne spremnosti na razumnu kritiku. Naša zemlja, koju su osnovali ljubitelji argumentacije, postala je igračka u rukama retoričara i zabavljača (Platon ih je dobro opisao). Hajde da sada, kada smo izgubili jednog od divova naše nacije, malo razmislimo o tome.
Huffington Post, 14.03.2016.
Preveo Rastislav Dinić