Iako domaća konjunktura stagnira, a industrijska proizvodnja je negde na nivou prošlogodišnjeg proseka, privredna situacija se ne pogoršava jer u Srbiju ove godine dolaze relativno snažni podsticaji iz inostranstva.
Uprošćeno, našu privrednu aktivnost održava međunarodno tržište i uzlet konjunkture u Evropi, pa je statistika pre neki dan objavila da je u prvih pet meseci ove godine ukupna spoljnotrgovinska razmena Srbije povećana 14 odsto u odnosu na isto razdoblje prošle godine, a iznosila je skoro 14 milijardi evra (13,98). Pri tome je zabeležen rast izvoza od 13,4 odsto, to jest izvezeno je robe i usluga za 6,09 milijardi evra. Uvoz je za pet meseci porastao nešto više, 14,4 odsto, i iznosio je 7,88 milijardi evra, što znači da je deficit u spoljnotrgovinskoj razmeni u porastu (18 odsto). Međutim, taj deficit od 1,79 milijardi evra za pet meseci relativno je mali u odnosu na nekadašnje robne deficite – kada su cene uvozne nafte bile astronomske.
Ovaj uzlazni trend spoljne trgovine (i izvoza i uvoza) praktično je kontinuiran ove godine. Podsetimo se, ukupna vrednost spoljnotrgovinske razmene u prvom tromesečju 2017. godine iznela je 8,1 milijardu evra i bila je 14,7 odsto veća nego u istom periodu prethodne godine. Vrednost izvoza u prvom tromesečju ove godine bila je 3,5 milijardi evra ili 13,6 odsto više nego u istom periodu prethodne godine, a vrednost uvoza 4,6 milijardi evra ili 15,5 odsto više.
Naravno, još nije vreme za nekakvo slavlje i Srbija, kao mala zemlja, mora u narednim decenijama povećati učešće spoljnotrgovinske razmene u svom bruto domaćem proizvodu (pogotovu izvoza) jer domaće tržište je usko za razvitak ozbiljnije industrije i ozbiljnije industrijske i poljoprivredne infrastrukture.
Kaže mi jedan prijatelj: zar dvocifrene stope rasta izvoza i uvoza ove godine nisu suprotne mišljenju da je dinar “precenjen” – mišljenju koje sam oprezno izneo prošle sedmice na ovom mestu? Neću da se branim od ove implicitne kritike, ali ipak moram reći da je okretanje domaće privrede svetskom tržištu više rezultat spomenute “uskoće domaćeg tržišta”, a manje posledica bolje zarade koja se ostvaruje na tržištima sa deviznim plaćanjima. Čak bih mogao reći da kreatori politike kursa dinara na izvestan način “zloupotrebljavaju” tu nužnost domaćih producenata da kupce za svoju robu sve više traže izvan Srbije.
Ako pogledamo rang-listu zemalja koje najviše uvoze iz Srbije, tu su po redosledu Italija, Nemačka, Bosna i Hercegovina, Ruska Federacija i Rumunija. Pri tome treba primetiti da više nego dva puta više izvozimo u Italiju i u Nemačku nego u Rusiju. Na uvoznoj strani vodeće zemlje partneri Srbije su Nemačka, Italija, Ruska Federacija, Kina i Mađarska. Zabrinjavajući je ogroman trgovinski deficit Srbije s Kinom, veći od pola milijarde dolara, iako je reč o zemlji sa ogromnim unutrašnjim tržištem. Sa druge strane, i uvoz iz Ruske Federacije mogao bi uskoro rapidno da skoči, ne toliko zbog porasta cene nafte i gasa (što se ove godine ne očekuje), već zbog nerazumljive ekspanzije uvoza vojne opreme i naoružanja iz vojnih lagera ove velesile. Iako Rusija i Kina, dakle, nisu vodeći kupci srpske industrijske i poljoprivredne produkcije, ali su veliki izvoznici na naše tržište, oni se u domaćoj političkoj propagandi stalno i uporno prikazuju kao spasioci naše ekonomije – što jednostavno nije tačno.
Najveći spoljnotrgovinski partner Srbije i dalje su zemlje Evropske unije s kojima se razmenjuje 64,9 odsto ukupne razmene, a drugi po značaju su zemlje CEFTA (praktično naši susedi). Te dve činjenice su i od presudnog političkog značaja – ako se držimo načela da spoljnu politiku jedne zemlje najviše opredeljuju njeni temeljni ekonomski interesi. Naš ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, međutim, sklon je suviše neumesnim šalama, pa ideju ujedinjene Evrope naziva balkanskim “bensedinom”.
Novi magazin, 07.07.2017.
Peščanik.net, 07.07.2017.