Vidim u novinama da se stalno najavljuju i analiziraju varijante buduće vlade Aleksandra Vučića, koji je prema opštoj oceni glavni kreator lavovske pobede naprednjaka u proteklim izborima za Skupštinu Srbije.
Najdalje su otišli novi mlađahni „analitičari bliski vlasti“, pa najavljuju „partijsko-tehnokratsku vladu“, „koncentracionu vladu“ ili čak „vladu nacionalnog spasa“. Dakle, oni nabrajaju modele vlada kojima se pribegava u nekom „vanrednom stanju“ ili „ratnom stanju“, kada je radi opstanka države potrebno okupiti podeljene unutrašnje političke snage. Pa zar izbori nisu pokazali da Srbija nije podeljena ni onoliko koliko bi bilo razumno da jeste, nego je listom za Vučića?
Pričom o potrebi za „koncentracionom vladom“ ili „vladom nacionalnog spasa“ Vučićevi navijači zapravo njemu samom čine medveđu uslugu, jer upućuju na zaključak da je njegov SNS neka stranka potpuno nespremna za istorijsku odgovornost koja je čeka nakon ovih izbora.
Dotle u (in)direktnoj prognozi posledica Vučićeve izborne pobede nisu išli ni njegovi najoštriji protivnici. Ili ti navijači naprednjaka doista misle da se Srbijom najbolje može upravljati u atmosferi permanentnog vanrednog stanja? Ne verujem da građani Srbije imaju snage da ponovo treniraju taj Miloševićev recept za očuvanje „nacionalne budnosti“.
Možda su, pak, pomenuti „analitičari“ nedovoljno dobro razumeli javno pomenutu Vučićevu ideju da će, bez obzira na to što ima apsolutnu većinu u Skupštini Srbije, sa 158 (63 odsto) mandata od ukupno 250 razgovarati i sa drugim strankama – da daju određene ljude za njegovu buduću vladu.
Takvu ponudu lako mogu prihvatiti male stranke, koje zapravo nemaju ozbiljan politički program nego su osnovane za promociju i komoditet njihovih lidera, ili nacionalne manjinske stranke, koje učešće u vladi sa najvećom „državotvornom strankom“ smatraju garancijom za očuvanje manjinskih prava njihovog biračkog tela. Naravno, takvu ponudu mogu prihvatiti i stranke čiji je vek istekao ili su formirane iz nekog davno prohujalog razloga, pa je ostalo da se u vlasti uhlebe bar neki njihovi istaknuti pojedinci, zatečeni na razvalinama izneverenih nada i vizija.
U tom kontekstu i dalje ostaje otvoreno pitanje da li će Vučić pozvati SPS u vladu, kao stranku koja je očuvala svojih 14 odsto u biračkom telu i ponovo stekla značajna 44 poslanika u budućem parlamentu. Sudeći prema onome što je izjavio Ivica Dačić u nedelju (posle izleta u Rusiju?), SPS je spreman da, stalno vođen „idejom kolaboracije, „pomogne Vučiću“ i uđe u „vladu kontinuiteta“ „ne postavljajući uslove“.
Ukoliko ih Vučić (takođe posle izleta u Rusiju?) doista pozove u tu vladu, onda je sve prilično jasno jer to bi značilo da su posle izbora „zbog reformi“ vozači u „ruskom taksiju“ na Balkanu samo zamenili mesta. Pri tome bi već citirani poziv i nekim drugim „pojedincima“ iz drugih stranaka da „pomognu“ ličio samo na prikrivanje tužnog kadrovskog stanja u vrhu SNS-a, pa bi možda bio zapakovan u neku formu „reformske vlade“.
Istina, dobronamernici bi mogli razumeti zašto Vučić mora da ide na neku „složenu vladu“ umesto, jednostavno, da sastavi „vladu SNS-a“ koju je narod zatražio na izborima. Naime, on s razlogom mora da traži neke eksperte za „radni deo“ vlade jer će mu, izgleda, „paradni deo“ određivati neke „objektivne okolnosti i ograničenja“.
Ne radi se samo o tome da SNS nema dovoljno dobrih kadrova za finansije i ekonomiju, već i o tome da je privredna situacija u Srbiji takva da se mora tražiti „kreativno rešenje“, što kadrovske odluke u toj oblasti objektivno vodi u zonu „lutrijske igre“. Sa druge strane, ako privreda i finansije ne krenu dobro ni pod Vučićevom palicom, za SNS bi bilo dobro da se krivica baci na „nestranačke ličnosti“ koje nisu ispunile očekivanja i koje se mogu zamenjivati bez velike stranačke štete (slučaj Radulović).
Zapravo, nerealno je očekivati da Aleksandar Vučić ponudi neku doista „novu vladu“ ili „vladu najboljih“ u Srbiji, iako je trenutno u situaciji kada se čini da za tako nešto raspolaže dovoljnom popularnošću i dovoljnim političkim mehanizmima.
Za neku doista „novu vladu“, nažalost, nije raskrčen teren ni na ideološkom ni na koncepcijskom planu, jer taj posao ne mogu da odrade samo političari, već mora da ga izvede celokupna politička elita. A koliko je ta elita inertna i tradicionalna, uzgred budi rečeno, lepo se vidi i na slučaju Krimske krize.
Novi magazin, 28.03.2014.
Peščanik.net, 28.03.2014.