„Izašli smo na ulice da protestujemo protiv zakona kojima se smanjuju budžeti državnih škola. Kako oni misle da učimo ako nemamo ni školsku tablu?“ Tim rečima učenik iz Torina opravdava svoju odluku da se priključi panevropskom štrajku. Suzana Camuzo, generalna sekretarka najvećeg italijanskog sindikata trgovačkih radnika CGIL, objašnjava: „Ono što je vlada uradila u poslednjih godinu dana najteže je pogodilo radnike i najugroženije slojeve stanovništva, koji postaju sve siromašniji. Rad i socijalna politika snose najveći teret vladinih poteza.“
Tokom protekle dve, tri godine često smo imali prilike da vidimo kako mladi ljudi u Madridu, Totenhemu ili Atini protestuju protiv posledica neoliberalne politike štednje ukazujući pri tome na svoju sudbinu izgubljene generacije. Ti protesti su sve vreme ostajali talac dogmi nacionalne države: ljudi su se unutar granica svojih država bunili protiv nemačko-evropske politike štednje koju sprovode njihove vlade. Ali onda se dogodilo nešto novo: 40 sindikata u 23 evropske zemlje proglasilo je Dan akcije i solidarnosti.
Najmasovniji protesti održani su na Iiberijskom poluostrvu. Portugalski i španski radnici su tokom prvog panevropskog štrajka zatvorili škole, zaustavili javni prevoz, a mnogi letovi su otkazani. Špansko ministarstvo unutrašnjih poslova je izvestilo o „izolovanim protestima“, ali samo u Madridu su uhapšene 82 osobe, dok su 34 povređene, od toga 18 policajaca.
Panevropski protesti su izbili upravo u trenutku kada su mnogi poverovali da je Evropa konačno pronašla rešenje za evrokrizu: Evropska centralna banka je umirila tržišta svojim obećanjem da će u slučaju nužde kupovati obveznice zaduženih država. Zadužene zemlje moraju „samo“ da sprovedu još sveobuhvatnije i dublje programe štednje, što je preduslov za dobijanje kredita od ECB-a – i onda će sve biti u redu. Ali tehnokratski zagovornici ovog „rešenja“ zaboravljaju da ljudi politiku štednje doživljavaju kao ogromnu nepravdu. Za nesmotrenost kojom su banke proćerdale nezamislive sume novca sada treba da plate srednja klasa, radnici, penzioneri, a pre svega mladi.
Transnacionalni proces preraspodele odozgo nadole je bez presedana, a iz njega izvirući pritisak migracija cinično se slavi u Nemačkoj. „Motivisani Španci uče nemački kako bi dobili posao – to je prava volja za integracijom“, javlja ponosno Frankfurter algemajne cajtung.
To što Grčku, Španiju, ali i Italiju i Francusku potresaju sindikalno organizovani panevropski štrajkovi ne treba da tumačimo kao glas protiv Evrope. Slike besa i očaja su pre poruke da je krajnje vreme za zaokret. Manimo se spasavanja banaka, potreban nam je socijalni kišobran za Evropu radnika, srednje klase, penzionera, a pre svega za Evropu mladih, koji kucaju na zatvorena vrata tržišta rada. Građani žele solidarnu Evropu koja će poštovati njihove vrednosti. Ukoliko želimo da radnici, penzioneri i mladi Evropu shvate kao nešto što ima smisla, deviza mora da glasi: Više socijalne sigurnosti u drugačijoj Evropi!
Nalazimo se u teškom istorijskom trenutku, u kome su valja ponovo prisetiti idealne definicije „krize“ italijanskog marksističkog filozofa Antonija Gramšija. Po njemu „kriza je trenutak u kome stari svetski poredak nestaje, a novi se mora izboriti sa otporima i protivrečnostima“. Upravo to doživljavamo danas: istovremeni slom i novi početak, koliziju suprotnih vizija o budućnosti Evrope u kojoj (ne) bismo želeli da živimo.
Državama južne Evrope preti kolektivni pad na lestvici svetske (tržišne) hijerarhije, gubitak suvereniteta i institucionalizacija kontrole, koju njihovo stanovništvo smatra nacionalnim poniženjem. Tokom perioda politike štednje stvoren je kontrolni sistem koji se na nacionalnom i lokalnom nivou implementira normama o „dobrom“ upravljanju budžetima. Režim štednje donosi obavezujuće odluke uprkos otporu pojedinačnih država. Istovremeno se propagira politički miks koji obuhvata nisku inflaciju, izbalansirane budžete, eliminaciju trgovinskih barijera i deviznih kontrola, maksimalnu slobodu kapitala, minimalnu regulaciju tržišta rada i ukidanje prava u sistemu države blagostanja na obrazovanje, penzije i zdravstveno osiguranje, koja su barem u Evropi dugo smatrana neotuđivim pravima.
Dogma politike štednje, koju američki ekonomista Pol Krugman naziva ludačkom (Europe’s austerity madness), do sada je dala suprotne rezultate od onih koje je obećavala. Nije stvorila stabilnost, već je intenzivirala i proširila nestabilnost. Mnogi misle da evro neće preživeti. Umesto radnih mesta stvara se nezaposlenost. „Prekarijat“, tj. nedovoljno i nesigurno zaposlenje, postaje opšta norma. Veliko siromaštvo i veliko bogatstvo nastaju unutar i između društava. Nemiri praćeni nasiljem na ulicama glavnih gradova Evrope šalju poruku: Dosta!
Socijalne „kolateralne štete“ rigidne politike štednje prešle su granicu podnošljivog. Nezaposlenost na nivou iz perioda velike depresije i radnici koji kopaju po kontejnerima u potrazi za hranom. Nova vrsta panevropskog klasnog konflikta deli Evropu. Političke i ekonomske elite sprovode politiku štednje bez obzira na cenu, a sve to čine protiv volje radnika, penzionera i mladih, pri čemu se demontira konsenzus države blagostanja. Neotuđiva prava se oduzimaju, obesmišljavaju i ukidaju, a samoj sebi prepuštena srednja klasa izlaže se globalnoj konkurenciji.
Iz prošlosti znamo da kada ljudi osećaju da nemaju šta da izgube, počinje pakao. Drugačije rečeno: tajfun finansijske i evrokrize duva kontinentom delegitimišući sistem riziko-kapitalizma koji zagovara slobodu i jednakost, a u stvarnosti prozvodi nejednakost i nepravdu. To nas dovodi do, starim jezikom rečeno, predrevolucionarnog stanja – sa otvorenim ishodom.
Socijalno pitanje je postalo evropsko pitanje na koje ne postoji nacionalni odgovor. Nova situacija bi nastala ako bi štrajkači i demonstranti istakli „kosmopolitski imperativ“, koji bi obuhvatao panevropsku saradnju i zajedničko zalaganje ne za manje Evrope, već za drugačiju Evropu. Ova Evropa bi se morala socijalno-politički rekonstruisati i iznova demokratski ustanoviti odozdo.
Iz perspektive pojedinca, demokratski deficit dosadašnje evropske konstrukcije sastoji se u tome što se na evropskim izborima uopšte ne odlučuje o sudbini Evrope. A i kada se o nekoj politici odlučuje, onda se ne zna da li će biti dovoljno sredstava za njeno sprovođenje, jer smo tokom krize imali priliku da se uverimo da Evropa zavisi od novca država članica. Demokratskoj i socijalnoj Evropi potreban je „sopstveni ćup zlata“.
Možemo samo zamisliti kako bi građani reagovali kada bi jedan deo svog dohotka morali da izdvoje za „evropski solidarni porez“. Umesto toga mogli bismo da uvedemo porez na finansijske transakcije, bankarski porez ili panevropski porez na profit korporacija. Na ovaj način bismo sa jedne strane ukrotili podivljali riziko-kapitalizam i pozvali na odgovornost one koji su izazvali krizu, dok bismo sa druge socijalnu Evropu konačno učinili opipljivom i efikasnom.
Iz čega bi crpeo moć takav novi evropski pokret odozdo? Neophodan bi bio savez socijalnih pokreta, evropske generacije nezaposlenih i sindikata sa jedne i evropskih arhitekata iz ECB-a, političkih partija, nacionalnih vlada i evropskog parlamenta sa druge strane. Na ovaj način bi nastao novi, moćni pokret, koji bi na primer mogao da uvede porez na finansijske transakcije, uprkos protivljenju ekonomije i zadrtih pristalica nacionalne države. Ovaj pokret bi mogao da stekne dva saveznika u borbi za drugačiju Evropu. Prvi, paradoksalni saveznik bili bi akteri na globalnim finansijskim tržištima, koji bi u slučaju jasnog opredeljenja za socijalnu Evropu stekli novo poverenje i počeli ponovo da investiraju. Drugi saveznik bilo bi stanovništvo zaduženih država, koje bi shvatilo da je zalaganje za projekat socijalne i demokratske Evrope u njihovom najboljem interesu. Za evropsko proleće!
TAZ, 23.11.2012.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 05.12.2012.