U proteklih nekoliko dana nisam mogla da nateram sebe da pogledam fotografije sa Haitija. Takođe sam primetila da samo uz velike muke uspevam da pročitam izveštaje iz Port o Prensa do kraja. Uplatila sam donaciju Lekarima bez granica, pretpostavljajući da će, pošto su već dugo na Haitiju, moći brzo da iskoriste novac. Međutim, ne gajim nikakve iluzije u vezi sa mojom majušnom donacijom, niti sa sposobnošću ove organizacije da pomogne. Ne zavaravam se u vezi sa bilo čijom moći da pomogne – za ovu katastrofu su pre svega odgovorni ljudi.
Iako se radilo o snažnom zemljotresu, razaranju je mnogo više doprinela slabost civilnog društva i odsustvo vladavine prava na Haitiju. Kao što je Rodžer Noriega napisao: „Neefikasnost se bukvalno vidi iz svemira“: satelitske slike Hispanole, ostrva koje je podeljeno između Haitija i Dominikanske Republike, prikazuju zelene šume na dominikanskoj strani i zapuštenu golet na haićanskoj. Blatna klizišta i urušene kuće bile su na Haitiju ustaljena pojava, čak i pre ove katastrofe. Zakoni kojima se sprečava erozija i pravilnici usvojeni kako bi se sprečila kriminalno traljava gradnja se ignorišu. Sirotinjske četvrti u Port o Prensu građene su na klisurama u strmim, nestabilnim brdima. Kada su se srušile, srušile su se potpuno.
Javne institucije Haitija su bile toliko slabe, bukvalno i figurativno, da ni od njih ništa nije ostalo. Skupština, crkve, bolnice i vladine kancelarije više ne postoje. Nadbiskup je mrtav. Šef misije UN-a je mrtav. Postoji mogućnost da će se umesto njih pojaviti nasilničke bande, koje će kontrolisati dostavu hrane i pljačkati ono što je ostalo da se opljačka. Postoji i realna mogućnost da će narednih dana doći do epidemije, masovne gladi i građanskog rata.
Ne sećam se ovakvog osećaja beznadežnosti prilikom ranijih prirodnih katastrofa. Nakon cunamija na Indijskom okeanu 2004, ili uragana Katrine 2005, viđali smo jednako užasne scene i slušali jednako potresne priče: čitava sela zbrisana, ljudi podavljeni u svojim kućama, Amerikanci koji gacaju kroz vodu noseći sve što poseduju na glavi. Ali – posle prvobitnog haosa u oba slučaja – bilo je moguće organizovati osnovnu pomoć. Žrtve Katrine su brzo preseljene izvan Nju Orleansa: setite se autobusa za Teksas, Amerikanaca koji su ponudili svoje slobodne sobe postradalim porodicama, crkava i škola koje su prihvatile izbeglice. Iako nikada ne bih rekla da je rezultat zadovoljavajući – ni grad ni priobalni deo nikada neće biti potpuno obnovljeni, stotine hiljada ljudi se nikada neće potpuno oporaviti – barem nije bilo epidemija, masovnog izgladnjavanja ili građanskog rata.
Isto se može reći i za Indoneziju. Mogu se čak i pročitati izveštaji iz najgore pogođenih mesta, kao što je region Aceh – recimo na sajtu Svetske banke, u kojima se kaže da se sada tamo živi bolje nego ikada ranije. Mnogi se sa time sigurno neće složiti. Međutim, tamo nema scena tipičnih za „biblijsku“ tragediju. Indonezija nije utopijski savršeno društvo, kao ni SAD. Ali obe države imaju dovoljno društvene kohezije za podršku lokalnim humanitarnim organizacijama, obe imaju dovoljno obrazovanih ljudi za planiranje rekonstrukcije, obe umeju da uče iz svojih grešaka, umeju da obnove sela i gradove imajući na umu buduće moguće poplave i umeju da pomognu svojim izbeglicama.
Haiti nema ovakve unutrašnje resurse, što znači da će svi stručnjaci za rekonstrukciju morati da dođu iz inostranstva. Većina će doći iz Amerike. Ali iz očiglednih istorijskih razloga, ovi inostrani stručnjaci će biti neprihvatljivi za mnoge Haićane, koji će to doživeti kao kolonijano nametanje, kao nepotrebno mešanje u lokalne stvari, kao kulturni imperijalizam. Možda će se naoružani američki marinci sukobiti sa ovim nasilničkim bandama. Lokalna elita – onaj njen deo koji bude ostao – će možda smisliti plan kako da pokrade hranu i novac od humanitarnih misija.
Nadam se da grešim. Ubeđena sam da ima optimista koji misle da je ovo prava šansa za rekonstrukciju Haitija, bukvalno i figurativno, šansa da se obnove vladine institucije, da se privuku strani donatori i investitori. Bil Klinton je jedan od takvih optimista, i baš mi je drago što su on i njegova žena proveli medeni mesec na Haitiju. Prava je sreća što u ovom trenutku ta zemlja ima tako moćne prijatelje. Ali isto tako znam da za uspešan oporavak i obnovu nisu dovoljni samo prijatelji i optimizam, već dubinska kulturna i politička promena za koju su obično potrebne desetine godina. A Haiti nema na raspolaganju decenije, već dane – možda i sate – pre nego što dođe do nove katastrofe.
Slate, 16.01. 2010.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 22.01.2010.