U neizmernoj gomili budalaština izgovorenih javno prošle nedelje na temu Kosova opet se istakao Velja Ilić, sam i bez ičije pomoći. Nije to bilo malo dostignuće – s obzirom na konkurenciju. Dobro, možda je bilo i većih budalaština, ali je ova Veljina značajna.
Dakle, Velja Ilić je rekao, ukratko, dve stvari: da su za nerede, nasilje i pljačku od 21. februara krivi domaći izdajnici iz LDP, koji su prodali Kosovo iz našeg srca i duše “za šaku čvaraka”. To bi, otprilike, trebalo da znači da su čedisti, sve crkavajući od zavisti, uradili sve da obrukaju, obesmisle i ukaljaju “mirni i dostojanstveni miting s molebanom”, pa su tako nastupile zabranjene posledice. Osim toga, dopunska uteha im je bila “šaka čvaraka”.
Tako je naš domaćin Velja dao novi doprinos rečniku političke demagogije u Južnih Slovena. Nekada se govorilo: “za tanjir sočiva” ili “tanjur leće”; “za sahan pilava”; “za zdjelu perkelta” ili “smrdljivog madžarskog gulaša”; ukratko – “veru za večeru”. Čvarci se javljaju kao istorijski novum u bogatoj povesti jevtine političke demagogije. Naravno da se čovek odmah seti Brane Crnčevića koji “neće ljubiti svinju u dupe, pa makar nikad ne jeo čvaraka”. Uzročno-posledična veza te dve radnje – nažalost – nikada nije bila objašnjena. Ne znam kako je kod njega u Rumi, ali mi smo u Banatu vazda jeli čvarke i bez tog Braninog ponižavajućeg preduslova; valjda mi nismo dovoljni patrioti, nisam pametan…
Drugi iskaz iz oblasti političke filozofije Velje Ilića nimalo nije smešan, mada je podjednako bedast. On spada ravno u nadležnost izvesnog bečkog doktora s početka prošlog veka. Magistar Ilić, naime, optužio je LDP i – ukratko opet – sve koji ne misle kao on da su namerno inscenirali nasilje, huliganske ispade i pljačku u Beogradu, ne bi li kompromitovali saborni i molebanski karakter veličanstvenog mitinga “Kosovo je Srbija”. Nije tu budalaštinu Velja izgovorio bez neke, tek tako. Na stranu to što on dubinski i sa razumevanjem mrzi LDP, B92, “Peščanik” i uopšte svakoga ko je Drugačiji i kome smrdi naš rasni srpski i domaćinski opanak; to je oduvek tako; na stranu to što je Velja nabusiti prostak koji hoće i da slaže, masno; ipak je on ministar u narodnjačkoj Vladi doktora Koštunice. Ovo je, međutim, pitanje psihoanalitičko. Kako je to nervozni i osetljivi bečki doktor još odavno primetio, ljudsko biće suočeno sa pogrešnim i katastrofalnim ishodom vlastitih postupaka pribegava odbrambenim mehanizmima raznim, uključiv i mehanizam “projekcije”: nisam ja, on je. Ali, upozorava nas bečki doktor, ima tu i jedna zamka u koju se subjekt često uhvati: omaška nazvana imenom našeg bečkog ordinarijusa. Čim odvali takvu frojdovsku omašku, subjekt se odaje nesvesno, mimo svoje volje, otkrivajući pravu prirodu svoje motivacije.
Velji je Iliću, naravno, od početka jasno da su napadi na ambasade bili unapred organizovani i planirani; da je policija opet bila zloupotrebljena i žrtvovana pogrešnim naređenjima; uostalom, on je te napade i sam prvo podsticao, pa posle pravdao svojim slaboumnim izjavama. Onda je đavo odneo šalu i zajebanciju koju su onako pametno bili smislili doktor Voja, magistar Velja i dipl. pravnik Vučić. U lošoj i haotičnoj koordinaciji napada na američku ambasadu 21. februara poginuo je Zoran Vujović. Ispalo je “igračka-plačka” i sada se valja vaditi: proradila savest, verovali ili ne.
U pitanjima savesti svako se vadi kako zna: Velja na čvarke, Voja na prazne pohvale policiji (dodao uvredu na povredu, kaže Englez), a Vučić na teorije zavere (po običaju). Kaže Voja: pošto sam ja pohvalio policiju, mora da je dobro radila. Kaže Velja: kad je čovek već poginuo, mora biti da su mu oni Čedini to namestili, samo da nas obrukaju. Vučić je prvo krenuo na Amerikance, uz pratnju “Pravde” (“Ameri ubili Srbina”, pa “Marinci ubili Zorana”, dan za danom); mahao je nekim papirima (po običaju), ali se ubrzo ućutao. Na svu sreću: već smo se prepali da je stekao novu “malu Milicu”, još jednu žrtvu svoje politike, za koju će žrtvu pak opet godinama licemerno optuživati nas, ali je ispao pametniji od druge dvojice i ućutao se, slava Bogu.
Eto smo tako dobili još jedan kratki kurs dripačke i bestidne licemerne demagogije. Ima i dopunska lekcija: vrli somborski rodoljupci rešili su da svoje komšije, pekare Albance i Gorance koji im ništa skrivili nisu, proteraju “iz teg Sombora” tako što će ih svesti na prosjački štap. Setile se somborske lole da besplatno dele hleb, pecivo i burek ispred komšijskih radnji: srpsko, a džabe! Videćemo na šta će ta bezobrazna ujdurma ispasti: da li su njihov hleb, pogačice i burek bolji od “šiptarskih”? Uostalom: kome i čijim parama oni te besplatne pekarske proizvode plaćaju? To je mnogo zanimljivije pitanje na koje se odgovor dade naslutiti. To, međutim, ne olakšava situaciju, jer su Somborci, ni krivi ni dužni, sada stavljeni u položaj neprijatan i potencijalno opasan: “Nećeš besplatno? Hoćeš Šiptaru da plaćaš? Aha, tico! Kakav si ti Srbin?” i već možete misliti. Da su barem ponudili hleb za tri dinara, a ne džabe… Pančevci su barem ispali gospoda: u subotu su na promociji “Peščanika” nadvikali i ućutkali nekoliko magaraca iz vladine klerofašističke organizacije “Dveri srbske” koji su pomislili da im je to neki Veljin vilajet u kome mogu da rade šta hoće. Tako su, Bogu hvala, naši rekli “Njihovima” šta ih spada i to je bila jedina dobra vest.
Danas, 03.03.2008.
Peščanik.net, 02.03.2008.