Tri godine nakon što smo doživeli najgori ekonomski pad od tridesetih godina prošlog veka, naš politički diskurs zadesila je jedna čudna i alarmantna stvar: Vašington je izgubio interesovanje za nezaposlene.
Radna mesta se pominju s vremena na vreme – a neki političari, pre svega Nensi Pelosi, vođa demokrata u Kongresu, još uvek pokušavaju da pokrenu nekakvu akciju. Ali u Kongresu se ne razmatraju nikakvi zakoni o zapošljavanju, a Bela kuća nije predložila nikakav plan za otvaranje novih radnih mesta. Čini se da je politika fokusirana na smanjenje potrošnje.
Tako je jedna šestina američkih radnika – svi koji ne mogu da nađu zaposlenje ili koji su zarobljeni u honorarnom poslu, a žele redovan posao – praktično napuštena.
To ne bi bilo tako strašno kad bi nezaposleni mogli da očekuju da će uskoro naći posao. Ali nezaposlenost se pretvorila u zamku iz koje je teško pobeći. Ima skoro pet puta više nezaposlenih nego novih radnih mesta; prosečan nezaposleni radnik čeka na posao 37 nedelja, što je posleratni rekord.
Jednom rečju, na dobrom smo putu da stvorimo trajnu klasu nezaposlenih. Zašto Vašington ne mari za to?
Deo odgovora verovatno leži u tome da će ljudi koji su bez posla verovatno ostati nezaposleni, dok se oni koji još uvek imaju posao osećaju sigurnijim nego pre nekoliko godina. Otpuštanja su dosegla vrhunac u krizi 2008-2009, ali su od tada drastično opala, što je možda dovelo do smanjenja panike. Može se reći da američka privreda sada pati od nedovoljnog zapošljavanja, a ne od velikih otpuštanja, pa situacija ne izgleda tako loše – dokle god ste spremni da otpišete nezaposlene.
Ali ankete i dalje govore da su biračima bitnija radna mesta nego deficit budžeta. Zato je čudno što je u Vašingtonu raspoloženje sasvim suprotno.
Ovo je još neverovatnije zbog činjenice da praksa redovno pobija ekonomske argumente koje Vašington koristi da bi opravdao svoju opsednutost deficitom.
S jedne strane, konstantno nas upozoravaju da će se „obveznički osvetnici“ okrenuti protiv američke vlade, ukoliko smesta ne skrešemo potrošnju. Pa ipak, kamate su istorijski niske; naime, niže su nego u proleće 2009, kada su ta jeziva upozorenja prvi put pomenuta.
S druge strane, uveravaju nas da će smanjenje potrošnje učiniti čuda za poslovnu klimu. Ali to se nije desilo ni u jednoj od zemalja koje trenutno sprovode oštre mere štednje. Kada je Kameronova vlada u Britaniji najavila mere štednje u maju prošle godine, američki deficitarni fanatici obasipali su je pohvalama. Ali indikator britanske poslovne klime naglo se survao, i nije se povratio.
A opsednutost potrošnjim svejedno cveta – i to, mora se reći, bez prigovora iz Bele kuće.
Još uvek mi nije jasno zašto je Obamina administracija tako brzo prihvatila poraz u ratu ideja, ali činjenica je da su se vrlo brzo predali. Početkom 2009, Džon Bejner, sada na mestu predsedavajućeg Predstavničkog doma, bio je s pravom ismejan kada je izjavio da građani teško žive, pa država sad treba da zategne svoj kaiš. To je ekonomija Herberta Huvera, i danas je jednako pogrešna kao što je bila tridesetih. Ali u svom govoru o stanju nacije 2010, predsednik Obama je upotrebio istu metaforu, koju od tada sve češće koristi.
Prošle nedelje je direktor Obamine kancelarije za budžet izjavio: „Postignut je sporazum da treba da smanjimo potrošnju“, što znači da je njegov spor sa republikancima jedino u tome da li treba smanjivati i poreze. Nije ni čudo što, prema novom istraživanju Pew-a, većina Amerikanaca ne vidi „veliku razliku“ između Obaminog pristupa deficitu i onog republikanskog.
Ko plaća cenu ove nesrećne sloge? Naravno, to su sve očajniji nezaposleni. A najgore će proći mladi radnici – što je 2009. istakao Piter Orzag, tadašnji direktor Obamine kancelarije za budžet. Kao što je primetio, zarade mladih Amerikanaca koji su diplomirali tokom ozbiljne recesije u prvoj polovini osamdesetih, pretrpele su trajnu štetu. A ako je prosečno trajanje nezaposlenosti ikakav indikator, novim svršenim studentima je čak i teže da nađu posao nego što je bilo onima 1982. ili 1983.
Kada sledeći put čujete nekog republikanca zabrinutog zbog deficita jer mu je stalo do budućnosti njegove dece – ili kad sledeći put čujete Obamu kako govori o osvajanju budućnosti – setite se da prava opasnost za mlade Amerikance ne leži u deficitu. Prava opasnost je nedostatak radnih mesta.
Ali, kao što rekoh, izgleda da Vašington za to ne mari. I treba se zapitati šta je potrebno da se uradi da bi političari počeli da brinu o milionima zaboravljenih Amerikanaca.
The New York Times, 17.03.2010.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 21.03.2011.
Srodni linka:
Charles Simic – Novi američki pesimizam