U ovoj prazničnoj sezoni, kada češće razgovaramo sa prijateljima i rođacima, pravo je vreme za postavljanje temelja budućih projekata. Svako će se, u nekom trenutku za ove dve nedelje, osvrnuti na prethodnih 12 meseci, dati sebi neka obećanja i napraviti spisak zadataka za narednu godinu. Svako će, da bi doneo te odluke, razmisliti o sopstvenom identitetu, pravom i umišljenom; moramo znati šta jesmo i šta bismo voleli da budemo, da bismo odlučili šta da ostanemo ili postanemo, i kako da to ostvarimo.
Isto važi i za nacionalnu zajednicu: čak i pre nego što počnemo da razmišljamo o izboru koji će svako morati da načini na predstojećim izborima, treba sebi da objasnimo sopstvenu percepciju Francuske, vrednosti koje ona mora da zaštiti, i šta mora postati.
Danas imamo četiri oprečna viđenja naše zemlje, od kojih je svako definisano, od strane onih koji ga zastupaju, kao osnova francuskog identiteta. Ova četiri koncepta, koji su retko eksplicitni, zapravo čine temelj svih mogućih političkih pozicija. Iz njih proizlaze svi mogući politički projekti.
Za neke, Francusku na prvom mestu definiše njena teritorija. Ona se mora braniti i čuvati. Za one koji tako razmišljaju, ništa nije važnije od granica, ništa nije važnije od onih rođenih na toj teritoriji, koji su jedini njeni vlasnici. Politika se tako svodi na razvoj i odbranu terirorije.
Za druge, Francuska je definisana njenim jezikom i kulturom; to su stvari koje se moraju štititi i promovisati iznad svega drugog. I zbog toga, prioritet treba dati obrazovanju, kulturi, očuvanju francuskog jezika i njegovoj promociji u svetu. Svaki je stranac dobrodošao, pod uslovom da nauči naš jezik i prihvati naš način života; pre svega moramo privući najbolje stvaraoce, najbolje studente.
Za treće, Francusku definišu njene vrednosti, koje se moraju braniti po svaku cenu, u Francuskoj i drugde: sloboda, jednakost, bratstvo, ljudska prava. Za njih je najvažnije uspostavljanje i zaštita vladavine prava, kao i ekonomskog i socijalnog globalnog sistema spojivog sa ovim vrednostima. Te vrednosti treba širiti, a Evropa i svet moraju biti kompatibilni sa tim idealima.
Za neke druge, Francuska se više ne definiše samo kao mesto za život, gde svako treba da bude srećan i da ima lične perspektive; i koje je svako slobodan da napusti ako ovde ne dobija šta mu treba.
Za njih je Francuska samo jedan od mnogih hotela, koji ne gaji nikakve posebne odnose sa svojim gostima ili osobljem; Francuska prvo mora da ponudi, ako želi da zadrži svoje mlade, dobar sistem zdravstvene zaštite, bezbednost i posao.
Svaki od ovih koncepata Francuske pojavljivao se sukcesivno, ovim redom, u raznim periodima naše istorije, hraneći se onim prethodnim. Ti koncepti postaju sve virtuelniji, sve apstraktniji, sve se ređe podrazumevaju, sve se manje o njima raspravlja: čovek može dati život za zemlju, kulturu ili vrednosti. Ali ko bi dao život za hotel?
Ne možemo se nadati da ćemo odbraniti sva četiri koncepta. Nedovoljni resursi, sada više nego ikad, zahtevaju da napravimo izbor. I to od svih nas koji sanjamo bolju Francusku, pre nego što donesemo odluku o njenoj budućnosti.
L’Express blog, 18.12.2011.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 23.12.2011.