Zanimljiva biologija

To što se radikalsko biračko telo (višestruko dokazano) odlikuje političkim pamćenjem pernatog dvorišnog živinčeta, još nikako ne znači da se i radikalski vrh odlikuje istom osobinom! Pogledajte, recimo, višestrukog povratnika na predsedničke izbore, Tomislava Od Kragujevca, kojeg neki od milošte zovu Grobar: dugo je taj vrebao priliku da uzvrati Koštunici za ono majsko poniženje, ono kad je T. N. cela tri dana bio predsednik Skupštine – za koje vreme je “uspeo” da uvede vanredno stanje i Srbiju pretvori u rusku guberniju, uz još nekoliko kolateralnih sitnica o istom trošku – i reklo bi se da ju je konačno uvrebao. Zbilo se to tako što je Šešeljev zemaljski namesnik pozvao Koštunicu da se izjasni za koga je na predsedničkim izborima – jal’ za starijeg koalicionog partnera, jal’ za muževnog radikalskog đuvegiju – uz napomenu, takorekuć uzgrednu, da je jasno da bi trebalo da podrži njega, bar ako je suditi po politici koju DSS vodi u poslednjih godinu i kusur dana. Jer, biva, ta je politika jedan-kroz-jedan radikalska, uz možda tek neke stilske razlike, kako je to Nikolić još u jednoj ranijoj prilici izvoleo elaborirati. Kakva je to samo šamarčina bila! Koštunica i društvo, naime, jako vole da vode politiku koja je suštinski radikalska a ceremonijalno demokratska, ali jako ne vole kada im se to kaže. A zamislite koliko tek ne vole kada im se tako nešto kaže sa samog radikalskog vrha… Na takvo šta, naime, nema ispravne replike. Dok im Čeda Jovanović ili, na primer, Ceca iz Peščanika trljaju nos da su “rezervni radikali”, to je uvek moguće o(t)pisati kao tobož’ demagogiju onih koji “mrze Koštunicu” (valjda od silne zavisti što je tako nenadmašan, nema šta drugo?!), ali kada to uradi sam prvi (i po) čovek šešeljističke polit-falange, e, onda to već zvuči sasvim drugačije…

A živa je istina, eto, da je Tomislav Nikolić izrekao nešto što bi od reči do reči supotpisali i svi oni koji sa njim inače ne bi delili ni potpis na primljenom čeku od milion dolara. Ako je do nedavno i bilo kakvog-takvog inokosnog “političkog identiteta” DSS-a, taj se ubrzano topi i nestaje u sumanutoj dinamici narastanja “kosovske histerije”, one iste koju su upravo deesesovci i njima bliske političke, akademske i medijske vladajuće elite najvećim delom potpalili.

Sasvim konkretno: DSS je i do sada bio naglašeno nacionalistička stranka, ali sa (koliko god karakušljivom i neubedljivom) jevropejskom glazurom (žanr: “slavska građanština”); dakle, neka srpska varijanta stranke bizarne poljske braće Kačinjski, samo manje živopisna (dobro, de, apstrahujte Šormaza!). Sada su, međutim, u svojoj diplomatskoj va banque igri – koja ne može nemati i unutrašnjepolitičkih reperkusija – naši koštuničari doterali dotle da im ni ta đavolja Evropska unija ama uopšte i ama ič ne treba, samo ako li se dotična izbezobrazi pa nam “otme Kosovo” (valjda u cilju preprodaje, ili šta?). Hm, nisu li Nikolić, Vučić i društvo iz okupiranog zemunskog Magistrata odavno govorili to isto?! Pri tome se ni ono što su ponudili kao alternativu (Putinova Rusija, treći svet…) ne razlikuje bitno od nove, sve transparentnije deesesovske vizije spoljne politike Srbije u “postkosovskom ciklusu”.

Šta je rezultat ove bukvalne radikalizacije DSS–a? Pa, samo to da sada na sceni imamo dve stranke koje vode gotovo identičnu politiku. Moglo bi se reći, dakle, da pate od Bobić–Tomić sindroma: različito se zovu & prezivaju, ama isto pričaju, nemoš’ ih razlikovati pa da se ubiješ (pozdrav Sestrama, džast kiding!). Doduše, jedna je od njih – stranaka, ne sestara – mala, sa tendencijom daljeg smežuravanja, i na vlasti je. Druga je velika, sa mogućnošću dodatne ekspanzije, i u opoziciji je. Već na prvi pogled je jasno da tu nešto ne štima, da tu nešto nije prirodno, i svakako nije na duži rok održivo.

Rekao bi čovek da bi bilo “logično” da se stranke-sestre udruže, pa da zajedno zavladaju (predlažem naziv koalicije “plači, voljena zemljo!”). Međutim, to bi sestrinstvo sahranilo DSS, jer je više ni rođeni otac i majka ne bi prepoznali: Šormaz bi se prirodno prelivao u Krasića, Nataša Jovanović bi neosetno prelazila u Ljiljanu Čolić, bez neprijatnih nuspojava; politički organizmi Aligrudić i Vučić formirali bi simbiotsku zajednicu, a ne bi se znalo, čak ni otprilike, ni gde prestaje Proroković a gde počinje Todorović. Ta, ionako bi se vremenom formirao novi entitet, recimo, Prodorović… Samo bi profesor Vladeta kanda malo odskakao, ali nema veze, on ionako ode u Rim. Doduše, će ga opozovemo kad i zvanično saopštimo verolomnoj Jevropi da smo se zdravo najedili na nju, pa rešili da sebi odsečemo… razne delove tela.

Gledano iz perspektive “nacionalnog interesa” (dokle, bre, više da puštamo nacionaliste da monopolišu ovaj termin, nakon što su ga prethodno opoganili do neprepoznatljivosti?!) bilo bi to, dakako, kobno, da ne kažem baš zločinačko udruživanje. Mada bi, eto, bilo i neke uzgredne vajde, jer bi se makar konačno raspršio jedan mehur od kičaste političke sapunice, koji pomoću raznih trikova Srbiju drži u zaptu u najmanju ruku od početka 2004. Samo, da ne bude skuplja Dara do mere? Ali, i to je, uostalom, na Srbiji da odluči: kao i uvek do sada, Srbija i sada ima šansu da se opredeli za bolju i dostojniju varijantu sebe same, i prepusti “zle čarobnjake iz Oza” njihovim morbidnim zanimacijama. Do sada je, od 1990 do danas, uglavnom takve prilike slavno propuštala. Ovaj put će ili da okrene točak na stranu života i normalnosti, ili će trajno da zaglibi. Ako bude ono drugo, provešćemo to nešto života pred ganutljivim prizorom Šormasića i Alivučića, oblika života koji najbolje uspevaju tamo gde ne uspeva ništa drugo.

 
Vreme, 20.12.2007.

Peščanik.net, 20.12.2007.