Postoje, kaže pisac Svetislav Basara, u srbijanskoj politici paradoksi koje je teško objasniti. “Evo recimo takozvana narodnjačka vlada deluje znatno organizovanije od prethodne i ne može se reći da nije napravila izvesne korake koje prethodna vlada (u strahu da ne izgubi tuđe glasove) nije smela da napravi… Oko kosovskog problema bivša vlast je kružila kao mačak oko kasapnice, tačnije – nije uradila ama baš ništa osim što se povremeno ritualno zaklinjala da nikada neće priznati ’lažnu državu’. Dočim je Dačić, od koga to gotovo niko nije očekivao, tokom nekoliko meseci izrekao više istinitih i očiglednih stvari nego celokupna srpska politika u poslednjih dvadeset godina.”
Istovremeno, tvrdi Basara, na unutrašnjem planu u Srbiji “nikada nije bilo više najvulgarnijeg nacionalpatriotskog divljanja i to je, cenjeni publikume, tačka na kojoj počinju gorepomenuti paradoksi”. Posljednji u nizu paradoksa je informacija koju je javnost imala priliku da čuje od predsjednika Srbije Tomislava Nikolića a koja se odnosi na njegov nedavni “kratki i srdačni” susret sa njemačkom kancelarkom, Angelom Merkel. Naime, tokom boravka na Samitu šefova država i vlada latinoameričkih i kiparskih država i EU u Čileu, kancelarka Merkel je, pohvalivši nastavak dijaloga Beograda i Prištine, rekla kako “prvi put razgovara sa čovekom za koga zna da neće obećati ono što ne može ispuniti”. Šta znači ova poruka?
“Nemačka kancelarka, Angela Merkel, poznata je kao veoma oprezna i uzdržana žena, pa ćete mi dozvoliti da iskažem sumnju u citiranu interpretaciju Tomislava Nikolića” – kaže potpredsjednik Skupštine Srbije, Žarko Korać. “Čudno je da je tih pet minuta nemačka kancelarka iskoristila da ogovara prethodne srbijanske predsednike ili premijere; tim pre što zapadni političari tako nešto obično izbegavaju.”
Ipak, imate li utisak da zbog borbe protiv korupcije i kooperativnosti u dijalogu sa Kosovom, srbijanski predsjednik i Vlada imaju podršku Zapada?
Zvuči neverovatno da su Ivica Dačić, veoma lojalni portparol Slobodana Miloševića i Aleksandar Vučić, bliski saradnik Vojislava Šešelja, postali najveći zagovornici evropskih integracija Srbije i miljenici Zapada.
Kako se to dogodilo?
Dačić i Vučić su napravili drastičan politički obrt i krenuli da vode politiku koja se zaista razlikuje od politike Demokratske stranke. U tom smislu, Ivica Dačić pokazuje mnogo više političke hrabrosti od Borisa Tadića koji je – podsećam – tek kada mu je istekao predsednički mandat, u Dubrovniku, na jednom neformalnom susretu, kosovskom premijeru Hašimu Tačiju pružio ruku i sa njim se pozdravio. Iako je, i tada, morao da naglasi da nisu razgovarali; samo su se rukovali. Za razliku od Tadića – doduše, uz prisustvo Catherine Ashton – Dačić već nekoliko meseci vodi razgovore sa svojim kosovskim kolegom. Za taj posao Dačić ima podršku zemalja EU. Problem je u tome što je do ovih promena došlo bez ikakvog obrazloženja.
Zbog čega je važno čuti to obrazloženje?
Evo, reći ću vam: povodom Dana sećanja na holokaust, Angela Merkel je izjavila da će, kroz celu istoriju, Nemačka morati da se stidi zbog onoga što je četrdesetih godina prošlog veka uradio Adolf Hitler. Dakle, iako rođena nakon Drugog svetskog rata, kancelarka Merkel oseća tu vrstu odgovornosti. Za razliku od kancelarke Merkel, Tomislav Nikolić, Dačić i Vučić – svi veoma aktivni devedesetih – ponašaju se kao da pre maja 2012. ničega nije ni bilo; ne nude nam objašnjenje zbog čega su tačno promenili svoju politiku. Među građanima, ali i među nižim partijskim strukturama Srpske napredne stranke i Socijalističke partije Srbije, to izaziva konfuziju.
Ko premijeru i njegovom prvom zamjeniku traži tu vrstu objašnjenja?! Predsjednik Demokratske stranke i gradonačelnik Beograda, Dragan Đilas, bijesan, građane Srbije nedavno pita kako bi reagovali ako bi Albanci – formalno građani Srbije – na izborima osvojili trećinu mjesta u srbijanskoj skupštini ili ako bi, nedajbože, Albanac postao premijer Srbije! Izvinite, imaju li takvi političari pravo da Dačiću ili Vučiću postave pitanje kakvo Vi tražite da bude postavljeno?
Nažalost, u našem političkom životu imate političare koji nisu svesni posledica onoga što govore; ne postoji disciplina javnog govora. Doduše, od kada Šešeljevi radikali ne sede u Skupštini, taj govor je postao podnošljiviji. Međutim, zahvaljujući desničarskim ekstremističkim organizacijama – koje su u ekspanziji – u javni život se vratio govor mržnje.
Zašto su ekstremističke organizacije u ekspanziji?
Kada se dve glavne stranke – bivši nosioci nacionalizma – pomere ka evropskim vrednostima, otvara se ogroman neiskorišćen prostor; njega su zauzele ekstremističke organizacije.
Uprkos konfuziji o kojoj ste govorili, imate li utisak da se premijer Dačić i potpredsjednik Vučić, za razliku od predsjednika Nikolića, ne povlače u vođenju politike koju su zacrtali?
To je tačno. Ogovarajući na nedavno upozorenja patrijarha Srpske pravoslavne crkve da zbog približavanja EU Srbija ne sme da izgubi Kosovo, Dačić je dosta cinično rekao kako je Kosovo već izgubljeno i da Srbija sada može da bira hoće li u Evropu bez Kosova ili će ostati van EU – opet bez Kosova. Takvo direktno suprotstavljanje SPC nismo mogli čuti od Borisa Tadića. Naprotiv, bivši predsednik se trudio da SPC uvek ima na svojoj strani. Dačićeva politika prema Kosovu je krajnje pragmatična: cilj je dobijanje datuma pregovora sa EU. Niz konzervativnih krugova u Srbiji – najveći deo SPC, akademici SANU, takozvani nacionalni intelektualci – iako o tome za sada ne govore – duboko su razočarani politikom koju vode premijer Dačić i Aleksandar Vučić. Ipak, sve se nekako nadaju da će se ova dvojica i u jednom momentu vratiti na “pravi put”. U međuvremenu, budući da u vrhu vlasti uvek moraju da imaju nekog svoga, konzervativni krugovi su se bacili u traženje nove “nade”.
To je predsjednik Nikolić?
Naravno. Paradoksalno, u prethodnom period, “nada” tih istih krugova bio je Boris Tadić… Pritisak SPC i SANU da Tomislav Nikolić preuzme ulogu “ustavobranitelja” koji bi sprečio “nacionalno posrtanje” Dačića i Vučića je očigledan. Pored Nikolića, ko im preostaje? Kao salonski nacionalista i politički marginalizovan, Vojislav Koštunica je, u tom smislu, izgubljen slučaj. Konzervativnim krugovima, dakle, preostaju profašističke grupe koje ovih dana bubnjaju i prete. Ali, to još uvek ne znači da je položaj Tomislava Nikolića idealan. Pogledajte šta se dogodilo sa takozvanom platformom o Kosovu koju je predsednik Srbije nedavno ponudio…
Prije Skupštine i Vlade, predsjednik je platformu pokazao stranim ambasadorima u Beogradu.
Kada bih bio ciničan, pitao bih – ko je ovde patriota… Dakle, čim je objavljena, bilo je jasno da je Nikolićeva platforma o Kosovu tvrda i da predlaže prekid dijaloga sa kosovskim vlastima. Očito, to je za Vučića i Dačića bilo neprihvatljivo. Odbijajući da o tome govori, Vučić je pokazao veoma jasnu distancu u odnosu na Nikolićev predlog. Zato je predsednikova platforma tako i prošla: kao još jedna u nizu ritualnih skupštinskih rezolucija.
Rekli ste da premijer Dačić, kada je riječ o Kosovu, vodi pragmatičnu politiku…
Budući da je Vučićeva borba protiv korupcije postala dominantna politička tema, Dačić je praktično ostao bez političkog prostora. Šta on da radi? Gde da nađe temu? Kao jedan od ključnih problema srbijanskog društva, Dačić je preuzeo rešavanje pitanja Kosova i na tome sada pokušava da stekne političke poene. Ovih dana je čak spomenuo mogućnost da Kosovo dobije stolicu u UN. Uzgred, Kosovo će verovatno ući u UN tako što će tu odluku izglasati Generalna skupština, ne Savet bezbednosti. Dakle, na isti način na koji je Palestina postala članica UN-a…
Šta je sa Aleksandrom Vučićem?
Ne znam da li to ljudi primećuju, ali mi se čini da Vučić nesvesno uspostavlja neku vrstu kontinuiteta sa onim što je radio Vojislav Šešelj. Šef radikala je, recimo, u srbijanskoj Skupštini često insistirao na formiranju raznih anketnih odbora; isto radi i Vučić. Ako je reč o borbi protiv korupcije, bojim se da Vučić tu mnoge stvari zloupotrebljava…
Šta?
Prvo, hteo-ne hteo, Vučićeva borba protiv korupcije će u svakom sledećem koraku morati da pogodi nekog od njegovih koalicionih partnera ali i nekoga od ljudi koji su bili finansijeri njegove stranke. Hoću da kažem da ta borba ima i nekih realnih ograničenja. Pored toga, problem je što rat protiv korupcije ne vodi javni tužilac, specijalni tužilac, neki sudija, instistucije, nego – političar, predsednik najjače stranke. Hapšenjem Miroslava Miškovića – najbogatijeg Srbina, čoveka bahatog, neomiljenog, koji se enormno obogatio dok je Srbija propadala – Vučić je pokazao da je politička moć jača od ekonomske. Ali, ponavljam: problem je u tome što je, na tom planu, do sada sve urađeno na politički način. Vučić kaže da ima tim od dvadeset policajaca koji vodi istrage, čime dokazuje da je u pitanju politička borba. Najzad, kako to da na čelu borbe protiv korupcije nije ministar policije, nego Vučić, koordinator službi bezbednosti koji svakodnevno preti?
Da li su i prijetnje dio nasleđa o kome ste govorili?
Jesu. Šešelj je, sećate se, imao politiku – Laufer mi javlja; nešto slično danas radi Aleksandar Vučić: trudi se da javnosti pošalje poruku da sve zna. Vučićeva moć ne počiva samo na činjenici da građani primećuju neke rezultate u borbi protiv korupcije, nego i na činjenici da Srbi najviše vole one od kojih se plaše. Ljubav građana Srbije prema Slobodanu Miloševiću bila je zasnovana na fascinaciji njegovom moći, na strahu… U tom smislu, indirektnom porukom da sve zna – od toga da li je neki radnik u nekoj firmi ukrao toalet-papir do toga šta je sve radio Miroslav Mišković – Vučić građanima uteruje strah. Zanimljivo, više mojih prijatelja – prvi put nakon devedesetih – danas odbija da razgovara mobilnim telefonima.
“Nemoj, sve se sluša” – kažu.
Dakle, stvorena je psihoza, atmosfera straha koja ima za cilj da poruči kako onaj ko je na vrhu sve prati; svi ste mu sumnjivi!
Vidjeli ste da podrška građana Aleksandru Vučiću raste?
To je logično. Reč je o osobini svih autoritarnih društava: što je lider tvrđi, to ima više sledbenika. Građani su uplašeni za svoja radna mesta, vide da je socijalna i ekonomska situacija veoma teška i onda se, po refleksu, vezuju za lidera koji pokazuje odlučnost, sigurnost u nastupu. U javnosti, Vučić ostavlja utisak čoveka koji zna šta hoće. Od njega ćete veoma retko čuti odgovore kao što su “ne znam”, “nisam siguran”, “morao bih da proverim”, “ne bavim se time” i, u ovakvim političkim, ekonomskim i socijalnim prilikama, ljudima takav pristup postaje prihvatljiv. Vučić obećava da će srbijansko društvo očistiti od truleži i ta situacija, nažalost, sve više podseća na “kulturnu revoluciju”: kao što je Mao pustio masu da vitla tom malom crvenom knjižicom, tako su i ovde konačno došli “pošteni” koji će Srbiju izbaviti iz baruštine u kojoj se našla. U tom procesu, institucije su ponovo gurnute na marginu…
Koje institucije? Zar to nije učinjeno mnogo prije Vučića?
Jeste, ne kažem; ali ponovo je postalo nevažno ko se čime bavi. Kao da se čeka neki novi Karađorđe koji će zemlju izvesti iz mraka. Ideja o takvoj politici je katastrofalna.
Zanimljiv je i način na koji Vučićeva Srpska napredna stranka reaguje na bilo kakvu javnu kritiku. Čim se Mlađan Dinkić usudio da se ne složi sa nekim od njihovih legendarnih “kadrovskih rešenja”, naprednjaci su zakazali hitnu sednicu Predsedništva stranke i pripretili ministru ekonomije da će ga izbaciti iz vlade. Da ne spominjem odgovore SNS-a Demokratskoj stranci: javljaju se u roku od pola sata i govore jezikom koji nije karakterističan čak ni za današnju Srbiju. To je jezik uvreda i pretnji, što samo potvrđuje tezu da je karakter Srpske napredne stranke izrazito autoritaran. U toj partiji nije dozvoljena ni najmanja sumnja, ni najmanja kritika. Dugo sam poslanik u Skupštini i, verujte, sada sam prvi put video da poslanici izlaze u hol i u špaliru dočekuju svog stranačkog šefa. Izgleda da misle kako je nedostojno sedeti u sali kada znate da vam u posetu stiže vođa.
Govorite o SNS-u i Aleksandru Vučiću?
O njima. Ne kažem da je Vučić od svojih saradnika tako nešto tražio; ali, nije tajna da je, kao šef poslaničke grupe u Skupštini Srbije, Vučić veoma često znao da viče na svoje partijske kolege. Da se razumemo: ne mislim da ostale partije imaju veliku unutrašnju demokratiju; samo tvrdim da SNS izrazito autoritarna partija.
U ovom trenutku, Vučićev najveći problem je komplikovan odnos sa Dačićem i sa Tomislavom Nikolićem. Prilikom skupštinske rasprave o kosovskoj platformi, imao sam priliku da vidim kako funkcionišu.
Šta se vidjeli?
Reč je o tri različita temperamenta, tri različite političke karijere, tri različite ambicije. Tomislav Nikolić, recimo, ima ambiciju da bude “otac svih nas”, i to mu za sada ide katastrofalno. Podsećam da je jedna od prvih Nikolićevih izjava bila da će rešiti spor između Srpske pravoslavne crkve i Makedonske pravoslavne crkve, iako to nije njegova nadležnost, niti ga je, u tom smislu, bilo ko pozvao. Ili, uzmite Nikolićeve neprimerene i zlovoljne komentare na račun Hrvatske. Bez obzira na činjenicu da je početkom devedesetih bio dobrovoljac u Šešeljevim jedinicama u Slavoniji, prilikom nedavne posete Zorana Milanovića Beogradu, imali ste utisak da Nikolić očekuje da mu se hrvatski premijer zbog nečega izvini. Nažalost, čini se da predsednik Srbije ima problem sa amnezijom, sa negiranjem sopstvene biografije. Isti problem imaju i Vučić i Dačić.
Kakav problem prvi potpredsjednik Vlade, Aleksandar Vučić ima sa premijerom Ivicom Dačićem?
Mislim da je u pitanju potmula, neprovidna politička borba. To ne samo da je vidljivo u gotovo svakom njihovom nastupu, nego i u svakodnevnom pisanju medija pod Vučićevom kontrolom. U ovom momentu, Dačić i Vučić su potrebni jedan drugom i, dok vode te podzemne političke ratove, istovremeno pokušavaju da se što bolje pozicioniraju u susret parlamentarnim izborima koji će, verujem, biti održani do kraja godine.
Mislite da bi, nakon izbora, vladajuća koalicija mogla drugačije izgledati?
O tome je još rano govoriti. Doduše, postoje određene spekulacije… Ponavljam, u ovom momentu, naš osnovni problem je to što promenu politike ne prati paralelno prestrojavanje društva; to bi, i na narednim parlamentarnim izborima, među građane moglo da unese dodatnu konfuziju. Jer, dok Aleksandar Vučić, borbom protiv korupcije stiče političke poene i unutra i spolja, njegov ministar pravde, Nikola Selaković, u jednoj TV emisiji maltene izjednačava Helsinški odbor za ljudska prava sa profašističkim organizacijama! Taj isti ministar pravde, reagujući na oslobađajuće presude hrvatskim generalima, demonstrira ispred srbijanske Skupštine, iako je zakonom zabranjeno bilo kakvo javno okupljanje na tom mestu dok je parlament u zasedanju. Imate i slučaj Vladimira Cvijana, poslanika Vučićeve stranke i predsednika skupštinskog Odbora za zakonodavstvo i ustavna pitanja, koji o predsednici Visokog saveta sudstva kaže da je “vrh korupcije u Srbiji”. E, takve ministre podržava stranka Aleksandra Vučića! Ako hoćete proevropsku politiku, tako nešto je nedopustivo. Ne možete vani biti kooperativni i pragmatični, a na unutrašnjem planu prećutno podržavati nešto što je neprimereno.
U pitanju je paradoks koji…
Bojim se da je u pitanju čuveni fenomen srbijanskog društva: dok branite jedno, drastično kršite drugo ljudsko pravo; imate promenu na vrhu, ali ne i u strukturi stranke. Govoreći o tome kako je u Haagu posetio Ratka Mladića, ministar pravde, Selaković, pokazuje neskriveno ushićenje! Kako je to moguće? Tako što predsednik njegove stranke, Aleksandar Vučić, nikada javno nije obrazložio kada je i zašto shvatio da je, recimo, bilo pogrešno to što je, preko table Bulevar Zorana Đinđića lepio fotografije Ratka Mladića; nikada nije rekao šta je radio devedesetih i zašto danas govori to što govori…. U ovom momentu, u Srbiji je na sceni potpuna dominacija vladajuće strukture koja me neodoljivo podseća na scenu iz Oca na službenom putu: dečak mesečari, svi se trude da ga ne probude jer znaju da bi, ako učine tako nešto, dečak pao u ambis. E, takva je situacija u Srbiji: niko ne zna da li će se i kada Dačić i Vučić probuditi i politiku koju vode okrenuti naglavačke. Jasno je da njihove stranke, saradnici i birači sve to vide kao provizorijum. Nema temeljne promene jer nema samorefleksije…
Ima li samorefleksije u partijama bivše vlasti? Polemišući nedavno u parlamentu sa Čedomirom Jovanovićem, premijer Ivica Dačić je rekao da je DS-u i LDP-u “krivo” što će njihova koalicija Srbiju dovesti u Evropu.
Nažalost, činjenica je da tako nešto nisu uradili ljudi koji su, u političkom smislu, meni mnogo bliži i Dačićev cinizam je – pomalo s pravom – bio usmeren ka DS-u. Tadić je stalno cinculirao: imao politiku i Kosovo i EU, bio opsednut idejom da se Crna Gora vrati u okrilje “majčice Srbije”, vodio ambivalentnu politiku prema Bosni i Hercegovini, družio se i grlio sa Miloradom Dodikom… U tom smislu, politika aktuelne vladajuće koalicije je nešto drugačija. I prema Crnoj Gori i prema BiH. Nikolić je, istina, zaobišao Sarajevo, davao izjave kako bi voleo da se sretne sa Bakirom Izetbegovićem; međutim, moram reći da su odnosi ovog rukovodstva sa Dodikom neuporedivo hladniji…
Zašto?
Delom zbog toga što je, zahvaljujući pogrešnoj proceni, Dodik srljao u predizbornoj podršci Borisu Tadiću, a delom i zbog činjenice da je Dodikov položaj u BiH znatno poljuljan. Iako politika Srbije preme BiH nije suštinski promenjena, Dodika ipak više ne možete videti na svakoj utakmici ili svakoj modnoj reviji u Beogradu; ti odnosi više nisu tako srdačni. Srdačnost održava patrijarh Irinej koji je, u Banjaluci, nedavno rekao kako je Republika Srpska – koju sve vreme naziva državom – pijemont srpstva. Srećom, za sada se koalicija na vlasti čuva sličnih nerazumnih izjava. Bilo bi dobro da tako i ostane.
BH Dani, 01.02.2013.
Peščanik.net, 01.02.2013.