U Srbiji je i dalje sve isto – ako hoćeš nešto da radiš, moraš da budeš deo “sistema” i da radiš ono što taj sistem traži od tebe; ako nećeš tako da radiš – nećeš raditi uopšte. Sistem će te ugušiti.
Mi u Borbi smo to shvatili veoma dobro. Još pre nego što smo se pojavili, sistem je počeo sa svojevrsnim mobingom, državnim i brutalnim. Mesecima pre nego što je prvi broj nove Borbe objavljen, ministar Mlađan Dinkić je povikao da su to novine Stanka Subotića, čoveka kojeg su država čiji je Dinkić ministar, i sistem čiji je šraf, proglasili jednim ne samo od najvećih neprijatelja, nego i jednim od najvećih kriminalaca u Srbiji.
Dokaza za tu tvrdnju, naravno, nije bilo, niti su bili potrebni. Niko, na primer, nije pokušao da proveri, u Agenciji za privredne registre, ko je registrovan kao vlasnik Borbe.
Bilo je dovoljno da nas Dinkić “optuži”, pa da mediji, kobojagi novinarska udruženja, političari i ostali krenu da tu tezu ponavljaju.
Činjenice u državnom, sistemskom mobingu prestaju da budu važne. Prestaju da važe i zakoni, bilo kakva pravila, pa, recimo i ona, koja omogućavaju svakome da bude vlasnik novina, sve dok te novine poštuju norme i uzuse okruženja.
Nije tačno. U Srbiji, vlasnik novina može da bude samo država, i to protivustavno (Politika i Novosti), mogu da budu Beko i Mišković (Novosti, Pres), može da bude i Dragan Đilas (nedavno se pojavio na Upravnom odboru Presa, sigurno ne kao gradonačelnik), može da bude svako ko se povinuje sistemu i pristane na pravila koja taj sistem, podzemno, nameće.
Svima ostalima je, jednostavno, zabranjeno. I ako se usude protiv te zabrane, biće ugušeni. To se desilo, i dešava se i Borbi.
Još kada smo u pilot broju objavili besplatne reklame nekih javnih preduzeća, zvali su nas iz jednog od njih i rekli – iz kabineta je zabranjeno da dajemo reklame kod vas. Kabinet je onaj koji pripada predsedniku države Borisu Tadiću, a čovek koji okreće telefone je Nebojša Krstić. Isti će, kada je Borba ubrzo posle toga počnla da izlazi, naređivati funkcionerima DS da za naš list ne daju izjave.
Drugi primer mobinga sa samog početka je SMS poruka koju je glavna urednica Borbe dobila od saradnika Srđana Šapera (još je čuva) u kojoj joj se vrlo decidno kaže da reklama javnih preduzeća za Borbu neće biti.
A to je bio samo početak. Ni jednu reklamu bilo čega što ima veze sa državom i sistemom nikada nismo dobili. Na žalost, u Srbiji danas sve ima veze sa državom i sistemom, zato što marketinški monopol u Srbiji drže Dragan Đilas i Srđan Šaper. Oni su najveći trgovci reklamama, prostorom i vremenom za reklame, a na Borbu su jednostavno stavili zabranu.
I to ne samo na reklame, stavili su zabranu i na ono što Borba piše. Pa se tako desilo, kada je Borba objavila priču o aferi “lobista”, i Milanu Petroviću, čoveku koji ima kancelariju u Čikagu, a tajnom odlukom vlade od Srbije dobija 80.000 dolara mesečno, desilo se da ni jedan mediji, bukvalno ni jedan, nije smeo reč o tome da objavi.
Urednik Borbe koji je dan po objavljivanju trebalo da gostuje u jutarnjem programu B92 i prelistava naš list, veče pre toga je pozvan i gostovanje mu je otkazano.
Svi znaju šta se desilo. O tome koliko će na kojem mediju da bude reklama odlučuju firme Dragana Đilasa i Srđana Šapera. Njihov uticaj, njihov monopol je apsolutno bezgraničan. I preko njega vrlo lako odlučuju kakav će program i sadržaj neki medij imati. Ko ne pristaje na to – nema reklame. Ko pristane, pristaje na sve. U nekim medijima urednici su ljudi koji su radili, ili još uvek rade u Šaperovoj firmi.
To je Srbija danas u kojoj se pojavila Borba sa idejom da se bavi nezavisnim novinarstvom. Za manje od godinu dana postojanja objavljeno je više velikih vesti nego u bilo kom drugom mediju u Srbiji. Priče o Miladinu Kovačeviću i Milanu Petroviću su samo deo toga. Postali smo omiljeni izvor informisanja svima koji su želeli da znaju šta se u Srbiji zaista dešava, i platili cenu za to. Uslovi pod kojima smo štampali list bili su gori nego i za jedan drugi medij u Srbiji. Primera radi, Novosti duguju svojoj štampariji više od deset puta nego što Borba duguje svojoj, ali nesmetano izlaze.
Doduše, glavni urednik Novosti, čiji je akcionar (protivustavno) država, istovremeno je i predsednik Upravnog odbora štamparije u kojoj se Novosti štampaju. Štamparija je, naravno, u vlasništvu države. I kada država odluči da kao pomaže medijima, isti čovek predvodi Komisiju koja treba da odluči kojem će štampanom mediju ta pomoć otići. Pogađajte – Borbi ili Novostima?
Iscrpljeni višemesečnim mobingom, na kraju smo morali da prestanemo da izlazimo. Bez reklama, bez ikakve pomoći, sa najgorima štamparskim uslovima, više nismo imali ni za šta.
Tačno je, mesecima nismo podelili plate (uz napomenu da ni ja, kao direktor, nikada nisam podigao platu, što znači da sam radio pod istim uslovima kao i svi ostali) ,i mesecima smo blokirani.
Onda nas se iznenada setio NUNS. Hoće da pruži pravnu pomoć novinarima i da ispita privatizaciju Borbe. Pri tome, sve što sam napisao, u NUNS-u veoma dobro znaju. I za marketinški monopol. I za protivustavno vlasništvo države u medijima. I za mobing kojem je Borba bila izložena. Znaju, između ostalog i zato što je predsednica NUNS-a žena koja živi sa čovekom koji je vlasnik Strategic marketinga, firme koja najbliže sarađuje i zarađuje sa Đilasom i Šaperom – određuje rejtinge, meri gledanost, čitanost i daje repere za trošenje marketinških budžeta.
Naravno, suživot nema nikakve veze sa grehom ili krivičnim delom, ali, bar u slučaju Borbe ima veze sa sukobom interesa.
Ovo tvrdimo zato što NUNS nikada nije tražio da se ispita ko je naredio da, u vreme afere Miladina Kovačevića, policija upadne u Borbu, niti je insistirao na odgovornosti za ovo delo.
Takođe, tvrdimo da ima veze s tim što je predsednica NUNS-a, u vreme Borbinog sukoba sa gradonačelnikom Đilasom (izjavio da neće da daje izjave novinama Stanka Subotića), odbila da to komentariše, uz opasku da je Borbino pismo gradonačelniku zlobno.
Tvrdimo da ima veze i sa tim što NUNS ne reaguje na to što se Đilas pojavljuje na Upravnom odboru Presa; ni na to što je Manojlo Vukotić predsednik UO Štamparije Borba i glavni urednik Novosti i šef Komisije koja odlučuje kome ide pomoć za medije; ni na to što Đilas i Šaper otvoreno kontrolišu marketinško tržište i preko njega medijski prostor; ni na to što država gazduje medijima iako joj
Ustav to zabranjuje.
Tvrdimo, i to ćemo trvditi u dopisu koji ćemo zbog državnog mobinga, pokušaja gašenja i veza koje postoje između vlasti, medija i udruženja, uputiti svim ambasadama i svim međunarodnim organizacijama koje se bave osnovnim ljudskim pravima, od kojih je pravo na objektivno i javno informisanje jedno od osnovnih.
Ivan Radovanović, vlasnik i direktor Borbe
Peščanik.net, 06.11.2009.