Svi mi koji nismo ljubitelji propagandnog naziva neokonzervativci, a ipak bismo voleli da pronađemo neki prikladniji termin za one koji se zalažu za odlučan stav Amerike protiv totalitarnih i agresivnih država – svi mi se, dakle, sada suočavamo sa jednom protivrečnošću. A ta protivrečnost često ima ovakav oblik: naglašava se pretnja, ali ne preterano. Ovaj argument se može sagledati i sa druge strane.
Do nedavno su dva gadna i opasna jednopartijska režima u Srbiji i Iraku pravila dosta problema svojim susedima, a i za “sopstvene” su građane bili noćna mora, i uopšte – ta su se dva režima sprdala sa svim kanonskim propisima međunarodnog prava. Ali, prema rečima analitičara, nije bilo bezbedno surpotstaviti im se. Ko ne veruje nek’ proveri: oni koji nisu hteli da se suprotstave Slobodanu Miloševiću ili Sadamu Huseinu, uvek su naglašavali kako ova dvojica poseduju ogromnu moć nasilja. Jer da je NATO, na primer, bombardovao srpske položaje oko Sarajeva, to bi proizvelo monstruoznu reakciju koja bi dovela do ruske intervencija na strani Beograda, što bi zauzvrat izazvalo sveopšti sukob širom Balkana i gurnulo čitav region u krvoproliće i u “još veći rat”, i sve u tom stilu. Po toj logici bi vojna intervencija protiv Iraka navela Sadama Huseina da našim vojnicima servira hemijsko oružje, da zapali naftna polja, uništi Izrael, izazove požar u arapskom svetu, da svrgne svaku nama prijateljsku vladu na Bliskom istoku, i tako dalje i tako bliže. A nas, koji smo hteli da se otarasimo ovih ogavnih režima, nas su bombardovali objašnjenjima da oni u stvari nisu obična nego smrtonosna pretnja, i da su im vojnici visoki deset metara. Drugim rečima, protivrečnosti je bilo na obe strane.
U tom smislu, sve pohvale Dejvidu Ignatiusu iz Washington Posta i njegovoj kolumni od prošlog petka, u kojoj iznosi nalaze jedne manje poznate publikacije tajanstvenog naziva – Nucleonics Week. U članku se tvrdi kako postoje opravdani razlozi za verovanje da zalihe osiromašenog uranijuma u Iranu – što je inače potencijalna sirovina za nuklearnu bombu – sadrže određene “nečiste elemente” zbog kojih bi “centrifuge nuklearnog pogona mogle da propadnu” ukoliko bi Iranci pokušali da ih unaprede do stepena oružja.
To bi, pored ostalog, objasnilo i zašto je Iran tako ciničan u pregovorima da svoj osiromašeni uranijum pošalje nekim drugim zemljama, kao što su Francuska i Rusija, koje bi ga unapredile u viši stepen. Jer takav potez bi, razume se, bio u skladu i sa “mirnodopskim” programom, čime bi se umirili i oni, ako takvih još ima, koji veruju da je to sve čemu Islamska Republika zaista teži.
Ali za ime boga, ta je teokratija toliko unazadila svoju napaćenu zemlju, da ona pati čak i kada joj se uvedu sankcije na rafinirani benzin! Za razliku od susedne sekularne Turske, koja gotovo da i nema nafte, ali se skoro potpuno kvalifikovala – barem u privrednom pogledu – za pristup Evropskoj uniji, Iran i dalje izvozi pistaće i tepihe, što je radio i kada su sadistički srednjovekovni tipovi prvi put ugrabili vlast u toj zemlji.
Zato uopšte ne treba da iznenadi kada režim, koji nema poštovanje prema nauci i nikakav mehanizam unutrašnje kontrole, upropasti svoju nelegalnu proizvodnju savremenog oružja. Sistem u kojem ne funkcioniše ništa osim vojske i policije na kraju će, kao i Severna Koreja, napraviti neku deformisanu raketu i nuklearnu bombu malog dometa.
Ali i deformisane rakete i nuklearne bombe malog dometa mogu da unište dobar deo susedne zemlje, i da izvrgnu ruglu Sporazum o zaustavljanju razvoja atomskog naoružanja, kao i sve ostale međunarodne zakone i sporazume. I zato, iako Iran možda još uvek nije blizu “konačnog otkrića”, kako smo se bojali, zar to ne bi trebalo baš da pospeši naša razmišljanja na tu temu, a ne da ih umiri? Zar sve to ne znači da je sada trenutak da se mule razoružaju?
Setite se da je dobar deo svojih privobitnih sirovina Iran pribavio na crnom tržištu, kupujući preko posrednika i koristeći razne načine obmane, a sve to pre nego što je iko i sanjao šta se događa. To onda znači da bi sada, dok ih nadgledaju Međunarodna agencija za atomsku energiju pri Ujedinjenim nacijama i nekoliko obaveštajnih službi, Iranu bilo mnogo teže da pribavi rezervni materijal. Po toj logici bi čak i najmanji poremećaj ili kvar bilo kojega od postojećih pogona u Iranu doveo do zastoja čitavog tog ionako nezgrapnog programa, i to na duže staze. A u međuvremenu, otkucaji unutrašnjeg sata iranskog društva ne idu na ruku ovom diktatorskom režimu. I ko se tu onda koga boji?
Nikada nisam prisustvovao nijednoj raspravi o merama koje bi, barem u primisli, trebalo preduzeti protiv Teherana, a da se priča nije opsesivno i isključivo vrtela oko mogućih zlokobnih ishoda tipa – Izrael napada Iran ili… dalje možete da ređate sami. Mete su prilično razuđene i duboko usađene u zemlju. Znate kako je. I ništa se izgleda ne može učiniti, a da ne pogorša ionako lošu situaciju. Kao da uopšte postoji gori ishod od nuklearnog naoružavanja jedne mesijanske države bezakonja koja je pogazila svaki potpisani sporazum, a pri tom je, potpisujući ih, samo kupovala vreme.
Džordž Buš i predsednik Barak Obama, kao i mnogi drugi, nisu smeli da izjave da je takva mogućnost neprihvatljiva. Trebalo je da kažu kako postoje neki uslovi pod kojima bi takva mogućnost bila prihvatljiva, i da onda tačno navedu koji bi to uslovi bili. Ako nemaš sablju za pojasom, onda nemoj da pretiš okolo.
U svetlu svega rečenog, imamo pravo da barem razmotrimo ovu ideju: trenutno stanje ovog umirućeg režima, koji blefira i kupuje (ili bolje reći krade) vreme na pitanju oružja za masovno uništenje, takvo je da je sada najbolji trenutak da se podigne cena bezakonja i da se uspore i sabotiraju njegove pripreme da to oružje i dobije. Ili bi možda bilo bolje da sačekamo još malo, pa da se onda sukobimo na ravnopravnijim osnovama? Samo pitam.
Slate, 19.10.2009.
Prevela Vesna Bogojević
Peščanik.net, 30.10.2009.