Posle izbora 2012. pojavljuju se razne analize dajući komplikovane odgovore na prosta pitanja. A odgovori na dva veštački iskomplikovana pitanja: Zašto je Boris Tadić izgubio? i Zašto je LDP pao? – u stvari su očigledni. Potrebno je samo malo osvežiti pamćenje.
Posle čistke DS-a od strane Koštunice i službi, od Đinđićeve stranke (i vizije) ostalo je malo. Ka vrhu su se probili nikogovići sa pozom i bez principa. Na periferiji stranke je ostala tehnička kompetencija. (Profesionalci naime imaju alibi. Rade svoj posao i biraju manje zlo.) Kohabitacija sa Koštunicom koja kulminira nakaznim ustavom bila je indikacija spremnosti vodeće garniture DS-a za bilo kakve sporazume u cilju ostajanja na vlasti. Sve u svemu, od njih se u poslednjem mandatu nije očekivalo mnogo. Ali se ipak očekivalo nešto…
Na primer, reforma sudstva ili reforma obrazovanja. Umesto toga, DS je postao simbol korupcije i zapošljavanja po partijskoj osnovi. Nastavak Koštuničinog zamajavanja Kosovom, loše odigrana farsa reforme sudstva, oću-neću reforma univerziteta, ogroman broj zaposlenih u (izmišljenoj) državnoj administraciji (iz stranke, naravno), kao i sporadični rasistički ispadi DS-ovaca, samo su neka od dostignuća koja su doprinela padu poverenja u DS i Tadića. Odziv glasača je pokazao da je ovaj narod mnogo bolji od svojih političara. Zato pravo pitanje nije zašto je Tadić izgubio, već zašto DS nije?
Odgovor na to pitanje je verovatno u tehničkoj superiornosti DS-a nad naprednjacima. Naime, čak i oni nepismeni među nama žele da u skupštini sede pismeni. Ova bitka je odlučena na lokalu, tamo gde glasači lično poznaju igrače. A s obzirom da su alternativa DS-u naprednjaci, verovatno je donekle upalilo zastrašivanje Šešeljevom senkom. Sve u svemu, DS se izvukao, a Tadić je, kao njihov predvodnik, platio ceh.
Ali to njemu i DS-u očigledno nije dovoljno. Imajući u vidu parlamentarne običaje u svetu, moramo se upitati: zašto je Tadić još uvek predsednik stranke? Zašto gubitnik ne daje ostavku? Zašto ga sledbenici ne smene? Mozda još važnije: zašto je ostao predsednik stranke kad je prvi put izabran za predsednika države? Da mu je tada ponuđeno mesto predsednika kućnog saveta, da li bi i to prihvatio? SANU? Planinarsko društvo? Ima li kraja tom predsednikovanju?
Po ubistvu Zorana Đinđića i čišćenju DS-a, LDP je nastao kao pokušaj da se ožive Đinđićevi program i vizija. Te pretpostavke su odredile njihovo biračko telo. Međutim, njihov veliki vođa se prvom prilikom prodao DS-u, ne bi li učestvovao u deljenju kolača. Ukratko, izdali su svoje birače. Zašto je onda iznenađujuće to što su im ti birači dali nogu?
Obećanje Tomislava Nikolića da će po izboru za predsednika države dati ostavku na mesto predsednika stranke zapravo je jedino osveženje na političkoj sceni. I to je prava mera zloupotrebe vlasti DS-a i LDP-a, da nam jedina dobra novost dolazi od Nikolića.
I to je cela priča, kratka i jasna, za one koji hoće da vide. A što se tiče onih koji za pobedu Šešeljevog pulena krive narod, novinare, intelektualce, bele, žute, plave, visok pritisak, nizak vodostaj i pogrešan osmeh u trećem TV spotu predizborne kampanje, šta reći osim: sram vas bilo. Toliko ste zabrljali da je Nikolić postao prihvatljiv, a sada tražite krivce za svoj neuspeh. Nije li blisko razumu zaključiti da je za poraz Tadića kriv Tadić, a za poraz LDP-a, LDP?
Peščanik.net, 24.05.2012.