Nadam se da će naš napad agresivnog i nedoličnog ponašanja proći, da ćemo prestati da zveckamo oružjem i plašimo naše savremenike i da ćemo najzad uploviti u vode normalnih međunarodnih odnosa većine civilizovanih zemalja na planeti. Nadam se da je sve ovo samo slučajnost, tek privremeno pomračenje uma, da ovo nije zauvek. Da li je ovakav optimizam osnovan?
Džordž Vilers, poznatiji kao Prvi vojvoda od Bakingema je radi blagonaklonosti francuske kraljice Ane Habzburške bio spreman da započne rat. I verovatno bi ga započeo da nije bilo noža kojim ga je Džon Felton 1628. usmrtio. A davno pre toga, ratovalo se zbog Helene Trojanske, pa za Grob Gospodnji i još mnogo toga prekrasnog što se po svojoj uzvišenosti nikako ne da uporediti s ništavnim razlozima kao što su državna bezbednost, bruto domaći proizvod ili nafta. I nije toliko bitno to što su to bile i ostale bajke, već to što savremeni svet još uvek nije naučio da živi bez ratova i da im se danas pribegava iz isključivo pragmatičnih razloga.
Ali kao i uvek, mi smo u svemu posebni. Zašto mi ratujemo (ili smo spremni da ratujemo) sa čitavim svetom? Radi čega su svoje živote izgubili nedužni putnici našeg čartera nad Sinajem? Radi čega je poginuo pilot našeg bombardera kojeg su oborile turske snage? Radi čega naši vojni piloti svakoga dana rizikuju svoje živote na ratištima Bliskog istoka? Radi čega vežbaju napade na brodove oružanih snaga NATO, dovodeći svet do ivice novog svetskog rata? Radi čega našim građanima, bukvalno 24 časa dnevno govore da smo u ratu? Priča se da tamo, u nekom selu u okolini varošice Tambov, živi čovek koji je poverovao da mi u Siriji branimo naše granice od terorista. U redovnom „informisanju“ stanovništva o zločinačkim intrigama žido-banderovaca u Ukrajini, postignuti su nešto bolji rezultati: bilo je i onih koji su zaista poverovali u razapetog ruskog dečaka u Slavjansku i sve ostale kreativne izmišljotine državne propagande. Mada, valja priznati, u poslednje vreme se u ovoj grani ratne privrede oseća izvestan zamor.
Ipak – radi čega ratujemo? Pa radi ljubavi – naravno. Baš kao i vojvoda od Bakingema. I da bi nas poštovali. Tokom naše herojske sirijske kampanje, mi od Erdogana nismo zatražili dozvolu za preletanje tog parčenceta teritorije na jugu Turske. Taman posla. Umesto toga, mi smo od njega zatražili izvinjenje. To jest, mi smo se ponašali baš kao i Ramzan Kadirov – ali veliki, s ogromnom bombom u rukama. Mi smo se odlučili na nestašice i enormni rast cena voća i povrća, na velike probleme u raznim granama privrede – od energetike do jeftinih turskih turističkih tura – samo zato da bi Erdogan pao na kolena i poljubio našu vojničku cokulu. Ma nek košta šta košta. I izgleda da smo pobedili. Ne, nije Erdogan nikakva majka Tereza. Daleko od toga. Ali za razliku od naše vlasti on ipak ne sme tek tako da ignoriše svoje građane i ekonomiju Turske.
Po rečima našeg predsednika, mi smo rat sa Ukrajinom započeli jer niko na nas nije računao. Niko nas nije zarezivao. Sa nama nisu hteli čak ni da razgovaraju, a pre svih, lideri i diplomate zapadnih zemalja. I zato je ovaj rat njima na dušu. Ukrajina se na istoku graniči s Rusijom a ne s Japanom, i jednu tako očiglednu i važnu činjenicu nije u redu tako bezočno zanemarivati. Takav čin nepoštovanja bi tamo nekakvom kralju Ričardu – pa i javnom mnjenju njegovog doba – bio sasvim dovoljan razlog za objavu rata. Ispada – nama takođe. Ostaje još samo pitanje da li je krvlju preko 8.000 poginulih trebalo spirati „uvredu“ koju su neki tamo zli ljudi naneli našem predsedniku? Musketari jesu bili probisveti i pijanice, ali su pred floret protivnika postavljali svoje grudi, a ne tuđe.
Po svim državnim televizijskim kanalima se danonoćno navode brojne zamerke i pritužbe na račun NATO. Ako mene pitate, ja lično mislim da im je to širenje na istok zaista glupo. Trebalo je da Rusija bude prva zemlja iz bloka takozvanih bivših komunističkih zemalja koja će stupiti u punopravno članstvo NATO. Ali ovde se radi o nečem drugom. Skoro sve naše današnje zamerke odnose se na relativno daleku prošlost. I bombardovanje bivše Jugoslavije, i prijem baltičkih i istočnobalkanskih zemalja u NATO, sve se to dogodilo pre Obame, a Ukrajini i Gruziji su nedavno otkazali prijem u članstvo. Broj američkih vojnika u Evropi smanjen je sa trista hiljada s početka 90-ih, na nešto više od 60 hiljada danas. Ali nama je sve to nevažno. Mi prosto tražimo casus belli. Mi neprestano tražimo razloge da budemo uvređeni. Mi se neprestano trudimo da steknemo moralno pravo na to da mrzimo ceo svet, samo zato što nas taj svet dovoljno ne poštuje.
Jasno je šta oni od nas hoće. Oni hoće da ostavimo Ukrajinu na miru, da ne podržavamo neonaciste i leve radikale u Evropi, da se odreknemo bezumne demagoške ideje o „ruskom svetu“, kao i naših pretnji da taj svet štitimo (širimo) pomoću tenkova. Ako sve to uradimo, oni će možda i odustati od svog evropskog projekta protivraketne odbrane (PRO).
A šta mi hoćemo? Gde je taj spisak naših zahteva oko kojih smo spremni da pregovaramo? Njega prosto nema. Tog spiska nema jer mi hoćemo nemoguće. Mi hoćemo ljubav, mi hoćemo da vidimo njihovo ushićenje, da čujemo njihovu zahvalnost. Zahvalnost za sve, od naših zasluga u odbrani od srednjovekovne najezde Mongola, pa do Velike Pobede nad fašizmom, od kiseonika iz sibirskih tajgi do čuvene ruske duhovnosti koje svetu širokogrudo nudimo. Ljubav i poštovanje je to što mi od njih očekujemo i zato mi naoružavamo „donjecke traktoriste“, bombardujemo Siriju i uz pomoć nabildovanih primitivaca priređujemo tučnjave po Marselju.
Ali možda nije ni ljubav to što želimo? Možda mi želimo da „oni“ zauvek budu naši neprijatelji. Kao onaj junak starog sovjetskog vica, onaj od svih zaboravljeni partizan koji se i dan danas krije po šumama i izbacuje vozove iz šina, mi zapravo i ne želimo mir. Mi prosto ne umemo da živimo u miru. I zato, šta god „oni“ rekli ili učinili, makar to bilo i sasvim pitomo i pomirljivo, mi ćemo se kao razjareni (na sreću još uvek vezani) psi baciti i besno na njih zalajati. Psima moje duboko izvinjenje: ovo je bila samo metafora.
Mi nismo našli svoje mesto u svetu i zato hoćemo da ga razrušimo. Do tla, a potom… Naša izdašna podrška svima onima koji su protiv vladajućeg svetskog poretka, bilo da su ekstremni levičari ili nacisti, naše duboko razočarenje zbog odluke Škotlanđana da Škotska ipak ostane u Ujedinjenom kraljevstvu, naša iskrena radost povodom rezultata brexita, sve su to više ili manje očita ispoljavanja naših nada da će se postojeći svet srušiti, da ćemo na ruševinama tog sveta samo mi ostati i da će nam tada svi ostali na kolenima dolaziti na poklonjenje. Zanimljivo da je Ivan Grozni – takođe efikasan menadžer – u svojim besanim noćima takođe o nečem sličnom maštao: dogodiće se Strašni sud i tog sudnjeg dana će svi poginuti, a samo će Rusija ostati. Zahvaljujući njemu – naravno.
Svo ovo bezumlje će se i u bližoj budućnosti nastaviti. Dovoljno je samo pogledati objavljene izborne spiskove budućih dumskih deputata vladajuće i ostalih partija. Najmanje što želim je da ja budem taj koji će određenim licima napraviti reklamu, no jedno je sigurno: ovi ljudi će stići dalje od svojih prethodnika. Uostalom, zato su ih i predložili.
I za kraj, mislim da aktuelna vlast nije raspoložena za „veliki svetski rat“. Ali golobradi šiparac, ophrvan kompleksom niže vrednosti i ubeđen da kada se ljudi smeju to znači da se njemu smeju, a kada se međusobno druže to je samo zato da bi njemu naudili, samo zato da bi njega ponizili, dakle takav šiljokuran može biti i te kako opasan po sebe i svoju okolinu. Posebno ako je do zuba naoružan.
Leonid Gozman, Ежедневный журнал, 04.07.2016.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 16.07.2016.