Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Oliver Frljić: Naše nasilje i vaše nasilje u Ljubljani (SMG)

To je pitanje koje se negde na početku postavlja publici u predstavi Olivera Frljića Naše nasilje, vaše nasilje, igranoj u SMG (Slovenačko omladinsko pozorište) u Ljubljani prošle nedelje. Pitanje je upućeno onom malom segmentu građanstva koje odlazi u pozorište, ovo pozorište, i na predstave Olivera Frljića, i ponajmanje se odnosi na tu publiku: ona to vrlo dobro zna. Pitanje se zapravo odnosi na onu mnogo veću publiku, koja pasivno gleda zastrašujuću predstavu oko sebe, i sebe uglavnom kao pojedinca-statistu u toj igri, bez sposobnosti da bilo šta promeni. Naravno da ni publika Frljićeve predstave neće preduzeti skoro ništa da promeni tu opštu veliku predstavu. No u nekim će se sredinama odmah naći oni koji će biti spremni da i bez gledanja optuže predstavu za vređanje neke grupe, i da na osnovi svog osećanja uvređenosti za tu grupu zahtevaju zabranu predstave: to se dosada dogodilo u Sarajevu i pre toga u Poljskoj. Nema li onda režiser puno pravo da publiku upita šta tu radi, ako njegovu predstavu zabranjuju oni koji je uopšte nisu videli? Naravno da da – jer je i pre samih događaja tačno znao da će se, ako ne i gde dogoditi.

Predstava Olivera Frljića je zasnovana na dve vrste teksta: jedno su izjave glumaca odnosno učesnika predstave, pri čemu su svi izbeglice poreklom, statusom ili svojom odlukom – i tekstova stereotipa koje svi prepoznajemo, jedino što su u ovoj predstavi to stereotipi koji ne objašnjavaju evropski strah, histeriju i manje ili više jasno izraženu nadmoćnost prema zaostalim i zadrtim islamskim kulturama, već obrnuto. O, užasa! Nas, fine i kulturne, civilizacijski superiorne, demokratske i kulturno multi-opredeljene, Evropljane, neko mrzi! Pa zašto? Samo zato što konsenzualno, uglavnom bez nužnih, bar parlamentarnih odluka, a slepi za mnogobrojne proteste izvan „demokratskih“ institucija, vodimo američke ratove u Starom svetu, šaljemo nešto malo vojnika i nešto više oružja, i na kraju nećemo da prihvatimo neizbežne posledice ratovanja, kao što je (stereotipski) „talas“ izbeglica? Najbolji odgovor za to daje upravo slovenačka ministarka za unutrašnje poslove, kad izjavi da Slovenija „nema kapacitete“ za humanost. Gospođa ministarka je savršeno u pravu: ne samo Slovenija, cela Evropa nema kapaciteta srca, duše, razuma, a bogme ni pameti – sve te kapacitete pravovremeno su zauzeli sebičnost, kratkovidost i čista glupost, posebno ova zadnja: ona ima sposobnost širenja na sve još nezauzete „kapacitete“. Predstava Olivera Frljića nije samostalni artistički odgovor na situaciju u očekivanom obliku pamfleta, drskog proglasa i provokacije, to je neophodna intelektualna akcija u kojoj bismo svi, a ne samo patetični segment verne pozorišne publike, morali učestvovati. Uostalom, kao što ni Evropa među izbeglicama ne vidi različite ljude, protivnike radikalnih grupa i vlada, tako ni islamske države i kulture nemaju odgovarajuću obavezu da među Evropljanima razlikuju one koji hoće da pomognu od većine koja to neće. Drugačije mišljenje, odnosno njegovi nosioci, prepoznaju se danas uglavnom u najarogantnijim i najužasnijim postupcima, kada im se ti dese: spektakularna ubistva, kao u Rusiji, ili masovno otpuštanje i hapšenje, kao u Turskoj posle puča.

Uopštavanje, kao osnovni metod pravljenja stereotipa, kobno je po svaki logični postupak i mišljenje samo; no stereotipi nastaju brzo, skoro preko noći, i to je njihova najveća slabost, uglavnom skrivena našim ubeđenjem da je reč o nečemu trajnom. Kada je na tržište bezumlja stigao stereotip o tome kako izbeglice siluju, zasnovan na kelnskom slučaju, izgledalo je da ništa više ne može da ga pomeri, posebno posle objašnjenja filozofa Nr.1 da je, podsvesno gore nadsvesno dole i obrnuto, zapravo opravdano da „mi“ „njih“ otklanjamo. No, ne lezi vraže, samo nekoliko meseci docnije, Muza slovenačke desnice, inače Janšina učiteljica iz osnovne škole, krikne da silovane žene treba da su srećne, i da treba da rode, ne bi li se povećao slovenski rod. Ko će posle još utvrđivati da li je silovatelj bio, i u kolikome procentu, Slovenac, ako je bio mrak, ako je u silovanju učestvovalo više njih? I zar zaista mislite da se kod njih, radikalnih islamista, stereotipi isto tako ne prave navrat-nanos, kako ustreba, u najglupljim glavama?

Stereotipiziranje je u Frljićevoj predstavi osnova za umnožavanje smisla, odnosno za potpuno neočekivanu poetizaciju: tela i slike, i neobično inteligentna scenografija (benzinske vojničke kante kao zid, krst i ogoljena žica koja za njima ostaje) od stereotipa čine vizualne arabeske, skoro nepojmljivu raznolikost tela, ispisanih arapskim tekstovima, gubljenje efekta nagosti pod efektom pisma kao kostima. Izmeštenost i pomešanost, sa sudbinama kojih se sa početka predstave sećamo, zahtevaju hronološki nered, inače karakterističan za stvaranje stereotipa: rođenje nacionalne zastave iz tela žene koju je posle silovao tip sa krsta sišavši, opasan istom nacionalnom zastavom; stalna zamena žrtve i krvnika, polova, položaja, plesa i ritmične egzekucije. Među krupnim crnim balonima, kapljicama nafte i šarenim konfetama koje se razlete kada baloni puknu, svemogući glumac/glumica – ovoga puta sudbina koju prepoznajemo, igra sudbine koje prepoznajemo, praveći se da ne razumemo. Upravo zbog okorelog, betonskog jezika stereotipa, vizualna predstava puna je nežnosti, krhkosti, poetičnosti i ljudskog saosećanja. Već tokom uvodnog predstavljanja aktera grlo se steže i žene, kao u pozorištu nekada davno ili negde daleko, plaču. Neko u publici, bar ljubljanskoj, tačno zna zašto je došao u pozorište, pogledi se sreću u razumevanju. Frljić u svome posredovanju razbuđujuće i podsticajne mobilizacije kao posledice razumevanja sopstvene odgovornosti još jedanput, i u ovoj predstavi možda najubedljivije, pokreće pitanje kolektivne odgovornosti i slepoće evropskog individualizma pred neminovnošću isto tako slepe, neindividualizovane kolektivne osvete. Kako lucidno primećuje sam Frljić, evropska i zapadna simpatija je tu dok smo mi drugi neuljudni, egzotični, ludi, krvoločni i po definiciji manje skloni razmišljanju: kusturičići trčkaju naokolo i urlaju, svi odobravaju. Kada Balkan progovori o svojim polovima, evropskom i islamskom, nastane pometnja i opravdani gnev: ko ste vi da nešto razumete? Vi ste papir na kojem mi štampamo svoje mudrosti, dajte dakle papir, da vas poučimo, posecite svoje šume, dajte svoje krpe, radite besplatno i pred svojim kućama čuvajte otpatke. Balkansko dvostruko viđenje, koje bi po svim prosvetiteljskim merilima moralo biti ključno za dekonstrukciju bipolarnosti sveta, nije uvaženo čak ni kao domorodačko znanje – kako je izgledalo na početku nove kolonizacije iliti tranzicije.

Priznajem da sam ovu Frljićevu predstavu zavolela više nego ijednu drugu prethodnu. Očajanje je najbolje kada postane poezija, poezija je nenadmašna kao sredstvo učenja. I pre svega, provokacija izvan očekivanog spektakularnog svinjca u kojem igramo dodeljenu ulogu egzotike bez opasnosti, sem po svoj razum i kulture.

Peščanik.net, 20.10.2016.

Srodni linkovi:

Svetlana Slapšak – Osećanja

Viktor Ivančić – Službenica Trećeg Reicha u hrvatskoj vladi

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak (Svi tekstovi)