I pored ekonomske krize koja je punom snagom pogodila SAD i Evropu 2008, politički lideri se nisu mnogo trudili da preispitaju neoliberalne ideje koje su u velikoj meri zaslužne za mehure i njihovo pucanje, a kamoli da se pomire sa time koliko je „Velika umerenost“ zapravo bila neumerena. Naprotiv, neoliberalne ideje su i dalje jedine ideje na raspolaganju. Na finansijskim berzama, gde je kriza počela, regulacija je i dalje žalosno nedovoljna, dok su neoliberalne ideje jedine u igri – bilo one za „tržišno-poboljšanu“ regulaciju ili za veći laissez-faire. Najčudnije je, međutim, kako su na krizu odgovorile zemlje evrozone, prihvatajući „tržišnu disciplinu“ putem štednje, osuđujući time sebe na usporen ili nikakav rast. Ovo je potpuno obrnuto od slučaja Sjedinjenih država, koje su postigle bolje ekonomske rezultate iako su bile rastrzane između republikanskih fundamentalista koji zagovaraju štednju i pragmatičnijeg državnog rukovodstva usmerenog na rast.
Naše je pitanje, dakle, sledeće: kako objasniti otpornost neoliberalnih ekonomskih ideja? Kako to da su takve ideje od osamdesetih godina ne samo preživele već i postale dominantne? Neoliberalizam podrazumeva veru u konkurentska tržišta, uz podršku globalne slobodne trgovine i pokretljivog kapitala, utemeljenu u tržišno orijentisanoj, ograničenoj državi, koja promoviše fleksibilnost tržišta radne snage i nastoji da smanji oslanjanje na socijalnu pomoć dok privatizuje javna dobra. Slogani na koje treba motriti kod takvog neoliberalizma su liberalizacija, privatizacija, deregulacija i delegiranje odgovornosti nevećinskim institucijama poput „nezavisnih“ regulatornih agencija i centralnih banaka. Ističe se značaj individualne odgovornosti, prednost konkurencije i centralnost tržišne alokacije. Neoliberalna mantra predstavlja državu kao večiti problem, tržište kao rešenje – čak i danas, uprkos činjenici da je krizu izazvalo upravo tržište, a ne država.
Zašto onda, u svetlu krize, nije bilo većih promena u idejama, bilo kroz povratak u neokejnezijanizam, zaslužan za posleratno „Zlatno doba“ ili kroz pokušaj sa nečim novim? Kako objasniti činjenicu da neoliberalizam i dalje dominira govorom i razmišljanjem o državi i tržištu? Mi predlažemo pet linija analize u objašnjavanju takve izdržljivosti: fleksibilnost osnovnih neoliberalnih principa; raskorak između neoliberalne retorike i stvarnosti, snagu neoliberalnog diskursa u raspravama; moć interesa u strateškoj upotrebi ideja; i silu institucija u utemeljivanju neoliberalnih ideja.
Prvo, uopštenost osnovnih neoliberalnih principa, usmerenih na konkurentna tržišta i ograničenu državu, čini neoliberalizam izuzetno prilagodljivim različitim okolnostima i potrebama. Tako je neoliberalizam mogao da se kreće od ideje „povlačenja“ države radi oslobađanja tržišta tokom osamdesetih pod konzervativnim liderima, do „ispravljanja“ da bi slobodno tržište bolje funkcionisalo pod progresivnim rukovodstvom devedesetih. Pri tom je neoliberalizam uspeo da apsorbuje naizgled kontradiktorne ideje, kao u slučaju socijalne države, gde je posle prvobitnog obračuna sa socijaldemokratskim idejama, preko pokušaja pasivnog smanjenja socijalnih izdataka i ukidanja zaštite radnih mesta, inkorporirao takve ideje koje zahtevaju aktivnu upotrebu socijalne države u pospešivanju tržišta kroz „aktivne mere na tržištu radne snage“. Konačno, isto tako je uspeo da prođe takvu metamorfozu da se ideje diskreditovane u prethodnim periodima uvek iznova pojavljuju pod novim maskama, kao što se diskurs o „zdravom novcu“ iz dvadesetih godina prošlog veka ponovo javlja sedamdesetih u obliku monetarizma, kao i krajem 2000-ih u vidu „održivog duga“.
Drugo, neoliberalizam često funkcioniše samo u retorici, ali ne i kad se sprovodi u stvarnosti. Naime, mnoge neoliberalne mere – kao što su smanjenje javne potrošnje, reforma socijalne pomoći i smanjenje regulatorne zaštite – nije lako sprovesti, a politički su izuzetno nepopularne. Ovo objašnjava zašto su se obećanja o kresanju države uglavnom pokazivala kao prazna, pogotovo kako restrukturiranje države nije dovodilo do smanjenja njenog obima, niti je nužno snižavalo javnu potrošnju. Deregulacija je, umesto kresanja države, jednostavno dovodila do druge vrste reregulacije. Ali umesto kao slabost, ovo se može shvatiti kao prednost, pošto nedosledno sprovođenje može da posluži neoliberalnim političarima i kao poziv na akciju, apel za više neoliberalizma.
Treće, neoliberalne ideje su uglavnom bile uspešnije u političkim debatama i diskursu, odnoseći pobedu u „borbi ideja“ protiv slabijih alternativa. U nekim slučajevima, ta snaga dolazi iz naizgled zdravorazumske prirode neoliberalnih argumenata. Na primer, apelovanje na „valjanost“ zdravih finansija pomoću metafore o domaćinskoj ekonomiji – poređenje kućnog budžeta sa državnim budžetom – može imati više odjeka među običnim građanima nego nelogičan kejnzijanski predlog da se u vreme visokih deficita i zaduženosti više troši. U drugim slučajevima, neoliberalni uspeh može se pripisati redefinisanju postojećih problema – recimo, kriza javnog duga umesto krize banaka; preko narativa – kako je javno rasipništvo problem a stezanje kaiša rešenje; do mitova – za Nemce, da je stezanje kaiša jedini način da se izbegne rizik hiperinflacije iz ranih 1920-ih godina, čime se ignoriše rizik deflacije i nezaposlenosti s početka 1930-ih, što je dovelo do uspona Hitlera. Jednako je važno da neoliberali možda nisu toliko jaki koliko su njihovi protivnici slabi. Gde su se, na kraju krajeva, partije levog centra nalazile sve ovo vreme, posebno u Evropi, tokom krize evrozone? Naime, tek su nedavno evropski socijaldemokratski lideri počeli da se zalažu za rast, čak i dok istovremeno i dalje nameću mere štednje.
Četvrto, moćne interesne koalicije često preuzimaju neoliberalne ideje za ostvarenje svojih strateških ciljeva, bilo da veruju u njih ili ne. Ekonomski subjekti mogu imati materijalne koristi, pre svega kroz niže poreze ili kroz nove mogućnosti koje otvaraju „deregulacija“ i privatizacija. Političari takođe mogu imati koristi od neoliberalnih ideja u sticanju ili zadržavanju političke moći, dok institucionalni akteri – regulatori, guverneri i slični – stiču samostalnost i veću vlast. Pri tom, postoji tendencija samoosnaživanja, jer što se neoliberalizam više utemeljuje, utoliko je veća verovatnoća da će takvi akteri postati još privrženiji neoliberalnim idejama, ili zauzeti stav „ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se“, kao što je levi centar prihvatao neoliberalne ideje od devedesetih godina naovamo.
Peto, neoliberalne ideje crpe snagu iz svoje institucionalizacije u pravilima i propisima, kao i u organizacijama, uključujući i „nevećinska“ nezavisna regulatorna tela, kao što su nezavisne centralne banke, međunarodne bonitetske agencije, i tela za postavljanje standarda izvan kontrole nacionalnih država. Pri tom, u Evropskoj uniji sukcesivni paktovi za stabilnost u evrozoni – počev od Pakta za stabilnosti i rast koji je devedesetih blagoslovio mastrihtske kriterijume za monetarnu uniju, do različitih paktova tokom krize evrozone – trude se da otežaju preokretanje neoliberalnih ideja o fiskalnoj konsolidaciji, bez obzira na njihov neuspeh u rešavanju krize.
Ovih pet linija analiza dovode nas do jednog konačnog pitanja: imajući u vidu svu ovu žilavost, postoji li izlaz iz neoliberalizma? Jedan smer može biti unutrašnji kolaps, kako protivrečnosti svojstvene neoliberalizmu postaju sve jasnije – poput one između ideala ograničene države i prakse gde država igra važnu ulogu u podsticanju tržišta. Drugi bi mogao da bude odbacivanje spolja, kako prekršena obećanja, zapravo promašaji neoliberalizma postaju građanima sve očigledniji. Još jedan mogući izlaz je jačanje idejnih alternativa neoliberalizmu, na primer, sa novim pristupima ekonomskoj politici koji stavljaju građane iznad a ne posle ekonomije. Takođe je moguće da neoliberalizam izgubi podršku moćnih interesnih grupa, ili da se pojave nove koalicije. Možda će socijaldemokrati početi da se okupljaju oko novog niza ideja. Na kraju, možda će se dogoditi to da se institucije neoliberalizma razbiju, zamene, ili evoluiraju kao rezultat novih interesnih koalicija sa novim idejama za rešavanje problema. Ali za bilo koje od ovih rešenja, situacija će verovatno morati još mnogo da se pogorša pre nego što ugledamo bilo kakvo novo svetlo na kraju tunela.
Vivien A. Schmidt, Mark Thatcher, Social Europe Journal, 30.10.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 05.11.2013.