Lepo sam vam rekao pre dve nedelje…
A sad, u ponedeljak, što kažu braća Makedonci: sakali ste – eve vam ga.
Štogod vi izabrali u nedelju, dok ja pišem ove redove, vaš je izbor; meni je svejedno, a objasniću i zašto. Pre svega zato što sam legalista – za razliku od Koštunice Vojislava – i smatram da institucije i procedure treba poštovati. Osim toga, građanska odgovornost i pristojnost zahtevaju da se narodnom izabraniku a priori pokloni izvesna margina poverenja, onako zdravo za gotovo, da posle ne kaže kako su ga dočekali na nož, stavljali mu klipove u točkove, sapunali dasku i već to. Drugim rečima: ‘ajde i tebe da vidimo, kad si već navalio. U najgorem slučaju, ni njegova neće do zore goreti: najviše pet godina, možda još pet, ali šta je to u odnosu na našu dugu i slavnu istoriju? Evo je onaj ispod lipe vladao punih sedamnaest godina, pa smo mu videli leđa.
Treba pokazati razumevanje: i za narod i za narodnog izabranika. S narodom je problem to što je u svom izbornom pravu suveren, dakle neodgovoran, kako se tumačilo u jednom starom srpskom ustavu. Tu razum ne igra neku veliku ulogu; dok izvukoše međeda na krušku, iščupaše mu uši, kažu lepo Bosanci. Narodni izabranik, međutim, nije neodgovoran – štogod se njemu činilo. Predsednik Republike Srbije polaže zakletvu koja ga obavezuje da čuva i poštuje Ustav i zakone, državni interes i da se uopšte lepo ponaša i ispušta ispravne zvuke, da ne vređa nikoga i da se osmehuje ako je moguće iskreno. Sve dok se tako ponaša, svejedno je.
Procedure takođe igraju ulogu. Njih je Bog u svojoj premudrosti stvorio da bi se znao red, pravilo igre i ko je za šta odgovoran; šta se i kako sme, a šta ne. Sve dok savesno i bez kreativnih tumačenja poštuje Ustav i procedure, svejedno je ko je narodni izabranik. Onaj ispod lipe skrojio je sebi Ustav po meri, a sve procedure posle ukinuo, pa se sudovi i dan-danas bave predmetima stvarno apsurdnim, jer je reč o događajima koji su se odigrali u doba bezdržavlja i bezakonja. Imali su i Amerikanci jednog sličnog, Ričarda Niksona, mada taj nije ubijao političke protivnike, nego ih je samo prisluškivao, sabotirao i smeštao im razne gadosti, a posle još i lagao da to prikrije. E, to laganje ga je koštalo skuplje od svega ostalog. Prispeo je na korak od opoziva i podneo ostavku kad je shvatio da državni aparat neće da ga podrži; naprotiv. Postoji, dakle, jedna granica koju narodni izabranik (a Nikson je dobio nekih 62 odsto glasova!) ne sme da pređe, pa makar imao i 104 odsto glasova. Drugim rečima, bolje mu je da bude pošten i pristojan: ulog je prevelik. Imali smo i takvih “slučajova”, što reče Đoka Balašević: Geda prekardašio i šta bi?
Naši vrli kandidati se, naravno, razlikuju u svemu – osim u pogledu toga kako će morati da se ponašaju ako budu izabrani. Nije Ustav krojen ni za Tomu, ni za Borisa. Osim toga, sva je prilika da će pobednik imati tanku većinu, pa nije zamerati se onoj drugoj polovini Srbije. Zbog toga se ne preporučuje gromoglasni trijumfalizam. Što reče jedan ozbiljni istraživač javnog mnjenja: gledaj ko će prvi da proglasi pobedu, ili ko će prvi da zakuka na krađu; taj sebe vidi kao gubitnika. Što se razlika tiče, znamo jako dobro obojicu, hvala lepo. Borisu je bolje da se ne opušta ako ga izaberu; Tomi je bolje da bude vrlo oprezan ako ga izaberu, to jest da se ne razmahuje. Pobednik i njegova stranka suočavaju se s lokalnim izborima u maju i na njima će imati izvesnu prednost na osnovu zaleta, ali dotle ima gotovo tri meseca, a za to vreme u Srbiji i okolo može svašta da se desi, pa se – da ponovimo – trijumfalizam ne isplati.
Obojici će, svejedno ko pobedi, ostati problem zatečenog Voje Koštunice. Ne zbog toga što su ga tu zatekli, nego zato što ga je zateklo normalno i očekivano, neizbežno novinarsko pitanje: hoće li da glasa u nedelju, kad već ne podržava nijednog kandidata? Onda je on mislio dugo i bolno, pa se odlučio da ipak izađe na izbore; valjda zato što mu je biračko mesto u prostorijama Svetosavske omladine Srpske pravoslavne crkve tu, u komšiluku, pa da se Srpčad ne razočaraju. Problem sa zatečenim Vojom jeste u vidljivom srozavanju popularnosti njegove stranke DSS. Sva je prilika da konkurencija smatra da je i njemu istekao rok trajanja i da će – osokoljena pobedom na predsedničkim, moguće i lokalnim izborima – biti u iskušenju da izazove krizu vlade i prevremene parlamentarne izbore. To bi možda bilo pametno za oba kandidata i njihove stranke, jer ova besprincipijelna koalicija na vlasti već pokazuje znake truljenja, moralnog pre svega.
E, sad: za Borisa znamo kakav je predsednik, pa je tako i predvidiv. Toma još nikada nije bio predsednik, pa su se tako pojavile izvesne zebnje i strepnje. Sve se to pretvara u čaršijsko-salonsku slatku jezu: jao, sad smo najebali, ‘ajde da se bega iz zemlje, pada nebo na Srbiju, gotovo je, nastupa mrak, eto nas natrag u 1993. i već u tom pravcu. Po Srbiji kruže SMS vicevi na tu temu (neki zaista nadahnuti, mora se priznati). Sve to polako postaje nepodnošljivo, jer sluti na kobni gubitak građanske svesti i hrabrosti, dve vrhunske vrednosti na kojima počiva politička demokratija. Pa šta ako Gospodin Zamenik opravdano odsutnog Profesora Doktora i postane predsednik Srbije na poštenim i ispravnim izborima? Njegova ovlašćenja jasna su i – uglavnom – precizna; njegova margina pobede teško će opravdati legitimnost mogućih i očekivanih kreativnih tumačenja tih ovlašćenja. Predsedniku Tomi dahtaće za vrat i viriti preko ramena mnogi. Svaka će mu se meriti pod mikroskopom.
Drugi je tu problem: strah. Ko se ne uplaši, njemu je svejedno. A već se vidi fenomen koji deca u Beogradu zovu “prešlihtavanje”: jedni “analitičari” polako skreću ka Tomi i radikalima; drugi ka Borisu i Demokratskoj stranci. Valja hvatati guzici mjesta, što vele Hercegovci. E, pa: sami analizirali, sami procenili, sami će i da ližu. Normalan pošten i hrabar svet gledaće pažljivo kako se Predsednik Zamenik Predsednika ponaša i neće se plašiti: i gorima od njega smo videli leđa; nije ni on tako opak maher kao što se pravi.
Prema tome, digni glavu dok je imaš i ne daj na sebe, Ustav i zakone. Nikakav Toma tada neće moći ni da vrati Srbiju u 1993, ni da donese sankcije, niti da skrene zemlju s puta u jarak. Nema mesta slatkoj jezi i salonskoj nervozi sve dok nam je jasno da Ustav, zakoni i procedure moraju da važe za svakoga, bez izuzetka.
Zbog toga je svejedno koga ste izabrali juče za predsednika.
Danas, 04.02.2008.
Peščanik.net, 03.02.2008.