Mogu da razumem zašto i političke stranke koje zahtevaju ekonomske reforme u Srbiji na početku izborne kampanje izbegavaju da spominju jednu od ključnih tranzicijskih reformi – privatizaciju.
S jedne strane, ona ovde posle pola veka socijalizma ni u jednom trenutku nije bila popularna, a na drugoj strani, posle prošlogodišnjeg ispitivanja malverzacija u sporne 24 privatizacije, koje je zahtevala Evropska unija, promovisana je nekakva generalna ocena da je upravo privatizacija „urnisala“ našu privredu.
Taj stav podupire se okolnošću da je gotovo svaki treći ugovor o privatizaciji društvenih preduzeća zaključen u poslednjoj deceniji – poništen, najviše zbog toga što investitor nije izvršio ugovorene obaveze.
Na kraju, ili na početku, trebalo bi spomenuti i da je Ministarstvo privrede pripremilo promene Zakona o privatizaciji, pa se možda i zbog toga o njoj sada malo govori, dok neko ko na izborima bude stekao ključnu moć ne objasni kakve će se zakonske promene izvršiti i da li će te promene uopšte biti izvedene u dogledno vreme.
Uprkos svemu tome neprijatno sam se iznenadio kada sam, listajući sajt Privredne komore Srbije, primetio da je tokom 2013. godine od privatizacije prihodovano samo 14,9 miliona evra – što je stoti deo prihoda iz nekih ranijih godina.
U toj poražavajućoj informaciji navodi se da Agencija za privatizaciju tokom prošle godine nije raspisala nijedan tender niti aukciju za prodaju društvenih preduzeća, te da je preko tržišta kapitala prodala samo sedam preduzeća i naplatila deo cene za ranije prodatih još sedam preduzeća. I na osnovu tih poslova prihodovala samo spomenutih petnaestak miliona evra. To je, verovatno, jedva dovoljno da se plate troškovi institucija koje se bave privatizacijom.
Ovde nije potrebno da spominjem da privatizacija u Srbiji nije zamrla iz „prirodnog razloga“ – što više nema preduzeća za prodaju ili zbog toga što je državni budžet uravnotežen, a javni dug u podnošljivim granicama. Jer i najpovršnija „aritmetika“, koja bi samo sabrala još neprodata preduzeća, takozvana preduzeća u restrukturiranju i preduzeća u kojima je prethodna privatizacija poništena – dovela bi nas do najmanje 1.000 preduzeća za koje i dalje treba tražiti kupca – ili ih likvidirati.
Da tom neugodnom zboru i ne dodajemo mnogobrojna javna preduzeća koja bi, moguće, poslovala daleko efikasnije kada bi iz državne prešla u privatnu svojinu, a njihovom prodajom bi i štednja „na svim nivoima“ mogla biti manje suprotstavljena privrednoj konjunkturi.
Ako ostavimo po strani hiljadu i jedan domaći razlog zašto je privatizacija u Srbiji praktično obustavljena već dve godine, ipak je potrebno izneti utisak da to što više nema privatizacionih prihoda u znatnoj meri ukazuje i na njenu novu „izolaciju“ od strane međunarodnih investitora. Valjda će početak pregovora sa Evropskom unijom i Međunarodnim monetarnim fondom pokrenuti njihov interes za srpsko tržište (dakako, ako na predstojećim izborima ne pobedi ona politička stranka koja narod plaši „prodajom naše zemlje strancima“, a ne smeta joj prodaja naših prirodnih resursa stranim državama).
Ne ulazeći ovde dublje u problem „podržavljene privrede“ na kojoj i opstaje prevelika javna potrošnja, a sa njom zajedno opstaju i značajne privilegije političke superstrukture, valja prvo postaviti generalno pitanje – da li u Srbiji bilo koja politička snaga zagovara privredni sistem zasnovan na „privatnoj ekonomiji“ ili gotovo sve naše stranke, neke manje, neke više, procenjuju da je državna ekonomska situacija takva da bez energične državne intervencije nije moguće pokrenuti srpsku ekonomiju iz tekuće krize i apatije? Obe orijentacije su kod nas kompromitovane, pa bi u oba slučaja bilo potrebno pre svega reformisati državu i politički sistem. To jest, mora se menjati i Ustav.
Najveći je problem što Srbija više nema mnogo vremena da „rasteže“ sopstveno reformisanje. Na žalost, dovitljivi vođa SPS-a Ivica Dačić je zatražio da se s reformama ide polako, da „reforme ne bi pojele ljude“, što će sigurno imati odjeka u poplašenom narodu.
On je ovom prilikom, zapravo, upotrebio jedan slogan star dvesta godina, iz doba industrijske revolucije u Engleskoj, kada su zbog visokih cena vune zemljoposednici „ograđivali“ svoja imanja da bi na njima napasali ovce, što je unesrećilo milione seljaka. Zbog toga se tada govorilo da su „ovce pojele ljude“.
Kasnije su se ti unesrećeni seljaci zaposlili u engleskoj industriji, mornarici i po gradovima, pa danas žive deset puta bolje od većine ljudi u Srbiji.
Novi magazin, 21.02.2014.
Peščanik.net, 21.02.2014.