Zavera ćutanja

 
Radio emisija 16.04.2010. Gosti: psiholog Žarko Korać, ekonomista Vladimir Gligorov i novinar Boris Dežulović.

 
Svetlana Lukić: Sve više događaja pokazuje da smo i mi deo sveta, vulkan koji je proradio na Islandu rasuo je pepeo širom severne Evrope, aerodromi ne rade, pa su avioni koji su se zatekli u Beogradu zarobljeni. Dok se prašina ne slegne, Surčin je lider aviosaobraćaja na Balkanu. Zemljotresom u Čileu neki uvoznici papirne galanterije su objasnili poskupljenje svojih proizvoda, u dalekom ali prijateljskom Čileu je srušena jedna fabrika i šta ćemo, kud ćemo, moramo da povećamo cene papira za 25 odsto. Ne znam kojim argumentima je novi ministar poljoprivrede Saša Dragin obrazložio svoju kretensku tezu da će Srbija uskoro postati evropski lider u preradi morske ribe.

Zašto, Saša dušo, morske ribe – jel zbog Svetog Nikole, posta, ili zato što rečne nemamo, jer malo-malo, pa neko pusti otrov u reke i potamani ono malo što po njima pliva. Pre neki dan je nastao pomor ribe u Banji Vrujci, čistili su hotelski bazen, tako reći đakuzi, i ispustili vodu koja je usmrtila pola tone ribe… Stanje će se naglo popraviti, jer od 1. aprila su uvedene dve nove civilizacijske tekovine: ekološka taksa za koju je mudri Oliver Dulić, koji se u javnosti predstavlja i kao ministar za ekologiju, rekao da će odmah biti uložena u ekološku zaštitu, ma šta to značilo. I drugo, u 26 zemalja sveta smo poslali tzv. ekonomske diplomate koji će ubeđivati strane partnere da ulažu u Srbiju, koja je, kao što znamo po konkurentnosti na zavidnom 93. mestu. A na tako bednu poziciju nam se žali, ko bi bio logičniji nego predsednik Nacionalnog saveta za konkurentnost, Božidar Đelić. Ekonomske diplomate i diplomatkinje, sve od reda mladi kadrovi kao Jeremić, hvalili su se da su prošli sve obuke, obučavala ih je i BIA, koja ih je učila kako da ne odaju ni jednu tajnu i da izbegavaju susret sa strancima.

Osim nas i nesrećni Makedonci imaju ekonomske diplomate, za nekoliko meseci su potrošili više od pola miliona evra, a nisu napravili ni jedan posao. A ako kojim čudom neko od mladih ekonomista i ekonomistkinja i privede nekog investitora, proći će kao i onaj Južnokoreanac koji je kupio Zastavu elektro u Rači Kragujevačkoj. Platio je tri miliona evra, a onda su radnici rešili da ga nasankaju. Svi radnici, njih 265, koji su prošle godine štrajkovali, danima blokirali prugu Beograd-Niš, štrajkovali glađu, rešili su da uzmu otpremnine, po jedno 6-7.000 evra, a da onda svi odu na biro rada i čekaju da im maca Koreanac dođe na vratanca – stalo mu je da što pre pokrene proizvodnju i moći će da ga ucenjuju za platu… Nisu više ni oni naivni, prošli put ih je prevario neki konzorcijum koji ih je kupio za male pare i nije im davao ni platu ni posao. Jedan od šefova tog konzorcijuma je i muž predsednice parlamenta.

Slušala sam nekog iz sindikata kako priča da su nekada oni u Rači pravili neke kablove, lagere, šta li, i kaže da sve što se kotrljalo po bivšoj SFRJ kotrljalo se zahvaljujući njima. A 70-ak radnika Zastave je zbog napora i psihičke torture, tj. rada od 7 do 3, koliko ih terao da rade novi vlasnik, Fiat, odlučilo da da otkaz. Neće oni koji su izvozili kola u Ameriku, pravili sve što ima volan u SFRJ, da rintaju i samo sklapaju delove koje pravi neko drugi. O kragujevačkim radnicima koji prave oružje neću da pričam, sve je to radnička aristokratija koja više nije u stanju da napravi ni privezak za ključeve od kola.

Mi više nismo u stanju da radimo, odučili smo se i od onoga što smo znali, istrulili smo od stajanja i brbljanja o velikim temama, kao što je smrt političkog i vojnog vrha Poljske. Odlična tema za kafanske razgovore: koliko je puta pilot pokušavao da sleti, kakve su performanse tog Tupoljeva, ko je kriv, pilot ili ruski kontrolori leta, kako je moglo da se desi da pilot, ili sam Kačinjski, insistira da slete, bez obzira na gustu maglu. Odgovor je dao u Politici stručnjak za vojna i ostala oružana pitanja, Miroslav Lazanski. Odgovor leži, kaže, u poljskom nacionalnom mentalitetu. Poljaci su veliki i ponosan slovenski narod, koji jedini pored Srba imaju ono što se zove inat. Pilot, nacionalno ponosan, želeo je da pokaže da se poljski piloti ne boje ničega, pa ni magle. Proradio je poljski nacionalni inat i desilo se to što se desilo.

Kazimjež Brandis je u svojoj knjizi Nestvarnost napisao i sledeće: U Poljskoj postoji kompleks provincijalizma, ponekad se u njemu ogleda neki ogorčeni ponos, pomalo perverzan. Poljaci, naravno znaju i sebi da se rugaju. To podseća na odlike posrnulih porodica u kojima se članovi podsmevaju sopstvenim nastranostima i propasti, ali mogu da žive samo u svom krugu. Takav krug se vremenom stešnjava i najzad postaje da bude jasno šta se u njemu dešava iz nužnosti, a šta po sopstvenom izboru… Poljska je propala ne zato što je poljski narod previše voleo slobodu, nego zato što je jedan deo nje previše voleo sebe.

A kod nas traje i dalje velika glupost i pokvarenost, još samo cinici govore o reformama, sve zaudara na bezakonje, jedini zakon koji ovde važi je zakon entropije, a znate da se po Drugom zakonu termodinamike nered ili entropija uvek i samo povećava. To se desilo u Mađarskoj u kojoj je praktično dvotrećinskom većinom pobedila konzervativna desnica. Socijalisti imaju samo dva poslanika više od neofašističke stranke Jobik, čiji lider sebe predstavlja kao borca protiv najvećih napasti: Jevreja i Roma. Obećao je da će u mađarski parlament ući u uniformi mađarske Garde. Ako ovako nastavi, DS će proći kao mađarski socijalisti.

U međuvremenu, u Srpsku naprednu stranku je prešao jedan od Tadićevih najbližih saradnika, Vladimir Cvijan, odličan pravnik, koji je rekao da se tek sada našao na pravom mestu. Ušao je u stranku čiji je zdravstveni savet iz Leskovca povodom Dana Roma izdao saopštenje u kome se kaže da je dokazano da je stupanje u brak Romkinja od 13 do 15 godina „indikator niskog morala i izopačenosti te socijalne sredine.“

Eto gde se našao veliki pravnik Saša Cvijan, ali dobro, to je njegova stvar, on sa tim krstom mora da živi. A mi sada prelazimo na prvog sagovornika, to je Žarko Korać.

Žarko Korać: Bio sam jako kritičan prema rezoluciji kojoj nedostaje taj elemenat iskrenosti, reč genocid. Pokazuje se da tu temu više ne možete zaobići, da je ona tu negde. Daleko od toga da tu ima stvarne želje da se nekome izvinite, da preuzmete odgovornost, ali realno gledano, to nagoveštava muke budućih nacionalističkih i nacionalnih političara. U godinama koje dolaze, oni će to nolens, volens, morati da urade. Evo ova nesreća u Rusiji, pa taj čuveni Katinski masakr, kao dete sam od Poljaka to prvi put čuo. Masakr u Katinskim šumama je jedna vrlo interesantna priča sa mnogo reperkusija. Hitler je taj događaj iskoristio i pozvao komisiju Lige naroda da ga istraži, inače, jedan od članova te lekarske komisije bio je jedan naš lekar, iz Beograda, desničar, koji je streljan čim su partizani ušli u Beograd. Ja se i danas pitam, da li je streljan zbog toga što se tada to još smatralo Hitlerovskom propagandom protiv Sovjetskog Saveza, jer ni Rusija nije priznala taj strašni zločin. Evo, videli ste da je tek ove godine, mada je još Gorbačov rekao da upućuje izvinjenje u ime ruskog naroda, Putin stvarno iskreno postavio venac. E sad vi izračunajte, znači 70 godina je prošlo pa je jedan ruski predsednik rekao otvoreno, ovo je naš greh, mi moramo da se izvinimo. Tako da ja nisam optimista. Znači ja ovde samo govorim o tih 70 godina. Od jermenskog genocida, sa kojim se ovako užasnavajuće i cinično poigrava Dodik, prošlo je 90 godina, Turska još nije spremna to da prizna. Dakle, evo imate u jednom slučaju da država posle 90 godina nije u stanju da prizna zločin, a u drugom slučaju da je tek posle 70 godina priznala. Nema iluzije da će to kod nas biti za godinu, dve ili pet, to može decenijama da traje, ali neće više moći regionalni lideri pobeći od toga. Svet će ih meriti po tome kakav odnos imaju prema zločinu koji su u njihovo ime učinjeni, znači ne prema odnosu na jermenski genocid, on nema nikakve veze ni sa srpskim, ni sa bošnjačkim, ni sa hrvatskim narodom, nego ima veze sa odnosima Turaka i Jermena. I utoliko je cinično to što radi Dodik. Naravno, to je inače jedna antiturska politika, rekao je da uvek navija protiv Turske.

Poenta koje političari nisu svesni, je da su ta vrata prvi put otvorena i ona će još dugo stajati otvorena, sve dok oni, kojima upućujete reči izvinjenja ne prihvate to kao vaše iskreno i stvarno izvinjenje. To je ono što ljudi ovde nikako ne razumeju. Oni kažu, pa mi smo se izvinili. Tačno. Uzmite primer iz svog života. Ail mora onaj, kome upućujete izvinjenje da u njega poveruje i da ga prihvati. Kada on prihvati, onda je stvar gotova. Vajceker, bivši predsednik Nemačke, je jednom u sinagogi rekao da Nemačka i naša generacija nije kriva za genocid, ali da Nemačka mora da živi sa tom odgovornošću kroz istoriju. On je bio vidljivo dirnut, da su mu svi Jevreji strašno aplaudirali. Znači, oni su u njemu videli čoveka koji se istinski pokajao zbog toga što je učinjeno, izvinio i onda, sećam se, da je naslov u jednim nemačkim novinama bio – predsednik na kome nam svi zavide. Kod nas se smatra kad se izviniš, da se to nije ni desilo. Ne, to se desilo i odgovornosti ostaju, samo tvoje izvinjenje omogućuje ljudima da mogu da imaju jedan normalan odnos. Znači, ti to kažeš, onaj drugi to mora prihvatiti. Ako ne prihvata, ništa ti ne vredi. I konačno, to nije negiranje onoga što se desilo, nego izvinjenje za ono što se desilo. Kod nas smatraju kada se to izgovori, gotovo, zatvorili smo stranicu, idemo dalje kao da ništa nije bilo. E neće to tako biti u ljudskoj istoriji.

Primećujem da je podignuta optužnica za trgovinu narkoticima, znači u ovom slučaju kokainom, ja sam sasvim siguran da je to ozbiljna optužnica i to je prvi korak, a sada dolazi ovaj najteži korak u kome bi morao da se nađe odgovor na neka pitanja. To je ono što zovemo pranjem novca. Kako je mogućno da agencije za privatizaciju, komisije za borbu protiv korupcije, kako je moguće da sve te silne pravdoljubive osobe, evo Čedomir Čupić na primer, koji o svemu govori, kako to da niko, nikada ni reč o tome nije rekao? Bio sam na jednom skupu psihologa u jednom lepo uređenom hotelu na Paliću, pošto sam bio zadovoljan hotelom i uslugom, pitam na recepciji ko je vlasnik, a oni mi kažu ovako, u pola glasa, braća Šarić. Slučaj Šarić je, po meni, ustvari test za državu i za ovo što meni jako smeta – da je to nova akcija sablja, ne, to nije sablja. Zato što sablja znači zaista konačan obračun, očajnička mera da država uvodi vanredno stanje da bi se obračunala sa onima koji već počinju da ubijaju lidere jedne države. Nije sablja, ali da bih ja poverovao u to da neko želi, kao jednu krajnju ozbiljnu akciju da dovede do nekog svog kraja, onda će me jako interesovati kada se završi ova istraga.

Kako je moguće da je sve to kupljeno, da imate kafić na sred Terazija u Beogradu, a da niko nije postavio pitanje ko su vlasnici. Po mom mišljenju, afere koje u ovom trenutku drmaju našu javnost nisu jednake veličine, jedno je afera Rebrača, koja nije uopšte uporediva, ali zna se gde je izvor osnovnih podataka, za koji se svi prave da ga nema. To su naši luksuzni tabloidi. Oni uvek vrlo pažljivo beleže otvaranja takvih mesta -splavova, kafana, kafića, hotela, pa na tim fotografijama imate celu našu elitu. Mene potpuno fascinira kako se naši mediji sada ne usuđuju da reprodukuju te fotografije ili recimo neko se ne usuđuje da objavi intervju jedne od tih žena, koje su sada optužene za prevaru u toj fondaciji za rak, koja ’95. u jednom velikom intervjuu u jednom od takvih listova, kaže da se posle ubistva Kenedija mnogo družila sa gospođom Džeki Kenedi, da joj je mnogo pomogla da izađe iz depresije. Čovek stvarno treba da bude, što bi rekli Sovjeti, posebnog kova da poveruje u ovakvu budalaštinu, ali to je objavljeno. Tako počinje građenje mitova i laži, a ti tabloidi, ustvari sve fenomenalno dokumentuju jer oni javnosti serviraju te priče. Dakle, zašto mi nemamo ni jednu fotografiju, na primer koliko redova blindiranih džipova i automobila sa zatamljenim staklima je bilo parkirano na Terazijama u dva reda, kada je otvaran taj kafić. Imate registarske brojeve, zna se čiji su to automobili tada bili.

Cibulski u svojoj knjizi Zavera ćutanja govori o tome, naravno u kontekstu staljinističkih procesa. Kod nas postoji jedna zavera ćutanja, a razlog je vrlo prost. Zato što ovde postoji jedan zajednički interes. Oni koji su, to je na sreću manji deo, te naše javne elite, kriminalci, hohštapleri, lopovi i ove pseudoelite, koja uz njih gradi tu sliku prosperiteta. Kada odete na neko takozvano elitno mesto, ispred su skupoceni džipovi, sve žene su obučene potpuno isto, kao u najskupljem lokalu na primer u Hamburgu, nema tu neke razlike. Znači, imate jedan pakt i problem kao sa paranjem džempera. Ako taj džemper počnete da parate, on će se oparati do kraja i ta naša društvena elita će se ustvari raspasti. Hajde da uzmemo taj primer, jer u ovom trenutku dominira u medijima, a to je slučaj Rebrača. To je samo jedna prevara. Videćemo za dalje. Trenutno je u tužilaštvu, ja sam siguran da će na kraju biti i optužnica i da će se to pojaviti u sudu, po svemu što vidim, to ne spada u te najveće prevare, mada je užasno jer se radi o raku. Ustvari imate sliku jedne lažne elite, koja nije nastala na ratu, na pljački, na sankcijama, na padu svih moralnih vrednosti, mi nemamo književnika koji bi to pisao i ja ću ponoviti, mi nemamo jednoga Balzaka da napiše svoju ljudsku komediju, roman koji je čuven po tome da se kaže da ima hiljadu likova, ne znam ko je brojao, ali u kome on pravi sliku jednog društva u jednom trenutku. Pošto to nemamo, onda bi morali gledati te tabloide, te fotografije koje se stalno vrte, te lažne biografije koje se prave.

Danas imate Gugl, ja razgovaram sa vama Svetlana, i svako ko se za vas interesuje, dovoljno je da samo ukuca vaše ime i prezime, i naći će hiljade informacija. Evo, ja znam, jednom sam otvorio, bio sam šokiran. Znači, sve to možete da skupite ako imate strpljenja i vremena dva, tri, pet dana, možete da češljate to i da nađete praktično sve. Tako da ove afere ustvari otvaraju strukturu društva i tu, takozvanu društvenu elitu. Vi kažete, ne, to su samo njih dve, majka i ćerka. Pa čekajte, a ko je pomagao u svemu, pa nisu one to same mogle da urade. Kada govorite o braći Šarić, naravno da on ima saradnike, ali u ovoj drugoj optužnici koja će sigurno biti podignuta, imaćemo pravi odgovor na pitsanje ko je to sve omogućio. Bojim se da odgovor neće biti potpun, jer biste celo društvo u jednom trenutku morali da počnete da dekonstruišete. To morate potpuno da rasturite, onda da sklopite negde, jer vi imate taj problem da je naše društvo tipično posleratno društvo, prepuno lažnih vrednosti, lažnih veličina, izmišljenih biografija, izmišljenih imena, izmišljenih bogataša, kriminalaca kao dobrotvora i to je naš društveni trenutak. To naša javnost vidi, iako joj se kontinualno svakoga dana ispira mozak. To je zaista ispiranje mozga. Možete da vidite da se neke ličnosti toliko učestalo pojavljuju u raznim tabloidima, u medijima koje kontrolišu tajkuni, i vidite da se sistematski prave kampanje da se neko proizvede u javnu, poznatu ličnost, zavisi šta je želja. Ali kada otvarate ove afere, one se jako brzo zatvaraju, partikularizuju, da se džemper ne bi cepao dalje.

Slučaj Šarić bi po mom mišljenju razbio celokupnu našu elitu. On je ogroman. Ko je odobravao urbanističke projekte na Tatarskom brdu u Novom Sadu. Sećate se, imali smo pre skoro godinu dana aferu kada je Urbanistički zavod dozvolio da se sruši zid od tvrđave, u tome su učestvovale stotine hiljada ljudi. Ko je to nije kontrolisao? Ko? Kako se braća Šarić ne pojavljuju ni u izveštaju antikorupcijskih komisija, komisija za pranje novca, Poreske uprave, kako? Pa naravno, imate još jednom zaveru ćutanja. Naravno, prvo su pare primili oni koji imaju punu vlast, ne mislim pritom na šefa države ali mislim na one koji imaju dovoljno vlasti da mogu, uticati na takve stvari, znači odatle nizbrdo kreće jedna piramida zataškavanja i naravno korupcija. Samo se pitam da li su građani svesni da je to jedno takvo lice ove zemlje, koje je sad afera Šarić potpuno otvorila – kod nas se nikakvim problemom ne smatra pomaganje ljudima koji su zaradili na ljudskoj krvi, jer droge su pitanje ljudskih života i njihovog zdravlja. Na tuđoj krvi je napravljena ta imperija, kao i za vreme rata. I niko nema nikakav problem da sedi u tim kafićima, da ide na te splavove, da učestvuje u tome, da dobija te pare, da letuje sa tim ljudima. Uzgred, ta droga je uglavnom išla u Evropu, pre svega u Grčku, oni su bili veliki snabdevači Evrope, tako da je to ustvari u jednom trenutku postala najvažnija kriminalna vest u Evropi. Očigledno je američka agencija za borbu protiv narkotika procenila da je to dovoljno velika svetska stvar, da ona mora da se umeša. I naravno, sada se pokazuje kada je zemunski klan rasturen, da je to ta grupa koja je preuzela poslove dovođenja kokaina iz Kolumbije u Evropu.

Kokain je moderna droga, mi ovde pričamo o tonama droge, i to je po meni ravno aferi, koju danas svi zaboravljaju, a to je afera Zarubica, proizvodnja sintetičkih droga i to u ogromnim količinama. Pošto sam tada bio na vlasti, onda sa određenom odgovornošću mogu da kažem, da smo mi upozoreni kao vlast, odnosno naše Ministarstvo unutrašnjih poslova, opet od strane Amerikanaca koji imaju jednu agenciju koja prati kretanje određenih hemijskih supstanci u svetu, jer se one koriste za proizvodnju sintetičkih droga. Oni su profesionalno i kolegijalno upozorili naš MUP da je naglo porasla prodaja tih supstanci u buradima, u tonama, u Republici Srpskoj odnosno u Bosni i Hercegovini. I oni su nama rekli da misle da to ide za Srbiju, pošto je logična pretpostavka da i mi negde imamo tu proizvodnju. I onda je, naravno, naš MUP odradio svoj deo posla, našao je, ako se sećate, ogromnu proizvodnju u fabrici Duga.

Mislim da ovde imamo sliku nemorala te elite kojoj ne smeta druženje sa kraljevima kokaina, pretpostavljam da bi čovek trebalo da ima isti problem kao da sedi sa nekim masovnim ubicom, a elita u Srbiji pre nije pomagala takvim ljudima da postanu zemljoposednici, vlasnici ogromne imovine. Mi još ne znamo čega su sve oni vlasnici na toj prodaji droge, a da naše društvo nema neki moralni problem, neko uzdržavanje da sa takvim ljudima sedi, da uživa u blagodetima, da ih vode na odmor, da im iznajmljuju avione, i nešto što se prećutkuje u našoj javnosti, što je ključ svega, da oni pozajmljuju pare jednom velikom broju naših tajkuna.

Svetlana Lukić: Žarko Korać još komentariše upozorenje državnog sekretara Homena, da narkomafija sprema ubistvo predsednika, ministarke pravde i još nekih političara i da će, kako on saznaje, te ubice stići iz Crne Gore, odakle drugo.

Žarko Korać: Po definiciji, nosioci visokih državnih funkcija su ugroženi. Isto tako, to uopšte nije sporno, oni treba da imaju maksimalnu zaštitu. Ali tu imate jedan problem. Prvo, zašto izlazite u javnost sa takvom informacijom, ako je tačna? Šta želite time da postignete? Vi praktično uznemiravate javnost. Drugo, ova informacija je bila specifičnija. Ona je rekla da se traže plaćene ubice iz Crne Gore, ali onda imate odgovor crnogorskog MUP-a, da im se niko nije obratio. Hoću da kažem da nisam razumeo smisao te informacije, ako je to bilo sve zato da bi se predsedniku Tadiću kupio blindirani auto, mislim da je nepotrebno, on i treba da ima dobar blindiran auto. Znači, odmah da kažem, sve što je zaštita, ja sam apsolutno za, a zašto se daje ovakva informacija gde imate specifičan, a nejasan podatak. Verujem da prete ovima koji direktno rade ove procese, to su Specijalno tužilaštvo, tužilac, ministarka pravde. Ali to je tipično, znate, odjednom se stvara panika, nestabilnost u državi, hoće da nam ubijaju predstavnike vlasti, onda je svima asocijacija na Zorana Đinđića, evo opet se dešava – pa to je neodgovorno. Uvek treba razmisliti šta ćeš uopšte reći. Ako imate opasnost, ništa, ćuti. Mi radimo, mi štitimo, mi se brinemo, nejasno mi je to sve, čemu takvo ponašanje. Kao da je to nešto korisno za ovu vlast, da se kaže neko hoće da je ugrozi, a uvek je to Crna Gora. Znate šta je neprijatno. Oni koji napadaju Crnu Goru su skoro uvek, po pravilu, poreklom Crnogorci. Tu skoro da ima nešto za Frojda. Urednici glavnih listova, koji najviše govore protiv Crne Gore, su svi Crnogorci. Pa znate šta, stvarno bre, hajde te crnogorske obračune jednom iselite iz Beograda. Sačuvaj Bože da sam ja protiv Crnogoraca u Beogradu ili Srbiji, taman posla, apsolutno ne. Nego ovi koji se obračunavaju, neka brate ne koriste građane Srbije kao taoce. Znate, već mi je dosadilo da iza svakog kriminala u Srbiji stoji Milo Đukanović. Pa znate stvarno, dosta. Pa dosta. Ma nije tačno. Iza svakog kriminala u Srbiji stoje pre svega građani Srbije. Zamislite kada bi Milo Đukanović u više razgovora rekao da iza svakog kriminala u Crnoj Gori stoji Srbija. Tako da to ide iz političke antipatije ovog režima prema Milu Đukanoviću i njegovoj političkoj opciji. Čini se da on ulazi u NATO pakt i čini se da će Crna Gora verovatno dobiti status kandidata pre Srbije.

Ovde se neprekidno vodi jedna kampanja da je Crna Gora ustvari glavna kriminalna država na svetu, da je Podgorica ustvari Bogota, a pretpostavljam da će sledeće biti da je pronađeno ogromno uzgajalište kokaina na nekoj od crnogorskih planina. Prosto ne znam gde je kraj svega toga. Ruku na srce, da upotrebim jedan stari izraz, ovo što je uradio Homen je uznemiravanje javnosti. Obaška što je on rekao da svi znaju za Šarića od 2000. godine i da su znale sve demokratske vlasti, pa evo ja ga molim neka nađe braću Šarić u „beloj knjizi“ origanizovanog kriminala i neka mi pokaže da li je to tačno, jer onda bi oni morali imati vrlo jasno mesto u toj knjizi. Znači, to apsolutno nije tačno, oni uopšte ništa ne rade u Srbiji od 2003. godine. Likvidacijom lidera zemunskog klana, oni preuzimaju poslove dopremanja droge, jer je zemunski klan, ubivši sve svoje protivnike, u jednom trenutku preuzeo kompletno tržište narkotika u Srbiji i onda otišao u Bugarsku. Strpali su tog čuvenog Sretena Jocića u zatvor, da bi preuzeli taj kanal trgovine drogom, jer tu se najviše zarađuje, onda su oni ubijeni i onda je to polako preuzela jedna druga grupa. Ko tu sve stoji, ja predstavu nemam, sigurno nisu samo ta dva čoveka. Ali, dobijate stalno i netačne i poluinformacije a ne dobijete najbanalniju informaciju.

Na čiju preporuku su Šarići dobili državljanstvo Srbije? Da li se, kada se dobija državljanstvo, vrši provera ličnosti kojoj se daje državljanstvo? Odmah da vam odgovorim, da. Ko je radio tu proveru? Da li je rađena? Ako nije rađena, zašto nije rađena? I šta je tada postojalo o tom Šariću? Ministar je bio tada Jočić. Ko je radio proveru? Postoje indicije da je on velikom brzinom dobio naše državljanstvo. Ko se za to zauzeo? I zašto? Vidite, taj odgovor nismo dobili.

U svakom slučaju, važno da je Vuk Jeremić bio na Jamajci, rečeno je da će Jamajka da nam pomogne oko Kosova, ja iskreno nisam siguran da ljudi na Jamajci uopšte znaju gde je Kosovo, da ne budem suviše ciničan, da se ne ponašam kao Velja Ilić, koji je postao Konan varvarin našeg političkog života. Svi su fini i svi su evropljani, samo je Velja ostao u onom originalnom izdanju. On je Konan varvarin – bije, preti, svi su se prilagodili, znači svi su sada fini, a on i dalje Konan varvarin. Da nije njega, ne bi ni znali koliko je Srbija postala fina i uljudna. Jeste, kaže neko džukelo, ministar pređe celu skupštinsku salu pa preti poslanici, ona njemu pre toga pominje majku, a dobro, to su manji incidenti evropejaca. Čime su se oni ustvari bavili? Da li su se bavili sprečavanjem priznanja Kosova ili evropskim integracijama. Evo ga opet. Odlaganje evropskih integracija Srbije. Nemoj da se igramo. E sada, naravno, to će otići u drugi plan, važno je da nas je Kuba opet podržala, ja mislim da je to jedna potpuno nesuvisla spoljna politika. Ona ne ispunjava ono što je osnovni cilj interesa Srbije, a to su evropske integracije. One su sada očigledno pomerene i formalno za iduću godinu, mi nemamo status kandidata. Da li su se oni okrenuli javnosti i rekli u čemu je problem? Zbog čega se ovo odlaže? Kažu – nije se stiglo da se stavi na dnevni red. Hajde nemoj da se igramo. Sve može da se stavi na dnevni red. Očigledno, saradnja sa Hagom ne ide kako treba, a o tome se najmanje govori. I ja onda kažem sebi, a da li će neko poneti neku konsekvencu za tu činjenicu da se uspešno leti u borbu za Kosovo i za sprečavanje daljeg priznanja Kosova, a istovremeno se, ono što je prioritetni cilj spoljne politike ove zemlje i njen istorijski put razvoja, formalno odlaže za godinu dana. I naravno, oni će reći da mi sarađujemo, da su nam privremeni fondovi na raspolaganju, ko god dođe ovde kaže da je Srbija stub Balkana. Opet je rečeno da je Srbija lider, da ne postoji zemlja koja lepše se razvija, a onda dobijete vest koja je inače tačna, da nam je za godinu dana odloženo dobijanje statusa kandidata. Meni te laži već počinju da liče na onu vrstu laži koju sasvim mala deca, hajde da ne definišem uzrast.

Cvetković kaže da izlazimo iz privredne krize, svi građani vide da nešto nije uredu sa autoputem, ali nikako da smenimo ljude koji su odgovorni, uključujući i famoznog bivšeg predsednika Lilića, koji je predsednik Upravnog odbora. Ministar Milosavljević nam kaže da su nam cene iste kao u regionu i uzgred, ranije je govorio da nema monopola, a to odudara od zdravog razuma običnog čoveka koji živi u Srbiji. Nekada dobijam pisma i mejlove ljudi koje sam sreo na ovom ili onom mestu u životu. Nikada u životu takve mejlove nisam dobio. Dobio sam e-mail mladića, inženjera elektrotehnike koji mi je napisao – ja se strašno izvinjavam što vam se ovako obraćam, izgubio sam posao, moja majka ne radi, moja sestra treba da se operiše od raka, mi umiremo od gladi. Da li možete da mi nađete posao? Ja vam se strašno izvinjavam što vam ovo tražim. Znate šta, ja nisam ni demagog, nisam ta vrsta čoveka, meni dođe da to umnožim u hiljadu primeraka i da podelim svima i da kažem, šta je vama, da li ste vi normalni. Ljudi nemaju posao, nemaju da jedu, ljudi teško žive. Ali sada jedan novi fenomen. U poslednje vreme su počeli da mi prilaze ljudi iz stranaka na vlasti. Kažu, šta je ovo, hoće li ovo da stane?

Izgrađena je jedna grandiozna paralelna realnost, u kojoj izgleda počinju zaista da veruju oni koji to rade. Mene to podseća na onaj čuveni Pirandelov roman, Henri IV, to je onaj što na maskembalu padne sa konja na glavu, pa nastavi kroz život da misli da je ta ličnost koja je bila na maskembalu. Mene ova vlast podseća na tog čoveka koji je pao sa konja na glavu. Počinjem da mislim da oni veruju u to što govore. Ja verujem da je Vuk Jeremić, koji sada ispada da je posetio 100 i nešto zemalja, stvarno sprečio dalja priznavanja Kosova, da nije bilo njega, da bi svi oni za 24 časa priznali Kosovo. Stvorena je jedna paralelna realnost, a sada smo u novoj fazi. Oni koji su na vlasti, u tu paralelnu realnost veruju. Znate šta, moć samolaganja je velika. I ona je odbrambeni mehanizam. I vi naravno, možete da sebe ubeđujete do beskonačnosti, ali neće moći oni koji zavise od vaših odluka. Znači vi možete to raditi u svetu – samo laži, samo iluzije, samo obmanjivanje, ali oni koji zavise od vaših odluka, neće moći ići tim putem. Srbija očigledno u ovom trenutku nema rukovodstvo koje može da to iznese.

Kada gledate Skupštinu vidite da ona donosi neke zakone. Zakoni jesu evropskog karaktera, to ne sporim. Ali se oni uopšte ne tiču onoga što je glavni problem Srbije. To je propala ekonomija, to je glad i nezaposlenost u najvećem delu Srbije. To sada postaje glavni problem Srbije i mi očigledno imamo nesposobno rukovodstvo, ja ne kažem da su to svi ljudi koji su na vlasti, ali oni koji su nosioci nekih od tih glavnih funkcija u vladi, u nekim ministarstvima, su očigledno nesposobni. To je osnovni problem koji se niko ne usuđuje da kaže. Svi govore, izdržaće ova vlast. A zašto moraju da na njoj izdrže svi ovi isti ljudi? Nije ovo vreme Ivana Groznog, pa će nekome da se pod zidinama Kremlja seče glava sekirom. Pa nikom se, za ime božije, ne seče glava. Ništa. Čak kada imate evidentnu nesposobnost da autoput nije urađen kako treba, ni te ljude ne menjate. Tu je onda odgovornost vlasti što sama sebe negde ne pročišćava. Moraš da promeniš ljude. Neko se prosto ne pokaže. Pa čekaj, taj tim mora da se menja bre čoveče, pa ne valja taj tim više. Očigledno, tu ima ljudi koji su apsolutno nesposobni za svoj posao, neki kradu, neki su prosto nesposobni, hej, protresi to malo. Pa kakve veze ima što je koalicija. Neka koalicija da nekoga drugog. U tim strankama, takve kakve jesu, ima i sposobnijih ljudi. Eto to je za mene šokantno, da je naša vlast kao ovaj što je pao sa konja. Ona sada sama veruje u svoje laži, a sada je novi elemenat, da oni uopšte ne nameravaju išta da menjaju, oni nama demonstrativno kažu – tim koji dobija ne treba da se menja. A šta dobija za ime božije? To što će takvo ponašanje dovesti Tomu Nikolića na vlast, a sigurno je da će ga dovesti, to meni ništa ne znači. Pravo da vam kažem, naprotiv. Ali ja se sada okrećem njima jer ipak su oni neka vlast koja je meni politički najbliža, kao neka proevropska demokratska vlast. Ja njih pitam, pa čekaj, da li je moguće da ste toliko bedni, neodgovorni, nesavesni, da sami ne možete da pretresete svoje redove. Pa može, izvinite, Demokratska stranka da zameni nekog svog ministra, nije tačno da ne može. Ne. Ovako će vlada da dočeka kraj svoga mandata. Sa kojim rezultatima?

Da završim malo vedrije, mi smo zaista specifična zemlja. Evo čitam danas u novinama, naslov je, gde je Koštunica. Ima ona serija za decu, zove se gde je Valdo, oni veliki crteži, pa Valdo je jedan dečkić, pa ima mnogo nacrtanih figura, pa moraš da nađeš Valda. E sada zamislite zemlju u kojoj je jedan od vodećih opozicionih lidera, čovek je dva puta bio premijer, jednom predsednik države, i niko ne zna gde je. Čekajte, to bi bilo romantično da se čovek zaljubio ili je sada negde inkognito. Ne, nestao je. Znate šta, ako je to naša politička elita, nestao lider, zemlja gori, a lidera nema, onda da vam kažem, onda sve ide dođavola. Znači, ja sam sada pričao o vlasti. Sad pogledajte opoziciju. Jedan je nestao. Ovaj što je skupio milion potpisa od građana Srbije, rekao je, ja se ničemu ne nadam. To je stvarno strašno. Pa čekaj, to je kao da uzmeš inekciju penicilina i lekar vam kaže ovako, da vam dam ovaj lek, ali ja se stvarno ničemu ovde ne nadam. Pa čekaj, da li si ti normalan. Skupljali su te potpise, skupili su ih milion, i taj koji je predao je rekao, dobro ja jesam to predao, ali se ustvari ničemu ne nadam. Pa čekajte, na šta to sve liči? Posle rata, moja baba nije bila pristalica komunizma, bila je baš antikomunista. Uzeli joj imovinu. Ona je imala neku rečenicu, kada oni kažu zakon o udruženom radu, ona gleda televiziju i kaže, igraju se države. Ovi se ljudi ustvari igraju državom. Njima je ustvari lepo. Lepo su obučeni, vedri su, svi su uhranjeni, nisam video da i jedan od tih ljudi na vlasti rekao, ja ne mogu da spavam, meni je jako teško. Nekada se pitam, kada uđu u tu zgradu vlade, da li znaju koliko miliona ljudi je uložilo nadu u njih, da žive bolje. Jedan deo naše tragedije je ustvari sadržan u tome koga smo izabrali.

• Antony & The Johnsons – Soft Black Stars

Svetlana Lukić: Poljska je već danima u šoku, a država i crkva su nametnule poželjan model tugovanja, kao što je kod nas bilo, ako to može da se uporedi, kada je umro patrijarh Pavle. Tačno se znalo kako i koliko treba žaliti. Naš slušalac Goran Injac se sam javio iz Varšave, gde trenutno studira i radi, i on je ovih dana preveo za sajt Peščanika nekoliko veoma zanimljivih tekstova sa nama srodnog poljskog sajta Kritika Politična. Jednu malu kompilaciju tekstova koje je on preveo pročitaće vam Svetlana.

Svetlana Vuković (čita): Die Welt analizira situaciju u Poljskoj nakon avionske nesreće u Smolensku: „nijedan pesnik ne bi mogao da smisli ovakvu tragediju: vođstvo države sleće u maglu, gine na katinjskoj zemlji i ispunjava tragičnu sudbinu Poljaka.” Jezik autora podseća na istorijski diskurs svojstven našoj desnici, koja insistira na „nacionalnom pamćenju“ i integraciji poljskog društva na mitovima koji se grade oko ovakvih mesta i ovakvih istorijskih događaja, mitovima koji „ispunjavaju sudbinu Poljaka“.

Pored Varšavskog ustanka i Katinja, Smolensk postaje sledeće takvo mesto. Iako Jerome Heurtaux iz Pariza u čitavom događaju vidi i elemente farse, u Poljskoj to niko ne primećuje. Predsednik umire blizu mesta na kome se desila istorijska tragedija naroda, neposredno pred izbore u kojima bi ga birači verovatno negativno ocenili. Od nekoga ko je srljao u izborni poraz, on postaje simbol u nacionalnom panteonu žrtava. Od osobe kojoj su se svi smejali, kritikovali i napadali, on postaje tragični junak.

Ne mogu da se oslobodim utiska da je pad aviona bio odgovor same stvarnosti na ponavljanja političara o vernosti kultu žrtava iz katinjske šume („njihove ustreljene lobanje čekaju“, rekao je u Katinju premijer Donald Tusk). Vernost njihovim senkama stalno je prisutna u našem društvu, jer mi ne umemo da prežalimo vlastite žrtve, ne dozvoljavamo im da odu i počivaju u miru. Smrt poljskih političara u zapaljenom avionu potpuno je apsurdna. Ona ne govori ništa, osim što potvrđuje vlastitu besmislenost, osobinu najvećeg broja ljudskih smrti. Međutim, ništa ne ukazuje da bi nas ovaj događaj mogao na neki način osvestiti, u smislu da shvatimo da je naše društvo stvoreno na mitu o „žrtvama“ i „vernosti žrtvama“, niti nam može pomoći da preispitamo našu „fanatičnu ekonomiju želje“. Upravo suprotno, učvrstiće je još više, dodajući joj sledeću, novu tragičnu naraciju i novi simbol. Tragedija, iako se ponovila, nije postala farsa, jer je već pre toga postala mit.

Dve institucije su službeno zadužene za žalost: crkva i televizija. Društvo ima mogućnost proživljavanja bola na isključivo ova dva načina: možete da se molite u crkvi za duše umrlih i možete da na televiziji gledate priče o životu poginulih političara. U čast poginulih može biti održano i predavanje u galeriji, pozorišna predstava ili koncert klasične muzike. Plač poslanika pred televizijskim kamerama ili govor nadbiskupa Mihalika, koji su sve vreme svesni političkog aspekta svojih nastupa, to ne mogu. Nije istina da usled šoka kao što je tragedija u Smolensku iz društva nestaje „moć“. Naprotiv, pred nama su njene glavne institucije. Ja ne osuđujem nikoga. Niti želim da relativizujem zvanične dane žalosti. Moja teza je potpuno suprotna: ovo nisu nikakvi dani žalosti. Tuga usled tragedije zasniva se na povezivanju iskustva gubitka sa trenutnim okolnostima i životom, kontemplacijom o bolu i žalosti kroz zajedničko iskustvo, emociju, refleksiju. Poljskom društvu je ukraden, i to na više nivoa, takav način emotivne razmene, jer mu je naređeno da sluša samo one koji imaju najveći uticaj i na taj način prisvajaju pojedinačne vizije onoga što se desilo. Ko ne veruje u Boga, a televiziju i njene bliske veze sa političkim strukturama smatra sumnjivim, osuđen je na ćutanje. Može ćutati u samoći ili vređati ostale stepenom svoje neprilagođenosti.Bojim se da poljsko društvo umesto bolnog procesa obnove ulazi u još jedan u nizu svojih napada melanholije.

Kažu da smo prošlog vikenda svi bili jedno. To je verovatno donekle tačno, jer mnogi od nas su potreseni nesrećom kod Smolenska. Ipak, stalno ponavljanje da smo u tome solidarno svi zajedno prikriva pravu istinu. Još u subotu i nedelju pojavile su se različite manifestacije „nacionalne žalosti“. Ja sam ih uočio tri, mada ne isključujem mogućnost da ih ima više.

Neki ljudi su oplakivali predsednika koji je poginuo u Katinju. Njima nije bilo toliko važno to što je on vršio visoku državnu fukciju, već pre to da je dao život za otadžbinu, kao oficiri ubijeni u katinjskoj šumi 1940. godine. Tako je o avionskoj nesreći izveštavala državna televizija, pokazujući zajedno fotografije lobanja i delova uništenog aviona. Hteli su da naglase da je predsednikova smrt i smrt poljske elite na ruskoj teritoriji deo prokletstva naših odnosa sa Moskvom, koji za Poljake uvek podrazumevaju trpljenje i prolivanje krvi.

Na ulici je vladala posebna vrsta tuge zbog avionske nesreće. Nije bilo uzvišenih osećanja i suza „običnih ljudi“ koje sam video na televiziji. Ljudi su se gurali da zauzmu što bolje mesto na ulici kojom će proći posmrtni ostaci predsednika, da bi posle toga što pre otišli svojim kućama. Nisu bili ljubazni i nisam osetio nikakvu solidarnost među njima. Nekoliko puta su mi dobacili da ne treba da se guram među njih sa svojim kolicima. Zamalo me nije pregazio motor čiji je vlasnik svom silinom i uz turiranje motora vozio slalom pred gomilom. Malo bolje je bilo na Trgu Pilsudskog: nacionalne zastave i sveće, prodavac šećerne pene. Vladala je atmosfera nedeljne šetnje.

Tuga nakon katastrofe kod Smolenska potvrđuje da je smrt osnovni kod socijalizacije Poljaka. Kada je u pitanju smrt, svi smo u bliskim odnosima, čak i ako u njoj ne vidimo poseban smisao. U smrti smo zajedno, ali ne umemo da živimo zajedno. Uskoro će se svi vratiti individualnoj organizaciji sopstvenih života.

Tokom narednih meseci čeka nas mala apokalipsa, omanji Armagedon. Borba politike smrti protiv politike života. Pri tome je politika života, kako to obično biva u Poljskoj pomalo ružna, prosečna, sitničava i kockarska, a politika smrti: patetična i vavelska (kraljevska). Kucnuo je čas da kažemo NE emocionalnim ucenama naših roditelja i predaka. Govore nam: budimo zajedno, ali zbog čega? Da li smo zaista bili zajedno? Nešto ne verujem. Pravdajući se događajem koji navodno prekoračuje sve moguće političke dimenzije, bićemo žrtve beskompromisne političke igre. Počeće brutalna borba za vlast. Moguće je da će biti i žrtava.

Rusi su na nacionalnoj televiziji emitovali film o Katinju, a Poljaci i dalje misle o teoriji zavere? Putin je sve vreme bio na relaciji između Smolenska i Moskve, a Poljacima ni to nije dovoljno? Rusi su na nacionalnoj televiziji emitovali film o Katinju, a Poljaci i dalje misle o teoriji zavere? Putin je sve vreme bio na relaciji između Smolenska i Moskve, a Poljacima ni to nije dovoljno?

Jedino preostalo zanimljivo pitanje na poljskoj političkoj sceni je pitanje da li će Kačinjski izdržati. Mislim da hoće. Dakle, ukoliko Jaroslav Kačinski izdrži emotivno, a čini mi se da hoće, ostaće predsednički kandidat, pobediće i to na oba nivoa. Na ovom mestu treba postaviti pitanje da li treba podsticati ili umirivati emocije kojima nije moguće ovladati. Ova opštenarodna žalost ustvari je insistiranje na politici smrti. Razmišljam o tome kako bi mogao da se spreči ili promeni narastajući politički konflikt. Ne vidim način. Ukoliko se Jaroslavu Kačinskom ne dozvoli da se kandiduje to mora biti urađeno na brutalan način. Demonstracije protiv sahranjivanja predsedničkog para na Vavelu, mestu na kome su sahranjeni poljski srednjevekovni vladari samo je početak, prvi dokaz nadolazeće bure. Nakon tih demonstracija mora se desiti kontramiting i tako redom. Dobrodošli u nesigurna vremena.

Svetlana Lukić: Zahvaljujemo se našem slušaocu Goranu Injcu koji nam je prevodio i još uvek prevodi tekstove za sajt Peščanika. Sve češće se po varšavskim ulicama ali i na televiziji može čuti da je Rusija odgovorna za nesreću, za novi Katin kako kažu neki poljski poslanici, da Moskva snosi i moralnu odgovornost. Dakle, Poljaci se vrlo brzo vraćaju na svog večnog, takoreći endemskog neprijatelja, Ruse. Da citiram mog omiljenog Brandesa koji je dopisujući se sa svojim prijateljima, pitao ga – pa, dobro, šta se ti tamo ljutiš, šta ti ne valja u Poljskoj, to je bilo davno, još pre desetak, 15 godina, koga tamo ne voliš. On je rekao – ne volim ništa, ne volim novu kapitalističku Poljsku, ne volim vladu, ne volim ministre, ne volim Mihnjika, ne volim Kačinjskog, Valensu, ni književnike, ni preprodavce, ni policajce. Živim, kaže, u totalnoj mrzovolji gledajući sa očajanjem šta se događa ovde u Poljskoj, da li je to ta demokratija i da li je to ta slobodna Poljska. I na kraju kaže nešto tipa – za godinu-dve ako bog da, vratiće se Rusi, a onda će naš život ponovo dobiti smisao i opet ćemo znati od čega treba braniti državu.

U nastavku Peščanika vraćamo se našim temama, a o njima će govoriti Vladimir Gligorov. Na početku daje neku vrstu panorame, tako da kažem, ovih prostora bivše Jugoslavije, ko je gde stigao, a onda analizira situaciju u Srbiji.

Vladimir Gligorov: Pre koju godinu sam dosta raspravljao sa ljudima kada je ova socijalistička vlada u Mađarskoj došla na vlast, pa su rekli da su lagali sve vreme. Meni se činilo da je nekako najpametnije da oni tada idu na izbore, a ne kasnije, jer prvo, moraće da urade sve neprijatne stvari, a na kraju će izgubiti, kao što se i dogodilo. Imate tu neku dinamiku u politici, ako ne napravite neki rez i ne zatražite legitimnost posle nekih potresa koji se dogode nezavisno od toga koliko ste vi tu tačno krivi, ali vlada je odgovorna jer se tu našla i nije to predvidela ili nije reagovala kako valja. Onda su izbori jako dobro rešenje. Onda ide druga stvar koja je neminovna, a to su socijalni pritisci, s obzirom da vi nemate situaciju u kojoj možete da očekujete da će ovo da prođe kao neka oluja. Ovo je nešto što ima posledice koje će biti trajne, trajne jer predstoji jedan period stagnacije. I u tom periodu od recimo godinu, dve, tri, socijalna situacija mora da se pogoršava.

Prvo, raste nezaposlenost, a onda se javljaju problemi siromaštva, nagomilani dugovi za koje se računalo da će se moći vratiti, jer će se ili neko zaposliti ili će na neki način ti dohoci da rastu, vratićete te kredite koje ste uzimali. Znači, to će da pritiska na dohotke i ljudi će da budu siromašniji. U mnogim od ovih zemalja imate dosta velike teškoće da država preuzme dodatne obaveze za nezaposlene, za siromašne, za penzionere, tako da taj proces osiromašivanja i smanjenja šansi mora da traje jedno vreme. Tu je onda pitanje kako ćete vi to socijalno da kontrolišete. Vidite da i u Grčkoj i na drugim mestima ljudi shvataju da su izabrali vladu i da ona radi ono što mora da radi, ali se svejedno postavlja pitanje ko će koliko da plati. U redu, platićemo, ali sad da vidimo ko i koliko. I prema tome, ti socijalni konflikti su neminovni i onda se postavlja pitanje koje opet može da ima povratne posledice na političku sferu. Vidite neprijatna kretanja raznih desničarskih partija zato što će se javiti ljudi koji će reći – da nas je manje imali bismo više da podelimo, je li tako. Tako se onda javlja, šta ja znam, antisemitizam, Romi, druge male nacije. Onda se javlja naravno i antielitizam, napad na svakoga ko navodno ima pare i tako redom. Taj populizam može da bude dosta problematičan, naročito ukoliko nemate spoljašnju odgovornost koju recimo članice u EU imaju, jer ipak moraju da vode računa ako izaberu nekog ultradesničara šta on uopšte može da uradi i izvan sopstvene zemlje. To je važan korektiv, a najveći broj zemalja na bivšem jugoslovenskom prostoru, kad se izuzme Slovenija, nemaju to ograničenje i onda je stvarno pitanje koje su moguće političke posledice svega ovoga. U načelu to bi moglo da bude različito u Hrvatskoj, zato što tamo ipak postoji nekakva socijaldemokratska opozicija. Oni su izabrali predsednika iz te grupe i to pristojnog i sposobnog čoveka, to je jako važno. Onda je tu i kontekst relativnog skorašnjeg ulaska u EU i to bi moglo da reši deo problema.

Ekonomski problemi su naravno nešto drugo, a ovo sve drugo je nagomilano sa problemima koje je teško rešiti. Tu po mom mišljenju Crna Gora stoji bolje zato što svi otprilike razmišljaju da bi taj njihov put ka EU mogao da bude relativno brz i jednostavan. Ljudi imaju prigovore jedne, druge ili treće vrste, ali kad to samerite sa veličinom zemlje i sa eventualnim problemom sa kojim bi se neka velika EU suočila ako bi primila 450.000 ljudi, to praktično nema nekog značaja. Kad se sa toga opet vratimo na ekonomsku stranu, tu stvarno postoji mogućnost da značajan deo zemalja na Balkanu u sledećih 3 do 5 godina recimo imaju neki privredni rast 1, 2, 3%, ali se to statistički mnogo ne razlikuje od stagnacije. Vi onda imate jedan veoma neprijatan period pred sobom, jer samo pet godina tako nečega znači ogromno nagomilavanje svih mogućih problema, a da instrumente za njihovo rešavanje nemate.

Sve ove zemlje, sa izuzetkom Hrvatske, ne mogu računati da uđu u EU sigurno pre 2020. sada je to jako, jako komplikovano. U međuvremenu EU ne može bog zna šta da vam uradi i da vam pomogne. Ako se to ne rešava i ako tako bude 4, 5, 6 godina onda imamo situaciju koju smo upoznali u ’80-im godinama – jedan veoma neprijatan i politički i socijalni pritisak sa jednom izuzetno nesposobnom političkom garniturom koja u većini tih zemalja, nema valjanu alternativu. Kad čovek to kaže to je dramatičan stav, šta to znači da vi nemate alternativu? To znači, vi imate nekoga, neku grupaciju, neku elitu, neki skup partija koji ne valjaju, a nemate čime da ih zamenite. To je izuzetno rđava situacija.

Ideja da imate predsednika vlade koji nema političku težinu ili da imate ministarku finansija koju niko ni za šta ne pita, to znači praktično da neko drugi mora da odlučuje. To onda znači da odlučuje predsednik najveće stranke, koji je istovremeno i predsednik države. U značajnoj meri to je u vezi sa ambicijom koju ima i sam predsednik i ta partija, da praktično drže u potpunosti tu spoljnu politiku, jer računaju da je u Srbiji dosta važno da vas podrže Rusi, Amerika i tako redom. Tako da je ideja od početka bila da se praktično uspostavi taj neki sistem koji postoji jednim delom u SAD, samo što tamo postoji podela vlasti, a to je da ustvari vlada bude neka vrsta kabineta ili administracije predsednika države. To je taj vid predsedničkog sistema, a uz to kontrolišete i skupštinu, koja inače ne ulaže neki veliki napor da deluje kao samostalna grana vlasti. Obzirom da sudstvo kao treća grana vlasti u Srbiji ne može biti nezavisno, a kao što vidite ne može biti nezavisna čak ni Centralna banka, sad je to postalo potpuno jasno. U suštini imate predsednički sistem, kakav de jure ne postoji nigde, a i de fakto ga je teško naći bilo gde. To nije u neskladu sa tim kako ljudi u Srbiji vide vlast i ta podrška autoritetu, pa prema tome predsedničkom autoritetu ili nekoj vrsti autoritarne vlasti, znači da funkcionisanje vlasti de fakto nije u skladu sa Ustavom. Srbija ima parlamentarni, nema predsednički sistem, međutim, vi vidite da predsednik ulazi u pitanja koja nisu iz negove nadležnosti i to ne samo verbalno. U tom slučaju imate jedan de fakto predsednički sistem koji nije tako čest, bar ne u, da tako kažem, zemljama koje imaju nešto više iskustva sa demokratijom. Ima naravno svakojakih zemalja u svetu.

Dodatni problem u Srbiji je što imate opoziciju koja je neobećavajuća, da se blago izrazim, nemate vi zašto da glasate za naprednjake. Ne zbog toga što oni nemaju program, oni se uostalom trude da ništa ne kažu, a drugo, ako gledate kadrovski, vi u opoziciji vidite gomilu ljudi koji bi mogli da budu ministri policije, ali ne vidite nikoga ko bi mogao da bude ministar za nešto praktično. Opet, to je iskustvo sa ’80-im godinama, u tom momentu niste imali ni mehanizam doduše, ali mehanizam uvek može da se nađe. Niste, međutim, imali ni validnu opoziciju, kao opozicija su se javljali ljudi koji su nudili najneverovatnije i najnepraktičnije ideje. Na kraju se sve to raspalo i oni su zaista dobili šansu da te svoje ideje isprobaju, i evo koja je bila posledica. Tako da, gledajte, radikali, to je nešto što je sad već neshvatljivo zašto uopšte još postoje. Koštuničina partija je tu u istom smislu u kome je bila i posle ’92. godine, a to je, znači, ako imate 5% verovatnoće da će se desiti novi 5. oktobar, pa treba da nađete nekog, jer drugih nemate, onda bi tu Koštunica eventualno ponovo mogao da odigra neku ulogu. Ovog puta ta verovatnoća je nikakva i ta partija ne nudi ništa osim neprestane opsesije izdajom, Kosovom i tako redom.

Bilo bi logično, u odnosu na to kako se ponašaju Tadić i Jeremić, da opozicija jednostavno kaže – u redu, pošto hoćete da se dokazujete kao nacionalisti, borite se za Koštuničine glasove ne znam zbog čega, jer tih glasova jedva da i ima, mi ćemo da se izjasnimo za potpuno proevropski raspoložene. To bi po mom mišljenju bilo politički logično s obzirom da je većina glasova na toj strani. Znači, ako hoćete da konkurišete Demokratskoj stranci onda morate da konkurišete za njihove glasače. Oni i jedni i drugi konkurišu za glasače Voje Koštunice, to je možda 5%. To ja ne mogu da razumem, i tu je taj problem u Srbiji, nemate alternativu, a imate sklonost ka autoritarnoj vlasti i ka centralizmu. Kad je reč o toj socijalnoj strani, u Srbiji je situacija bukvalno katastrofalna. To se ne vidi na ovom potezu od Beograda do Novog Sada, ali izvan toga praktično ničega nema. Ja sam pre nekoliko godina išao preko prelaza Merdare, sa srpske strane jedno 30-50 km praktično ništa nema, tu nema života. Tu i tamo neki vojnik iskoči, kako ste prešli na kosovsku stranu odjedanput ima automobila, ima ljudi i nešto se događa, tu ljudi žive. Žive siromašno i u užasnim okolnostima, nema nikakve sumnje, ali života ima, na ovoj drugoj strani nema. Centralna, južna, istočna Srbija – ljudi nemaju kud, nemate nikakvo razumevanje za to u vlasti, nikakvu svest o tome da u krajnjoj instanci u socijalnom i u kulturnom smislu možete da izgubite Srbiju. Pustite Kosovo, to je problem koji je odavno završen na jedan ili na drugi način.

Što se ekonomske situacije i ekonomskih posledica ovog političkog stanja tiče, tu su stvari jako, jako rđave. Reč je o činjenici da je deset godina proćerdano na nešto što nije trebalo raditi. Taj grabež koji je sproveden kao privatizacija, to nije ideološko pitanje. Na kraju imate jednu monopolizaciju i jednu grupu ljudi koja upravlja privredom, a koja za to nije sposobna. U Srbiji nemate samo problem političke klase, nego imate i problem preduzetničke klase. Taj preduzetnički sloj nije sposoban za nešto što bi moglo da pokrene državu. Ne možete samo reći – vlada je kriva što, recimo, Srbija izvozi smešnu količinu robe, a uvozi duplo više, što su krediti nagomilani do te mere da sada država treba da pomaže te preduzetnike, što ustvari nemate praktično nijedno industrijsko postrojenje koje je stvoreno za svih ovih deset godina. To je odgovornost preduzetničke klase, šta su oni uradili.

U Srbiji reforme stoje praktično od trenutka dolaska Koštunice na vlast, i imate sad ovu vladu Cvetkovića, zapravo Tadića, koja je došla sa idejom socijalne pravde. Odmah posle toga smo u stanju socijalne nepravde, jednostavno kako da nepravdu delimo. Ništa se u reformama nije uradilo, svi izveštaji koje ja mogu da vidim, uključujući i poslednji izveštaj MMF-a od prekjuče možda, kažu isto to – reformi nema. Sa ekonomske tačke gledišta postavlja se ozbiljno pitanje legitimnosti tog preduzetničkog sloja koji inače individualno može da se identifikuje, jer su se oni udružili, imaju svoje predstavnike. Znači, mora se postaviti pitanje šta su oni ustvari uradili, jer svi znamo da industrijska proizvodnja ne raste praktično od 2000. godine, pre toga je opet bilo katastrofalno stanje. Ali od 2000. do danas oni su praktično uspeli da obezbede stagnaciju onoga što su zatekli. Svi znamo da nema nikakvih izvoznih proizvoda, da izvoz je jedan problem, da ne govorimo o tim neverovatnim pričama o izgradnji Koridora 10. To je bukvalno kao iz neke Markesove priče, gradi se nešto više u romanu nego u stvarnosti. Kad sve to zajedno uzmete zaista se postavlja to pitanje – šta je ta preduzetnička klasa u Srbiji bila sposobna da uradi. To je taj ekonomski problem koji uopšte nije mali, pogotovo što je sada situacija takva da više niste u onom periodu kad ste to mogli da kupite u inostranstvu. Ovi u centralnoj Evropi su bar pošli od te pretpostavke da njima trebaju strani preduzetnici, jer će njihovi domaći da naprave još veće zlo. Uvezli su strane kompanije, preduzetnike i industrijsku proizvodnju i vi imate ustvari potpunu reindustrijalizaciju centralne Evrope. Čak kada bi to u ovom trenutku hteli da uradite, ne možete da nađete zainteresovane, jer u ovom trenutku i u narednom periodu neće biti velikog interesovanja da se ulaže u bilo koga u centralnoj, južnoj ili jugositočnoj Evropi. Tako da sad to ne možete ni da uvezete tako jednostavno, ne možete, kako se to kaže, da privučete strane investitore, a svoje imate takve kakve su.

Alternative nema je su svi oni na jedan ili drugi način povezani. Zašto bi ovi koji su deset godina tako rđavo upravljali privredom, bilo kao političari ili kao preduzetnici, zašto bi oni od sutra to radili bolje? Šta je ustvari to što je sprečavalo Dinkića, Đelića, Jelašića na kraju krajeva, svi su oni tu deset godina, šta ih je tačno sprečavalo da privredni rezultati budu različiti od onih koje ovde vidimo? Šta je sprečavalo ove ljude koji se pominju, Mišković, Beko? Ja njih ne poznajem, Nenad Popović se pominje, onaj drugi što je bio sa Koštunicom… Šta ih je tačno sprečavalo da imaju bolje rezultate? U ovom trenutku svi kažu – mi treba u potpunosti da promenimo ovo što smo do sada radili, jer ovo nije valjalo. Mora biti da je to što nije valjalo ipak bilo posledica ponašanja tih ljudi. Ja sam često išao u Češku, i vidite, jeste, tamo je kriza itd., ali onog trenutka kada se pojavi kupac oni imaju šta da prodaju. Ako bi kupac došao u Srbiju on nema šta da kupi, jer niste ništa proizveli. Vi biste mogli njega da pitate – imate li vi nešto da prodate, pa da mi uzmemo kredit pa da to kupimo. Ne možete vi samo da kažete Demokratska stranka, Koštunica itd. – jeste, oni snose onu odgovornost koju snose, ali tu su i bankari i menadžeri, pa preduzetnici i šta je tačno to što su oni uradili i šta će oni da urade? Koliko sam uspeo da vidim, ono što oni kažu jeste da država treba da im da pare, a obično je suprotno, država uzima poreze od privatnog sektora. I zato se ljudi bune protiv države, jer ih oporezuje, a ne zato što im ne daje pare. Kažu – ako nam država ne da pare mi ne možemo da radimo. To znači da su oni svi bankrot, a zašto bi to njih kvalifikovalo za bilo šta? To je meni nejasno. Onda imate i tu kontrolu tema u javnosti, gde se prosto ne prestaje sa diskusijom o tome da li će se na konferenciji u Malavi odbraniti Kosovo i da li će se u Peruu neko izjasniti da je Kosovo deo Srbije, jer stalno ste vi na nekom braniku, u nekoj borbi. To stvara tu neverovatnu propagandu u koju su uključeni svi. Tako je bilo uvek, pesnici, književnici, analitičarke i analitičari i svi živi sa jednom jedinom idejom, a to je – mi treba da kažemo NE. NE Evropskoj uniji, NE NATO-u, NE da nam oduzmu identitet, kao da to je moguće. NE praktično svemu, vi ustvari nemate nikakav ozbiljan razgovor ni o institucijama, ni o njihovim efektima, a takođe ni o ljudima.

Uzmite recimo ovaj slučaj sa Centralnom bankom, u poslednjih deset godina nijedan guverner nije došao na normalan način i nije otišao iz Centralne banke na normalan način. Ista stvar je i sa vladom, imali ste predsednika vlade koga ste ubili, posle toga ste imali predsednika manjinske vlade, pa je onda bio predsednik vlade iz manjinske partije. Pa sad imate koaliciju koja je praktično kabinet predsednika države. Znači, za deset godina niste izgradili neku instituciju koja se zove vlada. Pitaćete se ne toliko koja je alternativa, jer te alternative nema, već šta je urađeno za ovih deset godina i šta se može očekivati od tih koji nemaju valjanu alternativu, ni kad je reč o upravljanju politikom, ni kad je reč o upravljanju privredom. To je izuzetno rđav zaključak i politički i kakav god drugi hoćete.

Kada gledate zemlje koje su izišle iz sovjetskog bloka, iz te tame, vi ste imali utisak kao kad ljudi isplivaju iz vode pa uzmu vazduh, zadovoljni što mogu da plivaju i da nešto rade, ostvaruju. U Beč sam došao ’94. godine, i ovde su od rana jutra dolazili autobusi tih ljudi iz Mađarske, Češke, Slovačke, pa onda dalje, čak i Ukrajine, da na neki način obnove veze koje toliko godina nije bilo. Tada ste videli jedan veliki elan koji ljudi koji iziđu iz tog mraka imaju i koji su našli neki smisao. To se vidi čak i iz statističkih podataka, vidite jedan značajan napredak. Ljudi ulažu trud i vide neki smisao u tome što čine, vide neku perspektivu, istražuju mogućnosti da ne rade samo u sopstvenoj zemlji nego i u drugim zemljama. Najveći broj ovih zemalja koje su tu na istoku ili na jugu, kada gledate te zemlje, ostavljam sad Hrvatsku po strani, koliko one izvoze, vidite da je to po 60-70% bruto domaćeg proizvoda. Znači, ljudi su uspeli da uspostave ne prosto odnose u smislu da dođu u šoping ili kupe auto, nego da nešto ovde i prodaju.

To je ipak 10 ili 20 godina koje su valjano iskorišćene. U Poljskoj je na desetogodišnjicu promena rečeno – znate, ovo je najboljih deset godina u poljskoj istoriji. I to je tačno, sad bi mogli da kažete da je to najboljih 20 godina u poljskoj istoriji. Nema unutrašnjih ratova, socijalnih sukoba, nema revolucionarnih partija koje se tuku na ulici, nema masovne gladi, nemate masovno iseljavanje. Nema podele teritorije, nema teritorijalnih sukoba.

Srbija je zemlja koja ne može da se odluči šta je ustvari teritorija. U Evropi trenutno imate situaciju da tih teritorijalnih problema nema, ljudi su to skinuli s dnevnog reda. Imaju koliko imaju, a ako im je, da tako kažem, Jerusalim izvan njihove države onda oni tamo idu u posetu, a onaj tamo domaćin to poštuje, pa to organizuje tako da svi od toga imaju vajde. I ovi koji žude za identitetom, a i ovi koji tu trenutno žive pa prodaju njima kao turistima ponešto, i sve to ide i normalno funkcioniše. Niko ne kaže, kao ovo što čujete u Srbiji, ako bi Kosovo otišlo iz Srbije, sam bog sveti zna šta to znači, ali ne bi više bilo Srba, ili ovo što Tadić povremeno zna da kaže – ne možemo mi bez našeg identiteta. Znate, to vam ne može niko uzeti, ako je vaš identitet kosovski boj, taj kosovski boj nema ko da ukrade. Taj problem teritorija, to je na neki način rešeno, to ne znači da su ljudi nužno sretni sa tim, to je sad drugo pitanje. U Srbiji nemate neki normalan sistem kako da računate sa tim, šta ćete uraditi kad ste završili fakultet ili neko drugo obrazovanje. Zašto bi neko studirao nešto što bi trebalo da bude primenjeno u nekoj industriji, kad industrije u Srbiji nema? Zašto bi postojala nauka u Srbiji, šta bi tačno bio smisao cele te priče? Ako Srbija zaista želi da ima nauku, onda mora da nađe način da se što je moguće više poveže sa naučnim centrima u svetu, jer vi ne možete imati nauku u nerazvijenoj zemlji koja do juče nije mogla da obezbedi da ljudi putuju. Deset godina oni to nisu skinuli sa dnevnog reda. Kako se to objašnjava? Znate koliko je to izgubljenih perspektiva za mlade ljude? Čime se to objašnjava? Identitetom?

Posle tog divljanja sa Miloševićem krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina praktično nemate ništa što daje smisao celoj toj stvari. Vi nemate nacionalni projekat. I to na vizama su na kraju uradili ovi stranci na velike pritiske, moram da kažem, svakog živog ko je znao da ih pritiska i mogao da ih pritiska i pritiskao, oni su na kraju na to pristali. Oni su imali problema, kao što se i videlo, čim su te vize ukinute ogroman broj ljudi je otišao da traži posao. Ali opet, na kraju je to ipak urađeno. Oni su više pritiskali nego što su ovi zahtevali, i to je praktično sve, ništa drugo nije urađeno. Gledajte vi ovu priču ponovnih pregovora sa Kosovom, niko se ne pita zašto se vi niste pripremili kako valja za te pregovore koji su ipak trajali dve godine. Te dve godine ideja je bila, Koštunice uglavnom, i Tadić je u tome učestvovao, kako bi bilo najbolje da se to sabotira. I sad kažeš – hajde opet da pregovaramo. O čemu i sa kim? Ova priča recimo sa Bosnom i kako se tu Tadić ponaša, ja to uopšte ne mogu da razumem. Šta stoji na putu Srbiji da kaže da bi i ona htela da učini zaista nešto pozitivno u Bosni, pogotovo s obzirom na ono šta je sve uradila, da bi ta zemlja nekako mogla da stane na svoje noge i da postane deo EU, jer o tome se tu radi.

• Charlotte Gainsbourg – Heaven Can Wait

Svetlana Lukić: U prethodnih dvadesetak minuta slušali ste Vladimira Gligorova, a preporučujem vam da na našem sajtu pogledate nekoliko jako zanimljivih tekstova. Jedan je napisala doktorantkinja na studijama političke filozifije i etike u Pragu Tijana Mirosavljević-Čajetinac, Deklaracija o Srebrenici i još jedno simboličko ubistvo. Tu su i tekstovi Borisa Dežulovića Hoće li pobjeda umjeti da plati, tekst Svetlane Slapšak i jedan veoma dobar tekst koji je za sajt Peščanika napisala Vesna Pešić, njega sada slušate.

Svetlana Vuković (čita): Kraj istorije. Činilo se da smo ispekli zanat kritike vlasti tokom poslednjih 20 godina, pa ipak, gotovo da nema sumnje, to teško stečeno znanje se istopilo. I najoštriji kritičari su nekako ublažili ton, kao da imaju druga i važnija posla. Zašto su se ućutali? O načinu vršenja vlasti i ostvarivanju postavljenih ciljeva umesto analize i kritike uvrežila se sprdnja sa Skupštinom, vesele priče o kupovini glasova šporetima i farmerkama, ponešto se mumla o blanko ostavkama, i evo i sam predsednik opominje neozbiljne političare da se upristoje. Ponašanje medija najviše liči na filovanje torte – red Kosova, red Evrope, red Srebrenice, red Mladića, red nacionalističkih svađa sa komšijama, red finog susreta Tadića i Josipovića, i tako u krug, kao da neki nevidljivi kuvar priprema medijski jelovnik.

Partijski teror se širi, pa ipak nema relevantne kritike. Planirani muk prekidaju naručene kampanje. Tu i tamo, više na margini, može se po nešto pročitati na Peščaniku, u Republici, e-novinama. Ponešto promakne u Danasu. Poneka nevladina organizacija iznenadi svojom akcijom, kao onaj grafit ispred Skupštine o Srebrenici. Ima i samostalnih nastupa pojedinaca. Pred očima mi je primer Verice Barać. Ona tera svoje, iako je adresanti ignorišu već godinama. Takvih primeraka ima još, a gotovo svi su uspešno “institucionalizovani” kao Verica Barać. Reč je o jednoj novoj instituciji koja okuplja organizacije i pojedince za koje se kaže “ko ih šiša”. Njih niko ne dira, u stilu “pusti ludake”.

Za ostale ne važi ovako nežan tretman. Bolje ti je da se uklopiš u nove trendove. U te trendove spada i osvetoljubivost vlasti. Ako malo jače zucneš, kazna odmah stiže u vidu gubitka položaja, nameštaljke, premeštaja u instituciju “ko te šiša”, ili stavljanja na crnu listu gde ćeš kad tad biti sačekan.

Ovi trendovi nisu ni spontani ni stihijski. U njima ima sistema. Ko hoće da vidi, može lako zapaziti da su se dogodile važne ideološke promene. Odnose se na shvatanje vlasti u njenom sadašnjem izdanju. Predvodi ih Demokratska stranka. Njena glavna poruka je “čuvajte našu vlast”. Ona je u vašem interesu jer svi ostali su mnogo gori od nas. Mi nismo “najmanje zlo”, naprotiv, mi smo vaše jedino moguće dobro.

Srž ove ideološke poruke ogleda se u novoj percepciji Srbije. Njoj više nije potrebna kritika sistema upravljanja. Dovoljne su lake opravke. Nisu više potrebni rezovi, smene vlasti i radikalna kritika. Nova filozofija vlasti govori o postepenosti, o tome da Srbija stalno napreduje, doduše sitnim koracima, ali to je zbog velikih i specifičnih problema koje ona ima u pogledu svojih nacionalnih ciljeva. I za te, samo njene probleme, treba imati razumevanja. A i tu Srbija napreduje: više ne ratuje nego vodi diplomatske ofanzive za ostvarenje neostvarivog. Slabo se pri tom zapaža da u neostvarivim nacionalnim planovima i dalje leži potreba za sistemskom kritikom. Neostvarivost je zapisana u Ustav Srbije, a valjda je on nekakav odraz sistema.

Uprkos tome, sistemska kritika se smatra u najmanju ruku neodgovornom. Ona ne uzima u obzir neverovatnu činjenicu da Srbija ipak ide ka Evropi. A tu je svakako bolje govoriti o napredovanju nego o besciljnom tumaranju. I loše urađene stvari guraju u tom pravcu ako ih shvatimo pravlino – tek su na početku. Deklaracija o Srebrenici nije idealna, ne pominje genocid, ali ona je tek početak našeg suočavanja sa prošlošću. Za početak – dobra je. Pa zar nije bolje to što je doneta i takva, makar početnička Deklaracija, nego da nije doneta nikakva? Biće bolje, napravićemo još tih deklaracija. Loše sprovedena reforma pravosuđa je tek još jedan uspeli početak, a ne kraj priče. Izgradnja Koridora 10 je po definiciji na početku, kao i svi mostovi, zaobilaznice, decentralizacija, državna revizija, borba protiv korupcije itd. Sve te važne stvari dobro napreduju, samo su još na početku. Ne može se od početaka tražiti nešto mnogo bolje. U datim okolnostima, ovo je maksimum.

Napredak od dobrog početka moguć je samo pod jednim uslovom: da opstane sadašnja vlast. Ona je i sama izraz napretka i zato je bolja od svih drugih. I tu je kraj priče. Vlast je zavela “kraj istorije”.

Zar zaista ova vlast nije bolja od svih drugih? Zar stvari zaista ne stoje tako? I gde je tu onda greška? U tome što demokratija ne služi tome da opstanu “bolji”, nego da šanse budu otvorene. Otvorenost jeste rizik da na vlast dođu gori. Ali taj rizik znači i to da se mogu kazniti oni koji lažu i pljačkaju građane i ne isporučuju obećano. To znači da se i tzv. bolji mogu poslati na popravni ispit. Što bi se inače trudili da se poprave i Srbiju mrdnu dalje od početka, ako takvi kakvi su mogu da vladaju dok im je volja.

Svetlana Lukić: Na kraju Peščanika slušate Borisa Dežulovića.

Boris Dežulović: Hrvati i Srbi doživljavaju tu mističnu Evropu dvojako. S jedne strane, volimo se hvaliti da smo mi bili Evropa prije Evrope. Znaš ono, kad su oni hasali ovce mi smo jeli srebrnim pinjurima, kašikama itd. A s druge strane, doživljavamo Evropu kao kaznu, kao da smo kažnjeni svim stvarima koje smo radili zadnjih 20 godina tako što ćemo morati doživotnu kaznu u EU. S jedne strane nam se nudi Evropa kao rešenje svih naših problema u političkoj retorici, a s druge strane kao nekakav gulag u kojemu ćemo završiti ako ne budemo dobri.

U Srbiji, recimo, imaš – Ili Kosovo ili Evropa. Za evropsko-političko tržište deklarativno mi smo Evropa i onda se cenjka tim nekim fusnotama iz međunarodnih ugovora sa klauzulama – Ne moramo u NATO ako ćemo u Evropu, ne moramo priznati Kosovo ako ćemo u Evropu, a za domaću upotrebu se barata starim dobrim teorijama krvi. Mi smo čak imali gotovo istu rečenicu, izravno isto izrečenu od Sanadera: Ako je cijena Evrope Piranski zaliv, mi ćemo rađe Piranski zaliv nego Evropu. Mislim, šta to znači? Kad ova regija shvati da ta zamišljena crta na tlu neće imati tu istu važnost, imaće važnost u smislu da do te crte vlasnik samoposluge plaća porez u Varšavi, a od te crte u Berlinu, onda kad shvatimo da od te crte plaća porez Zagrebu, a od te crte Beču ili Ljubljani, i da samo tome služi ta crta, kad mi ubijemo tu svijest, onda ćemo lakše prihvatiti nužnost EU. Kažem nužnost ne samo zbog toga što je EU nešto što je kao u kršćanstvu zagrobni život, neka nagrada za dobro ponašanje, nego je naprosto jedna politička nužnost. Dio smo tog kontinenta, nismo u Maleziji, na Dalekom Istoku, nismo na Indijskom podkontinentu niti u Americi, nego smo u Evropi. Ta škola suživota sa narodima i državama oko nas je nešto čemu nas Evropa tek treba naučiti. Mi smo iz prostora u kojima dogovor kao institucija ne postoji, ne postoji između mene i tebe kao komšije, tako ne postoji na nivou vlada i predsednika država, jednostavno ne postoji. Mislim da tek imamo učiti dogovoru.

Svaki kafanski sociolog na ovim prostorima zna da se cijelo vreme u svim tim pričama o Kosovu, Sloveniji, EU, Drini, kurcu-palcu, sedmom, trinaestom stoljeću zapravo krije jedna beskrupulozna pljačka. Ti si imao Hrvatsku koja je cijeli tzv. oslobodilački rat iskoristila kao dimnu zavjesu za jednu neslućenu i nezabilježenu pljačku društvenih resursa. Za vrijeme rata tih slavnih devedesetih, dok je moj brat bio u rovu pet godina, dok su hiljade i desetine hiljada tuđe braće bile u rovovima, do onih koji su odlazili da ižive neke svoje atavizme, da idu ubijati srpske babe i pljačkati srpske kuće. Sve to je bila zapravo jedna šaralaža koja je služila zato da 200 bogatih obitelji iz fiks ideje Franje Tuđmana zapravo zavlada nacionalnim resursima. To je toliko bolno vidljivo da je zapravo potpuno sumanuta i suvišna svaka rasprava o tome. Sve što se danas događa u Hrvatskoj zapravo potiče iz te ’91, ’92, ’93. kad se ratom šta izravno, šta neizravno razorena zemlja zapravo djelila tim mnogogrofovskim obiteljima. Sve o čemu mi sada pričamo svodi se samo na to da se zapravo prikrije i sakrije ta priča. Niko od tih ljudi nije završio u zatvoru.

Potpuno je ista stvar u Srbiji, ništa tu suštinski drugačije nije. Šta misliš zašto, čemu sada ta priča o Kosovu, o nacionalnim svetinjama, o bombardovanju, o NATO-u? Sve te priče zapravo služe za mobilizaciju ljudi retorikom 19. stoljeća koje služe da se pokrije biznis iz 21. stoljeća, ništa drugo, sve je zapravo jedan veliki biznis. Nema tu suštinske razlike između demokrata i radikala u podjeli nekih resursa, a tako je i u Hrvatskoj. Na kraju krajeva, najbolji dokaz za to je kako funkcionira političko i ekonomsko podzemlje. Naša mafija i naše vojske su perfektno funkcionirale cjeli rat. Neću sad ulaziti u one paranoične teze o Miloševiću i Tuđmanu koji se dogovaraju, hajde da to ostavimo sa strane. Ti imaš situaciju da od tenkova T-84, koji su sklapani u Slavonskom brodu, koji su u vrijeme dok je Vukovar bio opsjednut Hrvatska i Srbija najnormalnije prodavale Kuvajtu, pa do cisterni nafte koje su kružile Balkanom za vrijeme rata dok su ljudi ginuli u Sarajevu, a da ne govorim o kokainu, heroinu i drugim, što bi se reklo, balkanskim energentima. Cijelo vrijeme imaš jedan potpuno paralelni podzemni svijet koji funkcionira besprijekorno i vidiš da je sve ono što se događalo gore, na površini tog svijeta bilo zapravo samo zato da se ne vidi šta se događa ispod. I sve što se danas događa u Hrvatskoj, a za tri, četiri ili pet godina u Srbiji, sve će samo tome služiti, ničemu drugom. Ko danas postavlja pitanje odakle Mudriniću novac? Mi smo svi zaboravili šta je Mudrinić radio u Hrvatskoj prije 15 godina, to je sad potpuno nevažno. Svi ti glavni igrači, ta Tuđmanova kamarila, koji su danas u nekim upravnim odborima nekih međunarodnih korporacija njihovih hrvatskih filijala, svi ti vlasnici nekih građevinskih firmi, vlasnici trgovačkih lanaca, svi ti Todorići i Miškovići, cijela ta jedna nova aristokratska i korporacijska dinastija, svi ti naši Rok Feleri i naši Kenediji – sve je to sada etablirano, sve to sada ima već obiteljske grbove, dvorce, treću generaciju koja studira na Kembridžu, Oksfordu ili Harvardu, i lagano smo zaboravili kako su oni zapravo započeli. Započeli su kao beskrupulozni ratni profiteri, bukvalno prodavajući zlatne lančiće sa leševa iz Bijeljine, Zvornika, Vukovara itd. Dok se ne raščisti ta priča, a bojim se da je sad već i nemoguće da se do kraja raščisti, kao trajno nasleđe imaćemo bolesno društvo, jer je nastalo na bolesnom temelju, na nezdravom temelju, nastalo je na krvi, na leševima. Nastale su i Francuska i Engleska na leševima itd. samo, kako bih ti rekao, imamo li mi vremena 250 godina?

Ispada da smo mi strašna gospoda jer nam predsjednik ide na operu. Sretna okolnost je da nam je predjsednik kompozitor, čovjek iz klasične muzike i na operu ide iz istog razloga iz kog ja idem u kafanu. On to voli, to je sretna okolnost, i dobro je da nam je predsjednik čovjek koji voli klasičnu muziku, a ne voli Baju Malog Knindžu ili Tompsona. Dakle, da ne bi samo tom činjenicom ocenjivali Josipovića, hajde da damo još vremena da pokaže gde on još ide osim na operu i šta on još zna osim komponirati tzv. ozbiljnu muziku. Što se Tadića tiče, on jeste iz one priče o kojoj sam maloprije govorio, iz te priče o državnicima i političarima. Državnik naprosto ponekad mora povući nepopularan potez i to je ono o čemu ste vi u Srbiji učili od Đinđića, i tu ne treba posebno objašnjavati. Državnik naprosto mora povući nepopularan potez. Zato je Stipe Mesić, koliko god je bio budala na svoj način u puno slučajeva, bio državnik onda kad je trebalo, kad je trebalo reći odlučno ’ne’ desničarima, fašistima, penzionisati generale itd.

Tadić nije taj format, nije taj kalibar. On je povukao neke dobre poteze, ne treba ni prema njemu biti prestrog. On je otišao u Srebrenicu, ali nije otišao u Bratunac, nije to mala stvar. Na kraju krajeva, Tadićeva težina je utoliko veća što za razliku od Mesića, praktički ima neograničen politički monopol u Srbiji. Mesić je ipak imao stalnu opozociju u Vladi, Mesić je bio u toj nekoj preraspodeli moći samo jedan kraj političkog spektra, on je bio u nekoj vrsti kohabitacije sa premijerima koji su bili ne samo iz suprotne stranke nego i iz suprotnih svjetonazora. Tadić nema taj problem, on je trenutno naprosto apsolutni gospodar srpske politike. On vlada svima – i gradom Beogradom podjednako koliko i srpskim parlamentom i vladom, utoliko je značaj svakog njegovog poteza višestruko veći.

Porazno je vidjeti predsjednika koji dolazi iz stranke koja se hvali nasljeđem Zorana Đinđića, sa svjetonazorom koji je uvjetno riječeno demokratski i nominalno Đinđićev, koji se u svakoj prilici slikava sa onim šumskim diktatorom, tako da meni ostaje potpuno nejasno koja je zapravo priča o Dodiku i Tadiću. Meni je potpuno nejasno da bi neko samo iz političkih ili politikanskih razloga na svakoj jebenoj utakmici, na svakom jebenom koncertu, umjesto da bude sa ženom, bio sa Dodikom. To je meni malo čak i bolesno, zaista jeste malo bolesno. Ko je taj Milorad Dodik? Ko je on zapravo Tadiću, kad on kao praktički srpski Vladimir Putin dopušta sebi da sa onim premijerom Dodikom, da ga praktički vuče na način da ti ne znaš da li on vuče Dodika ili Dodik njega zapravo koristi kao vrtnog patuljka, potpuno ti je nejasno zapravo koji su tu politički interesi u igri. Ako bi to bio samo populistički, interes nekog jeftinog srpstva, onda je utoliko čak i gore za Tadića. Bilo bi lakše Srbiji da sazna da je on Dodiku dužan dva miliona eura, pa da mu tako vraća. Mislim, kako bih ti rekao, to je manja šteta nego saznanje da on Dodika vuče kao svoju nacionalnu maskotu, kao alibi svog demokratizma naspram srpskog populizma i nacionalizma, da može reći – ja se skrvim sa Srbima gde god Srba ima, a u istoj rečenici kaže da se slaže sa svime što rade srpske nacionalne vođe u BiH, ali da se ne slaže sa referendumom o nezavisnosti itd. Mislim, dogovori se sam sa sobom ili sa Dodikom, koliko vas već ima, šta vi zapravo hoćete. Ta avantura Borisa Tadića sa Dodikom je jedna od meni većih zagonetki, ne u smislu da mi nije jasno šta se zapravo iza toga krije nego naprosto mi nije jasno šta se time misli postići.

I Hrvatska i Srbija su uređene skandinavske zemlje u odnosu na Bosnu, i to je najveća tragedija, BiH je bila i ostala najveća žrtva ovih naših ratova do dana današnjeg. Nažalost, bosanske iliti bošnjačke, kako hoćeš, političke elite su zapravo ostale zarobljene u svojoj ljušturi žrtve, vrteći se u krug tog svog martirija zapravo su potpuno pogubile osjećaj sa stvarnošću. Teško je o tome govoriti jer kad govoriš o tome, onda nekako uvjek govoriš sa one druge strane. Teško je iz Beograda ili Zagreba govoriti o bosanskom martiriju zato jer smo mi odgovorni za taj martirij. Znaš, mi smo rušili mostove, ubijali ljude, otvarali logore, i onda svako govorenje o Bosni nužno negdje izaziva bolan grč. Lako je se složiti da je problem bošnjački, da ne kažem bosanski, jer bosanski ništa ne znači, ali bošnjačka politika je u tom vrzinom kolu žrtve iz koje nema van, iz koje se van odlazi najdalje do Rijada ili do Islamabada. Teško je o tome govoriti zato što nužno imaš loš osjećaj, zato što si ti tu Bosnu gurnuo tu gdje je sad, ti, mi, i šutnjom i prešutnim odobravanjem naše su dvije države, što direktno što indirektno, gurnule Bosnu tamo gdje je sad.

Bosna je sada prostor potpuno nezamislive nesreće, ne samo one fizičke nesreće, ne one nesreće koju vidimo u Potočarima svakog jula, nesreća je upravo kosmičkih razmjera, to je država koja nema apsolutno nikakvu budućnost, koja nema nikakvu ideju o tome kako će dalje biti, kako će izgledati, ona je u potpunom historijskom vakuumu. Je li to država u državi? Je li to država kao savez dva entiteta? Je li ovaj drugi opet savez dva druga entiteta? Da li one mogu opstati kao jedna država? Da li mogu opstati kao tri? Da li mogu opstati kao dvije, jedna republika, a jedna federacija? Da li uopće može opstati ikako? To je potpuno nejasno. 15 godina je prošlo od Dejtona, Republika Srpska je praktički politička realnost koja se meni ne sviđa, ali ona postoji tamo i ne može se ništa rešavati bez volje na kraju krajeva tih 30 posto ljudi i 49 posto teritorije, i iz te pozicije je jako teško naći ikakvo riješenje. Teško da u Bosni postoji neko ko o činjenici Republike Srpske ima gore mišljenje od mene, ali ti je naprosto moraš prihvatiti. Republika Srpska postoji. One ogromne grozne table na kojima piše Republika Srpska – svaki put imam poriv da izađem iz auta i da ih srušim, ali time ne rešavaš problem. Republika Srpska postoji, Milorad Dodik postoji, njegovi glasači postoje, postoje glasači radikala Republike Srpske, postoje glasači socijal-demokrata. Ti klinci koji su već završili srednju školu i kojima je cijeli život stao u kratku povijest Republike Srpske, postoje. Srpska je naprosto politička činjenica i trebaš je naprosto prihvatiti, i hajde da počnemo razgovarati na način da je Republika Srpska realnost koja se nama ne sviđa, ali je realnost i treba razgovarati. Nedavno sam upoznao tipa, zove se Nervin, koji je praktički bivši vehabija, on je u ratu bio u armiji BiH-a. On je na kraju rata shvatio da to sve skupa zapravo nema nikakvog smisla, skužio je ono što smo mi skužili davno, a to je da treba razgovarati. On je sad napravio jednu mirovnu inicijativu, okuplja ratne veterane sa sve tri strane, to je jedan fantastični novi eksperiment i iskustvo. Dakle, pričaju ne Hrvati, Bošnjaci i Srbi nego pričaju zaista ustaše, četnici i balije, ljudi koji su pucali jedni na druge u ratu. Oni su shvatili da treba razgovarati, jer drukčije ne može. Naprosto postoji ta realnost neprijatelja iz devedesetih, on je sad tu, on je već odgajio dijete, potpuno je ne samo opasno već i zaludno negirati postojanje tih činjenica. U Bosni se radi o tome da Republika Srpska postoji, da postoji federacija sa svim problemima, i da sad ljudi iz ta dva ili tri ili osam entiteta, koliko postoji tih distrikata, kantona, federacija, republika, naprosto moraju razgovarati.

Političari i pragmatični ljudi će se složiti da je rezolucija o Srebrenici srpskog parlamenta jedna korisna inicijativa, da je to dobar put. Kako ja nisam političar pa sam slobodan od svake kurtoazije, meni je to i kao Hrvatu prijatelju i kao Beograđaninu onako porazno da ti rezoluciju o Srebrenici donosiš tako da mjesec ili dva dana domišljaš kako nekako zajebati spominjanje genocida u tekstu i donosiš je na način kao što se donosi zakon o uvozu žitarica ili odluka o preraspodjeli članstava u upravnim odborima. Dakle, jednakom političkom pragu, jednakim odvratnim političkim kompromisima, to je po meni apsolutno porazno. Ovakva rezolucija kakva je donesena, način na koji je donesena, kontekst u kojemu je donesena i sve što ona donosi tako donesena je meni apsolutno odvratno. To licitiranje riječima, izrazima, glasovima… Rađe je onda nemoj donijeti, rađe onda ostavi nekoj sljedećoj garnituri. To je otprilike kao kad bi mi sad donosili rezoluciju o Oluji i onda se složili da su tu neke stvari počinjene koje nisu u skladu sa ovom poveljom, onom poveljom, ovom deklaracijom. Znaš, rađe onda nemoj donositi takvu rezoluciju. Ako je donosiš zato što od tebe traži međunarodna zajednica, a pri tom stalno kažeš da je donosiš radi sebe i radi svog pročišćenja, onda je nemoj donositi, onda prepusti sljedećoj generaciji, i biološkoj i političkoj i kojoj god, da taj teret iznese. Nakon ovakve političke deklaracije i politikanskih igara i svega drugog, što ti kažeš, više nema tu težinu i nema tu snagu, praktički je dokinuta mogućnost, ako je uopće i postojala, neke istinske katarze.

U Hrvatskoj, ako ništa drugo, nikakva deklaracija nije donesena, pa hajde da ostavimo mogućnost da neko zaista sutra javno kaže na način na koji to ne mogu vam ja reći, ja nisam političar pa vam ništa ne znači. Meni nije problem reći da je u Oluji napravljen genocid, to će ti i u Hrvatskoj reći desetak ljudi među kojima sam i ja, ne više. Meni nije problem reći da je Hrvatska država u tom smislu nastala i na zločinu, da više elemenata genocida imaš, recimo, u Oluji nego u Vukovaru, to je potpuno jasno. To je pravna stvar, to nije samo stvar pjesničke slobode i nekog dojma, to je klasično etničko čišćenje iliti genocid. Ali, kako ćemo se mi prema tom genocidu odnositi, na način da ti praktički nacionalnu katarzu pretvaraš u formular za političku upotrebu, bilo vanjsku bilo unutrašnju… Kao da ti kad ideš u EU traže da u Londonu kad sletiš na Hitrou i na aerodromskoj kontroli ti uvale formular na kojem ti moraš zaokružiti da li je Oluja bila etničko čišćenje, odnosno da li je u Srebrenici bio genocid, imaš A i B, ’da’ i ’ne’, ti zaokružiš ’da’, bio je genocid, bilo je etničko čišćenje, OK, sad možeš u Evropu. Eto, na to smo sveli odnos prema našoj prošlosti. U tom smislu je to meni onako baš bljak. Meni je to licitiranje sa tom skupštinskom procedurom i sa tim dohvatavanjem glasova i trgovinom, redigiranjem i lekturom teksta rezolucije da biste dobili još tri glasa za većinu, to je onako veća uvreda za mrtve Srebreničane nego slogan ’Nož, žica, Srebrenica’.

Možda ja to dramatiziram, ali da bih bio jasniji, to je zbog toga što ovaj tekst deklaracije ne donose pijani navijači sa Sjevera Partizanovog ili Zvezdinog stadiona nego donosi politička elita, koja bi trebalo biti savez društva. Nećeš ti zbog te rezolucije sutra biti u EU, onda je nemoj ni donositi, ostavi je u pičku materinu sljedećoj političkoj garnituri i neka to ne napravi ili napravi, ali ti nemoj ako nećeš to zaista napraviti čista srca, nemoj, pusti. To je stvar koja je zaista duboko unutrašnje potrebna našim društvima, potpuno je nevažno šta o tome misle Brisel, London, Rim, Pariz ili Vašington, ali priznaj – u pičku materinu, napravili smo sranja, hajde da odem na taj grob, ne moram ni cvit odnjeti, hajde da razmišljam pola minute nad stratištem, nad bilo čim, da promislim, da sam sebi za početak priznam da je to bio zločin. Kao što hrvatsko društvo kaže – mi ćemo obnoviti kuće Srbima iz budžeta zato jer smo na to prisiljeni, a ne zato što smo mi skužili da smo napravili loše stvari krajinskim Srbima, nego zato što je to naprosto jedan uvjet EU. Ali da ti to napraviš sa svješću, sa istinskom svješću, možda sam ja zaista politički idealista, mene zanima samo to da naša društva konačno sama sebi priznaju, a to ne mora biti ni rezolucija. Svaka nacija je na kraju krajeva i država stvorena na nekom zločinu. Mi smo imali tu historijsku nesreću da su zločini naše nacije nastajale u vrijeme visoko postavljenih demokratskih standarda i medija, tako da se o tome malo više zna nego o zločinima na kojima je nastala engleska nacija ili država, ali tako je kako je.

20 godina, koliko traju sva ova sranja, stalno tvrdim da je pomirenje, sagledavanje i suočavanje sa prošlošću dobro radi budućnosti. Mislim da djeca trebaju znati šta je bilo u Jasenovcu i da djeca trebaju znati šta je bilo na Kosovu, šta je bilo u Srebrenici, šta je bilo na Krajini, šta je bilo u Oluji, ja zaista mislim da to djeca moraju znati. Nisam siguran da je to svjesno pomirenje u laži dobar početak, i kako stvari stoje definitivno ćemo se pomiriti u laži, za istinu je, bojim se, kasno. Sa iskustvom bliske historije, nadam se da naša neka dalja budućnost neće biti označena tom laži i da neće negde tinjati vatra te laži koja će sutra razbuktati neki drugi sukob. Možda sam stvarno paranoik, već naše klince se jebe živo i za rat, i za ustaše, i za partizane, i za četnike. Znaš, to je dobro, ali koliko je dobro da oni ne znaju baš ništa o tome? Naprosto nisam siguran. Zavodljiva je teorija da ih time trujemo, nije teško ni poverovati, ali ja naprosto nisam siguran da je to dobar termin.

• Sade – The Moon & The Sky

Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik. Pričali smo o raznim stvarima, a mogli smo o bilo čemu drugom, ali skoro uvek i sve se svodi na neko nasilje. Da li će tužioci pokrenuti tužbu protiv siledžije Velje Ilića? RTS izdaje saopštenje u kojem kaže da prostaci neće moći više na državnu televiziju RTS, na čijem je čelu Aleksandar Tijanić. Taj isti RTS pušta da glumac Vuk Kostić kaže da bi devojku ubio iz pištolja ako bi ga osramotila, kaže: Nisam ja neka bombonica, a voditeljka RTS-a se na to samo nasmejala.

Svi su zgranuti slikom psa kome je neko odsekao sve četiri šape ovde u Beogradu, u Medaković naselju, svi se pitaju kakav je to čovek, kakvi su to ljudi? Pa skoro obični, da ne kažem isti oni koji su do pre neku godinu samo na 100 kilometara baš od tog Medaković naselja klali ljude, to su oni ili njihova deca od kojih krijemo ono što smo uradili tvrdeći da ih time štitimo, o tome je pričao maločas i Boris Dežulović.

Bio je ovo još jedan Peščanik. Pozdravljaju vas Svetlana Vuković i Svetlana Lukić, doviđenja.

 
Emisija Peščanik, 16.04.2010.

Peščanik.net, 16.04.2010.