Jekaterina Samucevič, optužena u slučaju protiv feminističke pank grupe Pussy Riot je umesto svoje odbrane na završnom danu montiranog suđenja zbog performansa u hramu Hrista Spasitelja u Moskvi iznela temeljnu analizu (zlo)upotrebe Ruske pravoslavne crkve u svrhe održavanja na vlasti režima Vladimira Putina.
Tokom završnog izlaganja optuženi treba da se pokaje ili izrazi žaljenje zbog svojih dela, ili da nabroji olakšavajuće okolnosti.
U mom slučaju, kao i u slučaju mojih koleginica iz grupe, to je potpuno nepotrebno. Umesto toga, ja želim da izrazim svoje mišljenje u vezi uzroka onoga što se nama desilo.
Činjenica da je hram Hrista Spasitelja postao značajan simbol u političkoj strategiji moći, bila je jasna mnogim mislećim ljudima kada je Kiril Gundjajev, bivši KGB kolega Vladimira Putina, stao na čelo Ruske pravoslavne crkve.
Nakon što se to desilo, crkva Hrista Spasitelja je počela otvoreno da se koristi kao blještava dekoracija za politiku bezbednosnih službi, koje su glavni izvor moći u Rusiji.
Zašto je Putin osećao potrebu da iskoristi pravoslavnu veru i njenu estetiku? Nakon svega, on je mogao uposliti svoje, daleko sekularnije instrumente moći, na primer državne kompanije ili njegov opasni politički ili poslušni pravosudni sistem.
Može biti da su ga teskobne, propale političke odluke njegove vlade, kao što su incident sa podmornicom Kursk, bombaški napadi na civile u sred bela dana kao i drugi neprijatni trenuci u njegovoj političkoj karijeri, primorali da razmisli o činjenici da je krajnje vreme da podnese ostavku; u suprotnom, građani Rusije bi mu pomogli da to učini.
Očigledno, tada je osetio potrebu za ubedljivim, transcendentalnim garancijama za svoj dugoročni mandat na čelu zemlje.
To je bio trenutak kada je osetio potrebu za korišćenjem estetike pravoslavne vere, istorijski povezane sa procvatom carske Rusije kada moć nije dolazila od zemaljskih manifestacija kao što su demokratski izbori ili civilno društvo, već od samog Boga.
Kako je on uspeo u tome? Nakon svega, mi i dalje imamo sekularnu državu, i zar ne bi trebalo da svako ukrštanje religijske i političke sfere bude bude tema opreznog i kritički orijentisanog društva?
Ovde su, po svemu sudeći, vlasti iskoristile određen deficit pravoslavne estetike u sovjetskom periodu, kada je pravoslavna vera imala auru izgubljene istorije, ili nečega što je urušeno i oštećeno od strane totalitarnog sovjetskog režima, pa je stoga opoziciona kultura.
Vlasti su odlučile da prisvoje ovaj istorijski efekat i predstave svoj novi politički projekat za obnovu izgubljene ruske duhovne vrednosti koji je imao malo veze sa originalnim zabrinutostima za očuvanje istorije ruskog pravoslavlja i njene kulture.
Bilo je takođe prilično logično da se Ruska pravoslavna crkva, koja je dugo gajila mističnu povezanost sa moćnicima, pojavi kao glavni izvršilac ovog projekta u medijima.
Štaviše, takođe je dogovoreno da se Ruska pravoslavna crkva, za razliku od sovjetske ere, kada se iznad svega protivila odnosu vlasti prema samoj istoriji, suprotstavi manifestacijama savremene masovne kulture sa svojim konceptima različitosti i tolerancije.
Za implementaciju ovog temeljno zanimljivog projekta su bile potrebne znatne količine profesionalne rasvete i video opreme, televizijskog vremena na nacionalnim TV kanalima, sati živog prenosa kao i brojne konstruisane pozadine za moralne i etički poučne novinske priče, gde bi se zapravo patrijarhovi dobro iskonstruisani govori bili korišćeni kao izgovor za vernike da naprave pravi politički izbor tokom predizborne kampanje, tradicionalno teškog vremena za Putina.
Povrh toga, ti prizori moraju da se pojavljuju stalno, neophodne slike moraju da se duboko urežu u memoriju i da budu konstantno ažurirane, kako bi se kreirala impresija nečega prirodnog, stalnog i obaveznog.
Naš iznenadni muzički nastup u hramu Hrista Spasitelja sa pesmom “Majko Božija, oslobodi nas Putina” narušio je integritet te medijske slike, generisanu i održavanu od strane vlasti toliko dugo, i otkrio njenu lažnost.
U našem performansu, koji smo izveli bez patrijarhovog blagoslova, mi smo kombinovali sliku pravoslavne i protestne kulture, sugerišući pametnim ljudima da pravoslavna kultura ne pripada samo Ruskoj pravoslavnoj crkvi, patrijarhu i Putinu, da je ona takođe na strani građanske pobune i protesta u Rusiji.
Možda je tako neprijatno veliki medijski efekat od našeg upada u katedralu bio iznenađenje i za same vlasti. Prvo su pokušali da predstave naš performans kao obest bezdušnih militantnih ateista. Međutim, napravili su veliku grešku, jer smo mi u tom trenutku već bili poznata antirežimska feministička pank grupa koja je obavila medijske prepade na najveće političke simbole u zemlji.
Na kraju, uzimajući u obzir sve nepovratne političke i simboličke gubitke izazvane našom nevinom kreativnošću, vlasti su odlučile da zaštite javnost od nas i našeg nekonfomističkog razmišljanja. Tako je završena naša komplikovana pank avantura u hramu Hrista Spasitelja.
U ovom trenutku imam pomešanja osećanja u vezi ovog suđenja. U jednu ruku mi sada očekujemo okrivljujuću presudu. U poređenju sa pravosudnom mašinom mi smo niko i mi gubimo.
U drugu ruku, mi smo pobedile. Sada ceo svet vidi da je ovaj kriminalni slučaj protiv nas namešten. Sistem ne može prikriti represivnu prirodu ovog suđenja.
Još jednom, Rusija izgleda drugačije u očima sveta od načina na koji Putin pokušava da je predstavi na dnevnim međunarodnim sastancima.
Svi koraci ka pravnoj državi koje je obećao očigledno nisu učinjeni. I njegova izjava da će sud u našem slučaju biti objektivan i doneti fer odluku je još jedna obmana cele zemlje i međunarodne zajednice. To je sve. Hvala vam.
E-novine, 10.08.2012.
Peščanik.net, 11.08.2012.