Fotografije čitalaca, Miodrag Ćakić

Fotografije čitalaca, Miodrag Ćakić

Već nekoliko dana vodi se polemika o incidentu koji se dogodio u Zemunu, u kome su učestvovali beogradska komunalna policija i neimenovana Beograđanka koja se vozila javnim prevozom bez plaćene karte. Na taj slučaj je pažnju javnosti skrenulo i to što je pored vesti, a zapravo i pre nje, putem društvenih mreža građanima bio dostupan snimak događaja. Snimak je potvrdio navode o grubosti komunalne policije i otvorio raspravu ne samo o ovom konkretnom slučaju, već i o nadležnostima komunalne policije uopšte, a pogotovo o granicama i okvirima te nadležnosti.

Temperatura se podigla dovoljno da i gradonačelnik Mali bude primoran da reaguje i “najoštrije osudi ponašanje komunalne policije tokom privođenja putnice”, uz napomenu da će se događaj istražiti i da će protiv odgovornih biti pokrenut disciplinski postupak. Načelnik komunalne policije je, naprotiv, rekao da je „putnica GSP privedena jer je odbila da pokaže ličnu kartu“, kao i da su „službenici postupili po ovlašćenjima.“ Termin „privođenje“ dakle koriste i gradonačelnik i načelnik komunalne policije u reakcijama na ovaj događaj. Pa ipak: da li Komunalna policija ima pravo da privodi građane? I da li ima pravo da koristi silu?

Prema nekim svežim tumačenjima povodom ovog događaja komunalna policija nesumnjivo ima pravo da privodi građane, samo što je u konkretnom slučaju to pravo „problematično primenila“. Međutim, Zakon o komunalnoj policiji je jasan i kaže da komunalni policajac u obavljanju svojih poslova ima na raspolaganju sledeća ovlašćenja: upozorenje, usmeno naređenje, proveru identiteta, pregledanje lica i predmeta i njihovo privremeno oduzimanje, video nadzor, upotrebu sredstava prinude i dovođenje. Svako od ovih ovlašćenja se može vršiti tek pod određenim uslovima. Da naglasimo: komunalna policija ima ovlašćenje dovođenja, ali ne i zadržavanja i privremenog ograničenja slobode kretanja lica, po čemu se ovlašćenja komunalne policije jasno razlikuju od ovlašćenja policije koja ima oba ovlašćenja (što pokazuje i da se ona suštinski razlikuju). Još preciznije, u slučaju komunalne policije dovođenje do nadležnog organa je ograničeno na slučaj u kome nije moguće proveriti identitet građana, dok je kod policije ono mnogo šire.

Ovde nije reč o nevažnom terminološkom pitanju. Zakon o policiji jasno navodi da se zadržavanje lica ne može izvršiti bez uručenja posebnog rešenja na koje građanin može da se žali sudu. Za privremeno ograničenje slobode takođe postoje posebni uslovi i ono ne može trajati duže od osam sati bez odobrenja suda. Dakle, termin „dovođenje“, na koje je ovlašćena komunalna policija nema nikakve veze sa privođenjem, odnosno lišenjem slobode, onako kako to navodi načelnik komunalne policije kada tvrdi da je „putnica GSP privedena jer je odbila da pokaže ličnu kartu“. Dovođenje u smislu Zakona o komunalnoj policiji može biti samo dovođenje građanina od tačke A do tačke B, pa ako građanin to odbije, komunalna policija nema na raspolaganju alternativnu meru lišavanja slobode. Što se tiče upotrebe sile, komunalna policija je može upotrebiti samo onda kada je to neophodno da spreči napad na službenike ili neko treće lice, što se nije dogodilo u slučaju o kom ovde govorimo ili se to bar ne vidi na snimku koji smo izgleda svi pogledali. Takođe, komunalna policija nekoga može vezati (na snimku nije jasno da li je samo primenjena sila ili je putnica i vezana), samo ako ta osoba pruža otpor ili pokušava da pobegne. Ali i u ovom slučaju je dalje lišavanje slobode stvar „redovne“ policije.

Da zaključimo – komunalna policija ima ovlašćenje da podnosi prekršajne prijave (o tome da li je opravdano da neplaćanje autobuske karte bude prekršaj i o novom prekršajnom postupku – nekom drugom prilikom), proverava identitet građana (ako građanin krši propise iz njihove nadležnosti) i dovede ih do nadležnog organa ako građanin odbije da se legitimiše. Ako građanin poslednje odbije, ova služba nema pravo lišavanja slobode. Na primer, ako je putnica odbila da se legitimiše i uz to odbila i da bude odvedena u stanicu policije, komunalna policija je imala mogućnost da pozove nadležne koji će doći i utvrditi njen identitet kako bi joj bila uručena prekršajna prijava. Dakle, rešenje mimo zavrtanja ruku i upotrebe sile je postojalo.

Ovde se mora primetiti da su SNS i njeni kadrovi od samog početka gotovo sudbinski povezani sa pitanjem plaćanja javnog prevoza u Beogradu. Tako smo prešli put od izjava u izbornoj kampanji 2012. godine, kada je SNS saopštio da “beogradska vlast otima novac od građana uvođenjem ’Bus plus’ sistema za naplatu karata u gradskom prevozu“, do toga da je gradskim propisima vožnja bez karte nedavno uvedena kao prekršaj. Takođe, prašina se nije pošteno slegla ni oko uvođenja “brojača putnika”, kao ni oko obaveštenja da je premijer lično intervenisao u vezi sa iznosom tarife koju će za prevoz plaćati penzioneri. Imali smo i slučaj u kom je brojač putnika šutirao starijeg sugrađanina, kao i više slučajeva kada su kontrolori isprebijali putnike.

Pitanje naplate prevoza i kontrole ponašanja građana u javnom prevozu postaje nekako presudno za razumevanje prirode Srpske napredne stranke. Ovo pitanje nepogrešivo pokazuje njen karakter i razotkriva je. Upravo zato građani pomno prate kako se ono rešava. Kao da je reč o pokaznoj vežbi: na ovom primeru stranka demonstrira odlučnost i spremnost da primeni silu bez realnog opravdanja i ovlašćenja. U rešavanju ovog pitanja nema ni traga doslednosti, luta se od jednog do drugog rešenja, odluke se donose isključivo na jednom mestu, a ruke se zavrću i građani privode po ličnom nahođenju. Građani ovo vide i očigledno je – većini se to ne dopada. Ostaje nada da će se ta većina uskoro probuditi i shvatiti da se ne radi samo o javnom prevozu u Beogradu. Stvari su dobile mnogo šire razmere i pitanje ponašanja komunalne policije – koliko god bilo zastrašujuće – može se posmatrati tek kao simbol načina funkcionisanja jedne vlasti.

Peščanik.net, 27.01.2015.

Srodni linkovi:

Mijat Lakićević – Šinteri, đubretari i novinari

Miša Brkić – Sertifikovani batinaši

Branka Dimitrijević – Ubi me prejaka reč

Stevan Filipović – O mizoginiji i busplusarijama

Stefan Aleksić – BrusLiPlus

Saša Ilić  Slavimo Bus Plus!

Tanja Simić Berclaz – BusPlus i ludisti među nama

Saša Ilić – Hapšenje u ime ‘Bus plusa’

Aleksa Radonjić – Građani „zvezde“, slobodno snimajte

Nadežda Milenković – Skidanje sa politike

Milica Jovanović – Agonija Beograd

Srđan Milošević – Chariots of Fire

Saša Ćirić – Arhimedova poluga

Stefan Aleksić – Diskretni šarm plave uniforme

Sanja Radović – Bus Plus kao mera građanske svesti

Stefan Aleksić – Emancipacija i antiemancipacija

Dejan Ilić – Neka crknu građani