Aleksandar Vučić niti je pobegao niti mu fali dlaka sa glave, niti je, što je najvažnije, na vlasti. Idealan scenario. Štaviše, i svi ostali u Srbiji imaju glave na ramenima, što je odlično. Došlo je do promene epoha. U trenutku, prepoznatljiva studentska nalepnica izgubila je svoj politički značaj i postala suvenir, deo istorije. Kolega je u noći pobede sekao deo šatora iz Pionirskog parka. Kaže, za fundus jednog državnog muzeja. Nagli odlazak studentske nalepnice kao i batinaških šatora jasno svedoči o promeni duha vremena. U ponedeljak, na poslu, moj stariji kolega Kosta Nikolić zaključio je da se u 21.30h završilo ono što je počelo ’91. Konačno, i za Srbiju. Naravno, niko tačno ne zna u kakvu će to tačno državu Srbija da se transformiše. Izvesno je i da će svi računi doći na naplatu.
Međutim, u ovoj promeni u kojoj se sada raspada Vučićevska Srbija i nastaje nešto sasvim drugo, važno je skrenuti pažnju na jedan delić vremena. Naime, ljudi koji su bili u nedelju na Studentskoj listi imali su izgled ljudi koji veruju u jednu ideju. Štaviše, imali su izgled ljudi koji su spremni da stradaju za tu ideju. Kako je rekao profesor Saičić, tog dana on je prihvatio kao sasvim realnu mogućnost da se možda i neće vratiti svojoj kući. Sigurno je to palo na pamet ogromnom broju ljudi. Međutim, niko nije izostao i niko iz kuće nije izašao slučajno. Ti ljudi nisu bili vođeni avanturizmom ili materijalnim interesom. Svi su znali zašto rizikuju i koliko to može da ih košta. Kalili su se protekle dve godine, a mnogi mnogo duže, još od ranih ’90-ih. Ovo kao da izmiče posmatračima koji gledaju našu zemlju sa strane. Tako se u analizama pominje nacionalizam, potencijalna nesloga, pasivnost kada je reč o osudi ratnih zločina, a tu je i sumnjiva naklonost prema Rusiji. Svako je našao ponešto što mu je važno i zbog čega brine. Najneobičniji je Janez Janša. Već je najavio da će od novih vlasti tražiti nekakva tajna komunistička dosijea koja se navodno još nalaze u Beogradu.
Međutim, ono što se gubi iz vida jeste da je vlast Aleksandra Vučića do te mere uništila život u Srbiji da se borba zapravo vodila oko najelementarnije forme poštenja. Dakle, u smislu učenja da ne smete da uzimate novac koji nije vaš, niti da uzimate tuđi bicikl a da vlasnika niste prethodno pitali. Štaviše, u borbi za ovako osnovne postulate jednog društva, koliko do juče u Srbiji je mogla da se izgubi ruka, noga, slezina, ali i glava. U danima pred izbore, ljudi su aktivno uznemiravani i hapšeni. Mnogi su preventivno sklanjali svoje elektronske uređaje. Ljudi su gubili posao ili su im zastrašivane porodice.
Odlazak na biračko mesto u nedelju nije podrazumevao bezbednost. Vise puta u toku dana, sasvim realistično, očekivao se početak divljanja i prekid izbora. Gašena je ulična rasveta. Toga dana, sve reči, recitacije o građanskoj hrabrosti, o domovini, o otadžbini, o solidarnosti, sve velike ideje kojima se deca uče u školi, postale su vrlo jasne i opipljive. Ili ste izašli na izbore, ili ste došli da pomognete i budete na strašnom mestu, ili ste prosto bili na pogrešnoj strani istorije. Ogromna većina ljudi kojima su podignuti spomenici u ovoj državi, više puta u svom životu upravo su morali da izađu na ulicu misleći da se vrlo verovatno više neće vratiti kući. Ipak, sve te žene i muškarci uradili su mnogo toga dobrog za zajednicu, pri tom izlažući sebe velikoj opasnosti i noseći strašnu odgovornost na plećima. Odjednom, širom Srbije, došlo je do uparivanja hrabrosti živih ljudi sa vrednostima kojima spomenici sa gradskih trgova treba da zrače. Tada dolazi do zgušnjavanja vazduha kada se on može gotovo seći nožem, i kada se stvari lome: hoće li građani steći nazad svoju slobodu i pravo na život ili ne. Aleksandar Vučić i njegova družina su nas na teži način naterali da se prisetimo šta je važno u jednoj državi i šta više nikad ne sme da se uzima zdravo za gotovo
Peščanik.net, 29.10.2026.