Wikimedia Commons, foto: włodi
Danas ćemo u Agenciji za privatizaciju prisustvovati javnom otvaranju ponuda devet (ili deset) zainteresovanih kupaca smederevske Železare. To još ne znači da se zna ko će biti stvarni kupac, mada je to već unapred poznato.
I to je najveća mana ovog izgleda simuliranog tendera.
Još 4. avgusta naš premijer bio je (prema agenciji Tanjug) izričit: ”Esmark je jedan od kredibilnih potencijalnih partnera sa kojim ćemo u narednom periodu definisati konačan status Železare”. Obratite pažnju na: ”partner s kojim će se u narednom periodu definisati konačan status”.
Da li to znači da je tender od 5. decembra prošle godine koji je raspisala Agencija za privatizaciju o prodaji 80,01 odsto udela u Železari bio samo obična farsa i da je izgubio draž neizvesnosti pošto je naš premijer ”u prethodnom periodu definisao njen konačni status”?
Ako je neko i sumnjao, naš premijer je te sumnje razvejao mesec dana kasnije, 7. januara 2015. godine rečima: ”Da, Srbija ali i zaposleni voleli bi kao kupca da vide američku kompaniju Esmark”.
Predsednici vlada ili država najčešće kao praksu lepog državničkog ponašanja ne praktikuju ovakvu vrstu mešanja u ekonomske poslove, pa makar oni bili i strateški.
Iz prostog razloga što svaka izjava takve vrste može značajno da poremeti funkcionisanje tržišta i njegovih institucija. Recimo berze, komisije za hartije od vrednosti, antimonopolskog regulatora… Očas posla jedna možda dobronamerna ali neoprezna izjava visokopozicioniranog političara/državnika može da ugrozi vrednost akcija neke kompanije, da izazove ekonomski haos, protežira jednu firmu na račun druge ili poremeti ustaljenu i zakonom propisanu proceduru.
Sme li premijer sebi da dozvoli tu vrstu protege-a?
Teško.
Ali, hajde da odgovor ”na prvu loptu” bude blagonaklon. Može se, recimo, u konkretnom slučaju imati razumevanja za razbarušenu ushićenost i emotivno reagovanje našeg premijera. Ta Železara jeste jedan težak problem, takoreći kamen oko vrata i kost u grlu aktuelne vladajuće koalicije. Naš premijer je sebi stavio u zadatak da reši taj problem, kako bi pokazao da je njegova (naša) Vlada sposobna da se uhvati u koštac i sa tako velikom nasleđenom mukom koju je dobila u miraz od prethodne Vlade.
Rešavanje tog problema, računa naš premijer, ostavilo bi poželjno dobar utisak kod običnih ljudi, sačuvao pet hiljada radnih mesta u Železari i spaslo bruto domaći proizvod sa 0,6-1,2 odsto novostvorene vrednosti i budžet za jedan odsto prihoda.
Možda američka kompanija Esmark i jeste najbolji strateški partner za smederevsku Železaru.
Ali, pošto je međunarodni tender raspisan, tog momenta prestaje svako razumno razumevanje za postupke i izjave našeg premijera vezane za prodaju Železare. Ostavlja se tenderu ”na volju” da izabere najbolju ponudu.
Traganje, uz pomoć međunarodnog tendera, za strateškim partnerom koji bi ubuduće s državom trebalo da vodi Železaru je mnogo ozbiljan i pipav posao. Uostalom, taj tender raspisala je Agencija za privatizaciju i naša Vlada i njen (naš) primijer u tom slučaju ne bi smeli do kraja procesa ni da ”prismrde” a kamoli da navijaju ili protežiraju nekog od potenacijalnih kupaca.
A šta tek reći za zaposlene u Železari? Šta bi oni voleli? Pa valjda da rade i da zarade. Nije njihovo, niti sme da bude, da se oni pitaju koga bi najviše voleli i izabrali za strateškog partnera. Nije strateški partner kućni lekar koji se bira slobodnom voljom pacijenta.
Utoliko pre, premijer je morao da suzbije emocije i uzdrži se od bilo kakvog komentarisanja i navijanja. On je, odnosno njegova (naša) Vlada, morao da bude garant nepristrasnosti postupka, neka vrsta barjaka slobodnog i nezavisnog pravnog postupka, takoreći staratelj tenderske procedure. Baš zato i uprkos tome što će naša Vlada/država biti manjinski partner budućem kupcu Železare i strateškom partneru Srbije.
Dobro, gledano iz današnje perspektive, rešićemo se muke zvane Železara.
Dobro, neka zasluge za to pobere naš premijer; tolike je sastanke održao trudeći se da je nekome ”utrapi”.
Dobro, nije mala stvar, sačuvaće se radna mesta u Smederevu, neće zbog Železare da nam padne BDP i neće da nam zbog nje ”rikne” budžet.
Šta smo još kao država dobili?
Ne baš poželjan utisak.
Utisak da smo država u koju svako kad dođe da investira može i mora da razmišlja šta to treba da uradi da bi postao premijerov miljenik ili štićenik. Da li je dovoljno da ga povede na golf-party? Ili izvede na večeru? Da se možda bratimi s njim? Da donira pet-šest kuća za poplavljene u Obrenovcu ili pet-šest miliona (nečega) u fond predsednikovice? Kao što se može videti, mnogo je inovativnih i kreativnih rešenja da se unapred pre tendera ”završi posao”.
To, naravno, ne znači da je neki od ovih modela primenjen u konkretnom slučaju. Ali, to su ”teme” koji će se motati po glavi svakog kupca/investitora koji se ubuduće odluči da posluje sa našom državom.
Ukoliko Esmark pobedi na tenderu, ostaće utisak da se pobednik znao unapred. Ako i ne pobedi – nije nam bila potrebna ovakva vrsta marketinga.
Moguć loš utisak biće još jači ako se, daleko bilo, neko od prijavljenih potencijalnih kupaca Železare zbog premijerovog protežiranja Esmarka oseti unapred diskreditovanim, pa uvređen presavije tabak i tuži nas nadležnim sudovima i arbitražama u Parizu, Njujorku, Londonu… Šta ćemo da radimo ako budemo morali da platimo kaznu ili ako nam, ne daj bože, ponište tender?
Zbog svega toga, i da nikog ne bi bolela glava, nije preporučljivo i poželjno mešati se ni na koji način u tendersku proceduru.
Neko je u našoj Vladi, čini se, prepoznao sve te greške i rizike pa se u Nemanjinoj 11. brže-bolje ”ograđuju i kažu kako veruju da je Esmark favorit na bazi razgovora koji su vođeni pre raspisivanja tendera za pronalaženje većinskog vlasnika železare u Smerederevu”.
Ne liči li na laičko ”pranje” i naknadno ”posipanje pepelom” ovo tumačenje naše Vlade: ”Zaista ne možemo da budemo sigurni da neka od ukupno deset kompanija koja se prijavila na tender ne nudi bolje uslove od Amerikanaca”.
Kako bi bilo da ovu dilemu pretvorimo u konstataciju – naša Vlada i naš premijer tako su morali da se ponašaju (‘ajde, ne od 4. avgusta prošle godine, ali) bar od trenutka kad je 5. decembra raspisan tender za kupca 80,01 odsto udela u smederevskoj Železari.
Pa neka pobedi najbolji.
Zna se. Esmark.
Peščanik.net, 09.01.2015.
Srodni linkovi:
Mijat Lakićević – Udaja Železare Smederevo
Mijat Lakićević – Na smederevskom putu
Miša Brkić: Železara – političko pitanje
Mijat Lakićević – Čekajući menadžera
RADIO emisija – Konkurs za alhemičare
Miša Brkić: Posle gvožđa – grožđe
Mijat Lakićević – Kako se kalio čelik
Miša Brkić – Smederevo na pjenu od Dunava
Mijat Lakićević – Spasavanje svetog „Smedereva“