Obično se Severna Koreja, ili Libija, svrstavaju u grupu zemalja koje se jednim imenom zovu izopštene zemlje (rogue states). No ja mislim da bi s ekonomske tačke gledišta, tačnije ime za ove zemlje bilo – zemlje paraziti.
„Zemlje paraziti“ su nova pojava u ekonomskoj istoriji sveta, pojava koja je nastala posle kraha SSSR-a. Nakon ovog događaja, definitivno se formirala globalna ekonomija i sve zemlje koje su se slile u ovu ogromnu otvorenu reku slobode, počele su da beleže visoke stope ekonomskog rasta i da ubiraju plodove blagostanja koje su im one pružile.
„Zemlje paraziti“ postoje i opstaju za račun dva osnovna faktora koji se međusobno podupiru. Njihov glavni (često i jedini) izvor prihoda je rast cena sirovina, koji je izazvan rastom otvorene globalne ekonomije, kao i činjenica da su ratovi u savremenom otvorenom svetu danas neisplativi, što istovremeno predstavlja i garanciju njihove bezbednosti.
Pokazalo se da razvijena ekonomija u zemljama koje se bave eksploatacijom sirovina, takoreći i nije potrebna. U takvim zemljama je na delu efekat koji je po svim svojim manifestacijama sušta analogija efektu takozvanog „ponovnog porobljavanja“, pojavi koja je u XVII i XVIII veku ovladala Istočnom Evropom. To danas otprilike izgleda ovako: što je niži stepen obrazovanja, slobode i ekonomske nezavisnosti stanovništva, to više novca od prodaje nafte završava u ličnim džepovima vladara i ljudi iz njegovog najbližeg okruženja.
„Zemlje paraziti“ s početka XXI veka, suštinski se razlikuju od totalitarnih režima XX veka. Totalitarni režimi XX veka, kao sateliti neke od velikih sila ili samostalno, iz petnih žila su se trudili da osvoje slobodni deo sveta, dok je kod „zemalja parazita“ stvar postavljena sasvim obratno. Samo zahvaljući slobodnom svetu one opstaju. Te zemlje nisu neprijatelji slobodnog sveta, već njegova dopuna. One sa svojih granica u te zemlje ne šalju svoje tenkove, već svoj novac. Kada bi slobodni svet prestao da postoji, lideri „zemalja parazita“ ne bi imali gde da drže svoje račune i ne bi imali od koga da kupuju svoje mercedese. Totalitarni režimi su svojim podanicima zabranjivali emigraciju i istovremeno se trudili da ih što više obrazuju, a kod „zemalja parazita“ je i to takođe sasvim obratno. One ohrabruju emigraciju, a opšti nivo obrazovanja namerno spuštaju na što niži mogući nivo. Totalitarni režimi su bili neprijatelji slobodnog sveta i slobodni svet je to znao. „Zemlje paraziti“ nisu ni za koga opasne. One ugrožavaju samo i isključivo svoje sopstveno stanovništvo.
Kako sav novac koji otvoreni svet troši za kupovinu sirovina iz „zemalja parazita“ na kraju opet završava na računima kod njihovih banaka, lideri otvorenog sveta kao po pravilu s njima održavaju veoma prijateljske odnose. To je posebno uočljivo u slučaju Evrope. Teško da bi ova ovako birokratizovana ekonomija Evrope mogla da beleži rast bez milijardi dolara koje u nju ulažu ruski i libijski činovnici.
Gadafi je jedan od retkih vođa pod čijim je rukovodstvom Libija prošla čitav put od totalitarne države do tipične „zemlje parazita“. U početku svoje vladavine, pukovnik Moamer el Gadafi se aktivno bavio stvaranjem državne tvorevine pod nazivom „islamski socijalizam“. Godine 1980 je čak i privatnu trgovinu ukinuo. Bio je vatreni obožavalac tadašnjeg egipatskog predsednika Sadata (što je ovoga ozbiljno plašilo), izdašno je finansirao međunarodni terorizam i, kako se ispostavilo, lično izdavao naredbe za eksploziju Boinga nad škotskim gradom Lokerbi i aktiviranje bombe u diskoteci u Zapadnom Berlinu. Podražavao je Mao Cedunga s njegovom „malom crvenom knjigom“ i napisao svoju veliku zelenu knjigu, štivo u kojem je bila izložena libijska varijanta Džuče ideje. Recimo, „Reprezentacioni oblik vladavine je falsifikat demokratije“, ili „Libijski narod – to je isto što i Moamer Gadafi“ ili „Prevrat je u Džamahiriji nemoguć jer je vlast u rukama naroda, i narod je taj koji će se usprotiviti bilo kakvoj revoluciji“ su dovoljno reprezentativni citati koji objašnjavaju ovu ideju.
Posle raspada SSSR-a, do tada, reklo bi se, nepredvidivi šizofreničar, iznenada je promenio svoje ponašanje. Šta je to čega se on tada toliko uplašio, teško je reći. Moguće da je to bila Američka „Pustinjska oluja“ ili možda krah socijalističkih diktatura u Somaliji i Alžiru, no on je otvorio granice, pustio u zemlju strance i javno se pokajao za svoja ranije učinjena nedela. Čak je pristao da plati 2,7 milijardi dolara porodicama i rodbini žrtava terorističkog akta nad gradom Lokerbi.
Međutim, Gadafi nije mogao dugo da izdrži. Čim je postalo jasno da je stari dobri Zapad pao u zaborav i da kao zamena de Golu, Brantu, Reganu i Tačer stižu razni šrederi, sarkozi i berluskoni, pukovnik je ponovo raširio svoja zloćudna krila. Od tada mu je najomiljeniji način opštenja sa Zapadom postao izazivanje ekscesa i stvaranje konfliktnih situacija.
Kada su se u Libiji pojavili prvi znaci epidemije side, Gadafi i ljudi iz njegove službe, uhapsili su četiri medicinske sestre iz Bugarske, i nakon paklenih muka ih naterali na priznanje da su one te koje su po nalogu krvavih cionista zarazile libijsku decu sidom. Umesto da tom šizofreničaru okrene leđa, nova Evropa mu je na noge poslala Sarkozija. Medicinske sestre su za neučinjeni zločin pomilovane, a Sarkozi je gramzivo zgrabio dičnu titulu mirotvorca.
Mladom Hanibalu, jednom od Gadafijevih sinova koji je u to vreme živeo u Švajcarskoj, prohtelo se jednog dana da prebije lokalnu poslugu. Švajcarci su ga naravno smestili u istražni zatvor, što je Gadafija opasno naljutilo. Nazvao je Švajcarsku „mafijaškom državom“, jasnom i glasnom izjavom se založio da je treba što pre rasparčati i podeliti između Italije, Nemačke i Francuske, zatim je kao taoce, onako usput, oteo dva švajcarska biznismena i na kraju, što se pokazalo kao najefikasnije, povukao je sa računa u švajcarskim bankama (očigledno svojih) pet milijardi dolara. I šta mislite, kako se sve to završilo? Rezultat ove tako grozničave aktivnosti nervoznog šefa libijske Džamahirije je bio taj da mu je predsednik Konfederacije je uručio izvinjenje.
No od svih događaja je najporazniji onaj u vezi s libijskim obaveštajcem Megrahijem, čovekom koji je u Velikoj Britaniji bio osuđen za teroristički zločin nad gradom Lokerbi. S obrazloženjem da je neizlečivo bolestan od raka prostate i da mu je ostalo još samo tri meseca života, 2009 je pomilovan i vraćen u Libiju. Pukovnik ga je u Tripoliju dočekao kao heroja, a nakon nekog vremena, postalo je jasno da se Ali al Megrahi na neki čudesan način izlečio. A to da ničeg čudesnog u ovoj priči nema, saznali smo iz niza telegrama koje je po ovom predmetu kasnije objavio WikiLeaks i kojima je utvrđeno da je razlog pomilovanju ustvari bio banalna ucena, a ne nekakvo milosrđe engleskog pravosuđa. Ispostavilo se da je Gadafi zapretio Englezima da će u slučaju da ne izađu njegovim željama u susret, prosto išutirati sve engleske kompanije iz Libije.
Nakon ovih uspeha, Gadafi je načisto odlepio. Prilikom svog nastupa u Ujedinjenim Nacijama septembra 2009, za ubistvo Kenedija je optužio Izrael. Avgusta meseca 2010, prilikom svoje posete Italiji, izjavio je kako Evropa treba da primi islam. Istog trenutka, dve stotine Italijanki je izrazilo želju da promeni svoju veru, da bi se kasnije ispostavilo da su to bile devojke sasvim određene profesionalne orijentacije koje je specijalno za tu priliku iznajmio drug Berluskoni. Za somalijske pirate je izjavio da su oni „pravedni odgovor pohlepnim zapadnim nacijama za nezakonitu eksploataciju vodenih resursa Somalije“.
Ako je neko pomislio da samo Putin i Medvedev osnivaju „alternativu NATO paktu“ u vidu Organizacije Ugovora o Zajedničkoj Bezbednosti (ОДКБ), teško se vara. Drug Moamer i drug Ugo su na Drugom Afričko-Južnoameričkom samitu na ostrvu Margarita, 2009 zapodenuli ozbiljan razgovor o osnivanju Južno-Atlantskog vojnog saveza. To što iz dna svoje duše mrzi Sjedinjene Američke Države, Gadafiju uopšte nije smetalo da istovremeno pokuša da stvori Sjedinjene Afričke Države, ali se već 2008 sve završilo tako što je on sebe proglasio za „cara svih careva Afrike“, sledeće 2009 još i za „lidera svih arapskih lidera“, a potom i za „imama svih muslimana“.
Gadafi je svoj narod uveravao kako je samo srčana libijska armija ta koja smeta vojsci SAD da zauzme njegovu zemlju. A ustvari, ta ista armija od 50 hiljada nedohranjenih i slabo naoružanih ljudi koji se radije podčinjavaju plemenskim vođama nego svojim oficirima i nije nikakva podrška režimu. Glavni oslonac režimu je Gadafijeva lična garda, sastavljena od tri hiljade dobro obučenih i odlično naoružanih ljudi. Pošto kao po nepisanom pravilu paranoici na vlasti redovno čine upravo ono zašta optužuju svoje neprijatelje, danas u libijski narod pucaju strani najamnici iz Čada, Sudana i Nigerije.
Gadafi je uveravao svoj narod da su zemlje Zapada njihov glavni neprijatelj. A u isto vreme, njegov sin Seif al Islam, platio je Maraji Keri milion dolara za četiri pesme koje je ona otpevala na njegovoj žurci organizovanoj na Karibima; njegov drugi sin je od predsednika libijske nacionalne naftne kompanije za svoje lične potrebe iznuđivao 1,2 milijardi dolara, a treći, žestoko naduvan, sve prolazeći na crveno svetlo i jureći u suprotnom smeru od dozvoljenog, vozio je svoj besni automobil po ulicama Pariza. Taj isti je nešto kasnije, bocom za gašenje požara, tukao policajce u Italiji.
Kako vidimo, pošto je Gadafi kao i svi beduini veoma plodan, ulogu koju u Rusiji ispunjavaju članovi dačne zadruge „Jezero“ (кооператив „Озеро“) u Libiji ispunjavaju njegovi sinovi. Eksperti ocenjuju da se novac koji porodica Gadafi, na štetu libijske ekonomije iznosi iz Libije, meri milijardama dolara godišnje. Najveći deo ovih milijardi odlazi kod druga Silvija u Italiju.
Gadafiju je sve polazilo za rukom. Bavio se slobodno otmicama čas švajcarskih čas ruskih biznismena, gomila libijaca je kada zatreba rušila ambasade evropskih zemalja, a lideri tih zemalja su, pažljivo zaobilazeći njegove kamile, pokorno četvoronoške ulazili u Gadafijev šator koji su mu dozvoljavali da podiže na trista godina starim evropskim travnjacima, ne bi li s njim potpisali neki ugovor. Kasnije smo saznali, takođe iz WikiLeaks-a, da njegov šator nije bio samo sredstvo za ponižavanje Evropejaca, nego i rezultat paranoje od koje pati siroti libijski lider. On se do ludila boji da leti avionom (posebno nad vodom), kao i da spava u prostorijama koje su na višem spratu od prizemlja.
Berluskoni mu je čak prodao značajan deo italijanskog naftnog giganta ENI, a Putin je naftom bogatoj Libiji, u zamenu za višemilijardne ugovore s firmom „Rosvooruženje“ i Ruskim železnicama (РЖД), oprostio državni dug od 4,5 milijardi dolara. To jest, ispalo je da novac koji je Libija bila dužna da isplati u korist državnog budžeta Rusije, sada duguje kompanijama koje kontrolišu Putinovi bliski drugovi.
Šta ćeš. Reklo bi se da proći nekoliko metara četvoronoške do Gadafija, a zatim dobiti četiri milijardi dolara, baš i nije tako loš posao.
I da se na sceni nije pojavio libijski narod, ko zna koliko bi sve to tako trajalo. Pokazalo se da „zemlje paraziti“ umeju da se dogovoraju sa svima osim sa svojim sopstvenim narodom. A pošto tačka ključanja nastupa iznenada, postaje razumljivo i zašto Kremlju klecaju kolena kada se zbivaju događaji ovakve vrste.
To da revolucije u siromašnim zemljama ništa dobro ne mogu doneti, pravilo je koje se na Libiju više ne da primeniti. U njoj je na vlasti takav režim, da tu čak ni Al-Kaida više ne bi imala šta da pokvari. No zato masna pogodba druga Putina s drugom Moamerom kao da je zauvek propala, jer ko god da posle svega što se dogodilo u Libiji dođe na vlast, ova zemlja još dugo vremena nikome ništa plaćati neće. Tako je Rusija zauvek ostala bez svojih 4,5 milijardi dolara potraživanja, a kompanije Putinovih intimnih drugova će na kraju krajeva ipak dobiti samo šipak.
Новая Газета, 01.03.2011.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 08.03.2011.