Anticiganizam u društvima Istočne i Centralne Evrope
Pitanje ili „problem“ Roma nameće se kao neizbežno opšte mesto politički nekorektne neformalne komunikacije u bivšoj Istočnoj Evropi. Da bi ovo ilustrovao Stanislav Holubec, češki istoričar i publicista, tvrdi da postoji velika verovatnoća da će spontano okupljena grupa Čeha, recimo saputnika u kupeu voza, odmah ili posle nekog vremena zapodenuti razgovor o romskim sugrađanima: oni navodno ne vode računa o higijeni, ne vole da rade, skloni su kriminalu i uglavnom žive na račun društva, od socijalne pomoći. Ovo „opšte mesto“ neobaveznog razgovora sastavni je deo svakodnevice gunđanja i u Slovačkoj, Bugarskoj i Mađarskoj…
Gospođa koja mi je izdavala stan u centru Sofije, inače profesorka medicine koja na tamošnjem fakultetu predaje lekarsku etiku (!), na svaki način otmena i umerena žena, potpuno se izobličila kada je razgovor krenuo u pravcu tzv. romskog problema u Bugarskoj. U najgorem maniru rasne eugenike s početka prošlog veka govorila mi je o inferiornosti Roma, između ostalog da na osnovu „izvesnih medicinskih istraživanja“ razlike između „belaca i Cigana“ počivaju na razlikama u strukturi hromozoma (!).
Uz uobičajeni repertoar degradirajućih kvalifikacija, s ponosom je govorila o svom sinu tinejdžeru koji je prethodnog dana na ulici uzvikivao ozloglašeni bugarski rasistički poklič: „Циганите на сапун, Tурците на нож“. Prihvatajući ovaj razgovor o rasnoj higijeni, rekao sam joj da mi je i pored svih „naučnih“ dokaza teško da razlikujem etničke Rome od Bugara na ulici. Ova profesorka etike verovatno više neće poželeti da mi izda stan, ali me je motivisala da napišem ovaj mali esej.
Zidovi oko romskih naselja u Češkoj, Slovačkoj i Rumuniji
U državama novim članicama EU diskriminacija i segregacija Roma dobijaju novi pejzažni i vizuelni identitet u formi zidova koji se podižu oko romskih naselja u Češkoj, Slovačkoj i Rumuniji. Prvi takav zid podigle su lokalne vlasti u češkom gradu Usti na Labu (Ústí nad Labem) 1999. godine. U to vreme Češka Republika bila je u pristupnim pregovorima sa EU, pa su se njene centralne vlasti trudile da zadovolje sve standarde postavljene u Briselu. Kada su od strane EU stigle kritike, češka vlada i parlament naredili su da se zid sruši, što je zaista i učinjeno iste godine.
Ali epilog slučaja je bio takav da je nekoliko porodičnih kuća etničkih Čeha „ugroženih“ od romskog susedstva – otkupljeno od strane lokalnih vlasti, što je opet stvorilo geto za tamošnje Rome. Češke porodice su dobijenim novcem kupile kuće u drugom delu grada. Novac koji je mogao da bude upotrebljen za sistematsko rešavanje problema romske zajednice potrošen je za projekte getoizacije romskog stanovništva. Češki Ustavni sud je naknadno presudio protiv mešanja parlamenta u poslove lokalnih vlasti, pa je shodno postulatima pravne države i zid mogao da bude obnovljen. To se međutim (još uvek) nije desilo.
U Slovačkoj ima 14 takvih zidova, koji su podignuti od oktobra 2009. do danas. Najnoviji je podignut ovog leta u Košicama, gradu koji zajedno sa Marsejom deli prestižnu titulu ovogodišnje „evropske prestonice kulture“. Zid je podignut privatnom inicijativom u delu grada koji se graniči sa romskom naseobinom i lokalne vlasti imaju problem da to objasne Briselu. Slovačka je međutim punopravna članica EU, što znači da Evropska komisija nema instrumente „ucenjivanja“ kao u slučaju zemalja-kandidata za članstvo. Preostalih 13 zidova nalaze se u centalnom i istočnom delu zemlje, a neki su podignuti od lokalnih vlasti i gradonačelnika koji pripadaju parlamentarnim strankama u Slovačkoj.
U Rumuniji je zabeležen romski geto smešten u upravnoj zgradi propale fabrike za proizvodnju bakra u mestu Baja Mare. „Naselje“ u koje su premešteni stanovnici nehigijenskih naselja je sa svih strana okruženo zidovima, koje su u leto 2011. podigle lokalne vlasti. Zvanični izgovor je da se to radi da bi se romska deca zaštitila „da ne stradaju prilikom istrčavanja na ulicu“. Zanimljivo je da je isti pretekst upotrebljen i u češkom slučaju zida u Usti na Labu. Projekat vode lokalne vlasti, u kojima učestvuju dve trenutno najjače rumunske parlamentarne stranke (Socijal-demokratska i Nacionalna liberalna partija). Gradonačelnik je vanpartijska ličnost, a podizanje zida i „rešavanje“ romskog pitanja ga je učinilo toliko popularnim da je ubedljivo pobedio na poslednjim lokalnim izborima.
Romi-azilanti i Jevereji-imigranti u Nemačkoj
Nemačka država od 1982, pored odgovornosti za Holokaust nad Jevrejima zvanično priznaje i odgovornost za genocid nad evropskim Romima tokom nacističke vladavine.1 Na nivou komemoracije, oba genocida dostojno su obeležena u nemačkoj prestonici. U centru Berlina je, pored velikog spomeničkog kompleksa iz 2005. kojim se odaje pošta jevrejskim žrtvama, prošle godine u oktobru otvoren i memorijalni centar u spomen ubijenih Roma. Otvaranju memorijala prisustvovali su kancelarka Angela Merkel i predsednik Joakim Gauk. Iako obe etničke grupe uživaju isti specifični status žrtve genocida, nemačke vlasti na sasvim suprotan način tretiraju njihove pripadnike u periodu posle ujedinjenja. Da vidimo prvo kako stoji stvar sa etničkim Jevrejima.
Iz čisto moralnih pobuda, nemačko zakonodavstvo iz 1991. ustanovilo je etničke Jevreje za najpovlašćeniju kategoriju nenemačkih imigranata i aplikanata za nemačko državljanstvo. Za jevrejske imigrante obezbeđene su državne subvencije u plaćanju stanarine, kompletna zdravstvena zaštita i socijalna pomoć u slučaju nezaposlenosti, besplatni tečajevi nemačkog jezika i najkraći put do dobijanja nemačkog državljanstva. Imigraciona politika Berlina bila je privlačna u tolikoj meri da se recimo 2005. godine veći broj Jevreja iz bivšeg Sovjetskog saveza odlučivao za Nemačku nego za destinacije koje je tradicionalno preferirala jevrejska zajednica, Izrael ili Sjedinjene države. Od današnjih oko 120.000 Jevreja u Nemačkoj, oko 80 odsto je emigriralo iz bivšeg sovjetskog prostora. I bogati preduzetnici iz SAD uzimaju nemačko državljanstvo, jer tako lakše obavljaju poslove po Evropi.
Iako su evropski Romi, sa stanovištva nemačkog zakonodavstva, takođe populacija prema kojoj se nemačka država ogrešila i prema kojoj postoji velika moralna odgovornost, pripadnici ove etničke grupe u domenu imigracionog zakonodavstva ne uživaju nikakve privilegije. Naprotiv, prema njima su imigraciona pravila naročito represivna i primenjuju se čak i u slučaju lica koja su uživala status azilanata i njihove dece koja su rođena u Nemačkoj i govore nemački.
Romi-izbeglice sa Kosova, koji su 14 i više godina proveli u Nemačkoj, nasilno su deportovani na osnovu bilateralnog sporazuma između Nemačke i kosovskih vlasti. U ovom kontekstu postaje licemerna odluka vlasti da se na spomeniku romskoj zajednici u Berlinu svakoga dana ostavlja po jedan sveži cvet. Ovaj spomenik tako postaje jedina forma izvinjenja i iskazivanja pošte pripadnicima romske zajednice, čija se prava i dalje brutalno krše.
Anticiganizam u politici
Posle neoliberalnog sravnjivanja razlika između umereno levih i umereno desnih opcija izgleda kao da samo ekstremi privlače pažnju i odudaraju svojom pojavom na javnoj sceni. Grčki scenario pokazuje da posle diskreditacije stranaka levog i desnog centra, a u uslovima dugotrajne ekonomske krize, značajan prostor na političkom tržištu osvajaju stranke ekstremne levice (Siriza sa 27% na parlamentarnim izborima 2012) i desnice (Zlatna Zora sa blizu 8%). S druge strane, u zemljama bivšeg istočnog lagera nasleđe komunizma je u tolikoj meri kompromitovano u kolektivnoj memoriji da se ekstremizam regrutuje gotovo isključivo na idejama desnice. Jedine dve ekstremno leve opcije koje se održavaju u parlamentu su penzionerska partija čeških komunista i nemački Die Linke. U ovom delu Evrope dobre perspektive imaju pre svega pokreti ukorenjeni na ksenofobiji i jeziku mržnje prema etničkim i seksualnim manjinama.
Anticiganizam je, pored mržnje prema seksualnim manjinama, jedna od najplodnijih „ideologija“ na istočnoevropskom repertoaru mržnje. U polulegalnoj sferi rasističkih organizacija i njihovih internet portala i u dnevnoj komunikaciji u Bugarskoj je u širokoj upotrebi navedeni slogan „Ciganite na sapun“ koji priziva nacističku tehnologiju proizvodnje sapuna; u Češkoj i Slovačkoj preferiraju se gasne komore Cikáni do plynu ; u Srbiji se odomaćio navijački poklič: „Ubij, zakolji, da Cigan ne postoji“.
U domenu javne aktivnosti legalnih stranaka, Bugarska je, iako punopravna članica Evropske unije, svakako šampion u pogledu jezika mržnje i netrpeljivosti prema romskoj populaciji. Od svih zemalja bivšeg realnog socijalizma, samo se u Bugarskoj nalaze parlamentarne stranke (VMRO do 2009. i ATAKA) koje otvoreno zagovaraju anticiganizam. Retorika VMRO se uglavnom iscrpljuje u apelima za „obustavljanje ciganskog kriminaliteta“ i za nametanje Romima obaveza plaćanja poreza, struje, grejanja itd.
U sedištu njihove stranke u Pirotskoj ulici u Sofiji otvorena je i kancelarija za pomoć žrtvama ciganskog terora. VMRO je energično istupao protiv EU projekata za popravljanje materijalnih prilika Roma. Evo njihovog zvaničnog saopštenja iz januara 2011. povodom projekta izgradnje kuća za Rome iz fondova EU: „VMRO ne može da prihvati da neko besplatno dobije zemlju ili građevinski materijal samo zato što je Ciganin. Ako ovaj projekat počne da se ostvaruje, svaki bugarski građanin će imati pravo da ode i zatraži plac i materijal za kuću.“
Primitivna, antievropska, antisemitska, anticivilizacijska bugarska stranka ATAKA, aktivna u politici od 2005. preuzela je i dodatno pojačala glavne anti-romske slogane VMRO-a. Ova stranka nastupa naročito grubo preko televizije SKAT, koja je u periodu 2005-2009. zastupala njihove interese. Jedan od lajt-motiva anti-romske retorike na ovoj televiziji bio je poziv da se zaustave „ciganske bande“ i dalja „ciganizacija Bugarske“.
Televizijske ekipe su odlazile u romska naselja i podrugljivim tonom i sa omalovažavanjem razgovarale sa Romima. U jednom prilogu novinarka odraslim dečacima postavlja pitanja iz elementarne aritmetike („Koliko je 4 puta 5?“ i slično), pa se onda iščuđava i podsmeva tome što oni ne znaju da odgovore. U snimljenom materijalu naglašavaju se motivi koji podupiru negativne stereotipe o Romima. Lider ATAK-e Volen Siderov je ovom retorikom u drugom krugu predsedničkih izbora 2006. osvojio skoro 25% glasova, dok njegova stranka na parlamentarnim izborima regularno dobija mesto u parlamentu, sa osvojenih 7-9% glasova birača.
Nosioci legalnog anticiganizma u Slovačkoj i Češkoj su neo-nacističke stranke sa manje od 2% podrške na parlamentarnim izborima. Njihov repertoar je uobičajen: „ciganski“ kriminalitet, zloupotrebe socijalnih davanja itd. Češki specifikum su česti slučajevi nasilja koji prate skupove Radničke partije socijalne pravde (Dělnická strana sociální spravedlnosti – DSSS).
Ova partija je organizovala masovne demonstracije 2008-2009, u vreme kada su posledice globalne ekonomske krize počele da se osećaju i u Češkoj. Njihov ponovni pokušaj da se aktiviraju tokom poslednjih nekoliko meseci za rezultat je imao jedan masovniji antiromski skup u Duhcovu (1.000 učesnika), koji se završio uz dosta nasilja i 22 uhapšena demonstranta. Češki mediji generalno smatraju da je ovogodišnji pokušaj DSSS-a da podigne međuetničke tenzije u češkom društvu doživeo potpuni fijasko.
Lapsusi i „pogrešno protumačene“ izjave
U Češkoj, Slovačkoj, Mađarskoj i Rumuniji nema parlamentarnih stranaka koje su programski anti-romske, ali s vremena na vreme njihovim političkim predstavnicima se „omaknu“ poneka antiromska konstatacija, komentar ili uvreda. Rumunski predsednik Trajan Bašesku je 2007, ne znajući da mobilni telefon snima to što govori, novinarku koja mu je prišla nazvao „smrdljiva Ciganka“.
Maroš Šefčovič, slovački diplomata i evropski komesar za omladinu i sport, izazvao je politički skandal izjavivši da Romi u Slovačkoj “zloupotrebljavaju sistem socijalne zaštite”. Poput Bašeskua, Šefčovič se naknadno javno izvinjavao, a u međuvremenu je avanzovao do visokog položaja potpredsednika Evropske komisije.
Svakako najfrapantniji govor mržnje u skorije vreme u Evropi dolazi iz pera Žolta Bauera, jednog od osnivača vladajuće stranke Fides u Orbanovoj Mađarskoj. U uticajnom konzervativnom glasilu Magyar Hirlap u januaru ove godine on piše:
“Značajan broj Roma… nije sposoban da živi među ljudima. Oni su životinje i oni se ponašaju kao životinje… Oni nisu sposobni za ljudsku komunikaciju. Iz njihovih životinjskih grla izlaze neartikulisani glasovi. Istovremeno, ovi Cigani dobro znaju da iskoriste ‘dostignuća’ idiotskog zapadnog sveta. Tome treba uzvratiti [istom merom], a ne tolerisati. Ovim životinjama ne treba dozvoliti da postoje.”
Povod za ovaj tekst bio je slučaj ranjavanja nožem dvojice mladića, u koji je bio umešan jedan pripadnik romske zajednice. Slični povodi izazvali su erupciju anti-romskog neraspoloženja i masovne političke skupove u Češkoj 2008-2009. godine.
Istorijski modeli integracije/asimilacije
U socijalističkoj Bugarskoj i Čehoslovačkoj statistički podaci za 80-e godine prošlog veka, koji se odnose na dostignuti procenat zaposlenosti Roma (85 u Bugarskoj, 75 u Češkoj) i njihove pismenosti (oko 90 odsto u obe zemlje) zaista zvuče impresivno. Dve trećine Roma u Češkoj živelo je u regularnim stanovima, a Lucija Cviklova tvrdi da su češki Romi u to vreme bili “najurbanija i najproletarizovanija grupa Roma u Evropi”.2
U isto vreme, u obe zemlje su pripadnici ove etničke grupe bili izloženi kulturnoj asimilaciji. Njihova deca morala su da pohađaju škole na bugarskom, odnosno češkom i slovačkom, a isticanje etničkih posebnosti Roma bilo je osujećeno. Mihal Ružička sa Bečkog univerziteta, savremeni ekspert za pitanja integracije Roma, smatra da je objašnjenje ‘uspešnosti’ ovog modela – u njegovoj brutalnosti.3
Romska deca u Čehoslovačkoj i Bugarskoj pohađala su uglavnom specijalne škole, po uprošćenom kurikulumu, što je bio poseban vid diskriminacije u odnosu na većinsko stanovništvo. Ružička navodi i primer nasilnog oduzimanja romske dece iz njihovih porodica u Češkoj radi smeštanja u državne domove za siročad. Treba pomenuti i kampanje navodno dobrovoljne sterilizacije Romkinja (za novac), koje su naročito masovno sprovođene u socijalističkoj Čehoslovačkoj.
Koliko je projekat integracije Roma u društvene tokove za vreme socijalizma bio nesolidan pokazuje brzina kojom su rezultati prisilne asimilacije pali u vodu. Nezaposlenost Roma u Bugarskoj raste tokom tzv. tranzicije od 15% u vreme socijalizma do 53% u 2011. U Češkoj i Slovačkoj raste od 25% 1980. do 38 i 35% odsto u 2011. U Češkoj je danas nezaposlenost Roma više od 5 puta veća od nezaposlenosti ostatka populacije, u Slovačkoj 2,5 puta.
Ružička smatra da je najveći broj Roma koji su do tada bili uspešno „integrisani“ u češko društvo i koji su bili zametak projektovane romske „srednje klase“ obrazovanih ljudi – emigrirao na zapad bežeći od segregacije i obespravljenosti.
Češki model segregacije u obrazovanju svoj sudski epilog dobio je 2007. Naime, češke vlasti su i posle socijalizma nastavile sa upućivanjem romske dece u specijalne škole, pre svega namenjene deci sa nekom vrstom hendikepa. Grupa od 18 lica romske narodnosti smatrala je da su im na ovaj način bila ugrožena ljudska prava i pokrenuli su postupak pred domaćim sudstvom, a kada su odbijeni obratili su se Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu.
Sud je 2007. godine presudio da je sistem obrazovanja u Češkoj doveo do „indirektne diskriminacije“ pripadnika romske etničke zajednice u njihovom pravu da dobiju isti nivo obrazovanja kao i ostali deo populacije.4
Na zapadu hvaljeni model jugoslovenske integracije za vreme Titovog režima, iako znatno humaniji, nije u svim domenima statistike bio impresivan kao češki i bugarski. U Jugoslaviji nije bilo etnički motivisane institucionalne represije, postojala su pripremna odeljenja na romskom jeziku, romski nacionalni identitet nije bio suzbijan, ali je ipak procenat nepismenih Roma u socijalističkoj Jugoslaviji (34,8% 1981) bio skoro četiri puta veći od procenta nepismenih Roma u Bugarskoj i Čehoslovačkoj.5
U domenu statistike zapošljavanja, jugoslovenski model integracije može da se meri sa pomenutim modelima asimilacije. Broj nezaposlenih Roma u Jugoslaviji 1981. iznosio je svega 18,7%, negde između rezultata postignutih državnom intervencijom u Čehoslovačkoj i Bugarskoj.6 Na žalost, već u prvim godinama takozvane tranzicije, podaci o nezaposlenosti Roma u Srbiji (31,5% 1991) postaju alarmantni. Do danas, procene nezaposlenosti aktivnog dela romske populacije idu do 50% i preko toga.
Anticiganizam u Srbiji
U Srbiji nema nijednog registrovanog političkog pokreta ili stranke koja programski ili javno istupa protiv Roma. Slučajevi Belvil, Resnik, Jabučki Rit, Zemun Polje svakako ukazuju na potencijalnu upotrebnu vrednost antiromske retorike, pa ipak nijedna politička partija u Srbiji nije nikada nastupala sa ovih pozicija; ovo važi i za najagresivnije desničarske pokrete i stranke kao što su Dveri, (zabranjeni) Obraz, SNP 1389, SNP Naši itd. Antiromski protesti građana nastajali su, čini se, uglavnom spontano, na nivou „zabrinutog“ komšiluka, bez prethodne političke agende i zvanične organizacije od strane neke registrovane stranke ili pokreta.
Srđan Milošević, kolumnista Peščanika i moj kolega sa Instituta za noviju istoriju Srbije smatra da ovo potiče od toga što je stepen obespravljenosti i diskriminacije kojoj su Romi izloženi već sada tako veliki – da je teško zamisliti da bilo koja organizovana ekstremna politička grupa ili desničarski pokret mogu biti nezadovoljni. Nezadovoljstvo bi se, po njegovom mišljenju, razvijalo sa postupnim uvođenjem mera koje bi suštinski unapređivale položaj romske populacije u Srbiji putem neizbežne pozitivne diskriminacije.
Videli smo u ovom tekstu kako je to funkcionisalo u Bugarskoj sa dolaskom evropskih fondova za građenje stambenih jedinica. Sklon sam da u potpunosti prihvatim ovo mišjenje, ali ipak treba dodati da (do sada) u našoj sredini nije zabeleženo javno političko protivljenje projektima pozitivne diskriminacije Roma u obrazovanju (30 dodatnih poena prilikom upisa u srednje škole i kvote za privilegovani upis na neke od fakulteta) ili prilikom zapošljavanja (državne subvencije od 100-400.000 dinara poslodavcima za zapošljavanje Roma).
S druge strane, sudeći po energiji i sentimentu protestnih okupljanja u Resniku i Zemun Polju – rekao bih da smo blizu potpunoj getoizaciji i podizanju zidova oko romskih naselja po slovačkom modelu. Uostalom, Beograd je već istakao kandidaturu za evropsku prestonicu kulture 2020. godine. Ono što se može očekivati je da će tokom perioda predpristupnih pregovora vlasti biti usredsređene na doslednije poštovanje standarda i vrednosti EU. Što duže budu trajali pregovori i svojevrsno tutorstvo EU nad domaćom politikom – više će biti prilike i mogućnosti da se izgrade mehanizmi za integraciju Roma u društvene tokove i obrazovni sistem Srbije.
Autor je saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije.
Peščanik.net, 29.11.2013.
IZBEGLICE, MIGRANTI________________
- Zoltan D. Barany (2002). The East European Gypsies: regime change, marginality, and ethnopolitics. Cambridge University Press, str. 265.
- Zoltan D. Barany, op. cit., 140. Lucie Cviklová, „Social closure and discriminatory practices related to the Roma minority in the Czech Republic through the perspective of national and European institutions,“ Journal of Comparative Research in Anthropology And Sociology 2/1 (2011). Ilona Tomova, “The Roma in Bulgaria: Education and Employment,”.Gender and Generation Survey, Institute of Sociology – Bulgaria and Max Plank Institute for Demography, 2007.
- Ružička je bio ljubazan da mi u pismenoj formi izloži svoje viđenje projekata asimilacije Roma u socijalističkoj Čehoslovačkoj i Bugarskoj.
- Cviklová, op. cit.
- Aleksandra Mitrović (1990), Na Dnu. Romi na granicama siromaštva, Beograd: Naučna knjiga, 78.
- „Tabela 075“ u Popis stanovništva, domaćinstava i stanova u 1981. godini, Beograd, Zavod za statistiku SFRJ, 1984.