Ministar spoljnih poslova Luksemburga, Žak Pos, objavio je 1992. godine da je „kucnuo evropski čas“. Ministar je ovu neistinu izrekao u vezi sa katastrofom u Bosni, gde će uskoro, najavljivao je on, moćni Luksemburg i njegovi evropski susedi zaustaviti pokolj. Evropski čas se razvukao na tri mučne godine, kulminirajući spektaklom vezivanja holandskih vojnika za bandere, a završio se tek kada je američka tenkovska kolona Prve oklopne divizije prešla Dunav.
Premotajmo traku do 2011. godine. Novosti o evropskom času ponovo su objavljene, ovaj put u Libiji. To nisu učinili Evropljani, već predsednik Obama. Pošto je otišao korak dalje od predsednika Klintona, koji se kleo da vojnici koji budu ušli na Kosovo neće biti američki, predsednik Obama se – nakon sprovođenja de facto plebiscita o preporučljivosti vojne kampanje protiv Libije – zakleo da „avioni koji budu održavali zonu zabrane letenja neće biti američki“. Umesto toga, mi ćemo prepustiti komandna i kontrolna zaduženja „NATO-u“, fantomskoj organizaciji pod, kako će se ubrzo ispostaviti, našom komandom i kontrolom. Tako je administracija sebi nametnula „hiruršku“ kampanju od nekoliko dana i nekoliko stotina akcija. Ovaj poduhvat, koji je Pentagon nazvao operacijom Zora Odiseje, u najboljem slučaju je trebalo da „umanji“ libijske kapacitete. Zadatak uklanjanja Moamera Gadafija, ili kako god se to bude zvalo, biće prepušten našim evropskim saveznicima. Ili, kako je to za New York Times izjavio Entoni Blinken, savetnik za bezbednost potpredsednika Džoa Bajdena, „Mi jesmo bili na čelu – utrli smo put našim saveznicima.“
Međutim, postoji jedan problem: saveznici nemaju rezervne delove.
Ali ovo je problem za mehaničare. Ipak je predsednik najavio „novu eru međunarodne saradnje“ i rekao da bi za Ameriku najbolje bilo da „deluje multilateralno, a ne unilateralno“. Ovaj obrazac rešava brojne probleme, nevezane za nacionalnu bezbednost kao takvu. On svedoči o karakteru i dobrim namerama njegovih tvoraca i uverava svet da američka vojna sila ne služi samo američkim nacionalnim interesima, već i interesima čitavog čovečanstva. Niko se za to nije zalagao više od Hilari Klinton. Po rečima državne sekretarke, „mi znamo da se naša bezbednost, naše vrednosti i naši interesi ne mogu štititi i promovisati isključivo silom, niti to mogu činiti isključivo Amerikanci“. Međutim, koliko god ovo zvučalo u skladu sa načelima prosvećenog liberalizma, ne daje nam rešenje za konkretan problem: Libija je otkrila prave dimenzije onoga što stručnjaci za bezbednost nazivaju „jazom sposobnosti“ između evropske i američke vojne sile.
Kampanja koja je osmišljena da demonstrira prednost multilateralnog delovanja, uradila je upravo suprotno. Spominjanje slabljenja sile, multipolarnosti i saradnje otvara jedno prilično direktno pitanje: čiju to saradnju mi želimo da obezbedimo? Ovde je i odgovor direktan. Naravno, saradnju Evropljana. Ostavljajući po strani pitanje volje – to jest, da li Evropljani žele da sarađuju u razmeštanju snaga po najzabačenijim poljima (nekadašnjeg) američkog uticaja – da li je zaista nužno istaći da je, imajući u vidu pretpostavku da je evropska sila dovoljna da ubedi Gadafija da se povuče, neko iz Obaminog tima morao da se raspita o evropskim sposobnostima – to jest, da li Evropljani to mogu, ili još konkretnije, mogu li oni bilo šta? Jer već deset godina, ili 20, ili 60, u zavisnosti od toga kako tumačite međunarodnu scenu – prilično je jasno, čak i očigledno, da Evropljani prepuštaju svoju istorijsku ulogu istoriji.
U proteklih nekoliko godina, otišli su još dalje, odbijajući da priznaju takvu ulogu. Kao prvo, imali smo ogroman talas rezanja vojnog budžeta, koji se još uvek širi kontinentom. Pre deset godina, SAD su obezbeđivale otprilike polovinu budžeta NATO; danas su to tri četvrtine. Tokom istog perioda, broj aktivnih vojnika u Evropi smanjen je za više od jedne trećine. (Dan pre nego što je predložio vojnu akciju protiv Moamera Gadafija, britanski premijer Dejvid Kameron je najavio da će smanjiti broj vojnika za 11.000. Neposredno pred rat, takođe je najavio da će Britanija „penzionisati“ svoj jedini nosač aviona.) Već deset godina je jasno da se NATO, kako kaže sekretar odbrane Robert Gejts, „pretvara u neravnopravni savez, gde su neki saveznici spremni da se bore i poginu za nečiju bezbednost, a drugi nisu“. To što je Gejts rekao važilo je i na Kosovu, gde je 83 procenta svih bombi bačeno iz američkih aviona; u Avganistanu, gde američke trupe čine dve trećine ukupnog NATO prisustva (i mnogo veći deo borbene sile); i sada u Libiji, gde je Amerika, bar pre nego što je napustila bojno polje, bila odgovorna za više od polovine vazdušnih napada.
Ako može da posluži kao bilo kakav pokazatelj, rat u Libiji otkriva da se Obamini prethodnici nisu baš slučajno opredeljivali za unilateralno delovanje. „Libijska kriza je do kraja ogolila činjenicu da Evropa nema odbrambenu politiku: nije sposobna za jedinstvenu političku viziju i nema kapacitet za operacije ove vrste“, rekao je francuski vojni analitičar Bruno Tertre, dok je jedan evropski diplomata za nemačku novinsku agenciju Deutsche Press Agentur izjavio da je jedinstvena evropska politika „umrla u Libiji – samo treba da odlučimo u kojoj ćemo je pustinji sahraniti“. Nemci su zaista ostali neutralni, osim kad sikću na Francuze i Britance, dok je ovima, kako tvrdi Washington Post, praktično ponestalo bombi za bacanje.
Ne samo što ne cepidlače oko američke hyperpuissance – Evropljani su spali na to da traže eskalaciju američkog učešća (takvog kakvo jeste). Na šta je usledio brzi, nedvosmisleni i potpuno irelevantni odgovor: „Unilateralna, otvorena vojna akcija za promenu režima nije dobra strategija, i ne bi nigde povećala američki kredibilitet“, rekao je portparol Saveta za nacionalnu bezbednost Tomi Vietor, iako je tražena multilateralna akcija ograničenog obima, za postizanje humanitarnih ciljeva. Možda osećajući da bi Amerika, ako već određuje ciljeve, trebalo da odlučuje i o sredstvima, Obamina administracija je sada uputila bespilotne letelice „Predator“ u nebo nad Libijom. Sudeći po glasinama u Vašingtonu, za njima bi uskoro mogli da pođu i piloti od krvi i mesa.
Zaključak je da predsednik Obama zaista ima onoliko prostora za manevrisanje koliko to nagoveštava njegova retorika. Zapravo, od američkog stupanja na međunarodnu scenu pa do danas, silina američke nacionalne bezbednosne politike nije popustila nimalo: svet ne dopušta ništa drugo. Ova unilateralna inklinacija nema toliko veze sa američkom izuzetnošću, ili liberalizmom, ili neokonzervativizmom, ili bilo kojim filozofskim opredeljenjem, koliko sa superiornošću i snagom američke sile. Rezultat toga je da je američka politika svedena na varijacije na temu, a ne na suštinski različite političke koncepte.
Jasno je gde ovo vodi. Bez obzira na njegove lične afinitete, predsedniku Obami nametnute su sukcesivne krize, na koje je morao da odgovori, koliko god se koprcao i bunio. Ujedinjene nacije to nisu mogle. Evropa to nije mogla. To će učiniti SAD, ili neće niko.
Gejts kaže: „Demilitarizacija Evrope se od izvanrednog poteza u dvadesetom veku pretvorila u prepreku za postizanje prave bezbednosti i trajnog mira u dvadeset prvom.“ Ovo ne važi za Vašington, koji troši znatno više na vojsku od svih evropskih zemalja zajedno. U zabludi da se nešto može postići pukim glumljenjem nemoći, predstavljajući svoje strahove kao vrline, oni koji odlučuju o sudbini jedine svetske velesile otpočeli su eksperiment virtuelne demilitarizacije.
Lorens F. Kaplan, The New Republic, 26.04.2011.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 04.05.2011.