Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Medijska podrška je važna. Nije uzalud Medijska arhiva Ebart u saradnji sa Institutom za javnu politiku, na zajedničkoj konferenciji za novinare iznela podatke o tome kako je od „aprila do juna najviše pozitivnih tekstova u dnevnim novinama bilo o premijeru i lideru Srpske napredne stranke Aleksandru Vučiću, dok je o opozicionim liderima pisano neutralno“. Tako bar kaže statistika u njihovom “Kvartalnom medijametru”. Reklo bi se da sve ide u dobrom pravcu. Isto tako, podrška je važna i kada su u pitanju novoimenovani kadrovi u kulturi, koji su se u proteklom periodu predstavili javnosti upravo preko čistki u Kulturnom centru Beograda, a potom i preko transformacije Oktobarskog salona u bijenalnu manifestaciju. Naravno, reč je o bivšem gradskom sekretaru za kulturu, sada novom ministru kulture Vladanu Vukosavljeviću, kao i bivšoj direktorki KCB-a, novoimenovanoj gradskoj sekretarki za kulturu – Ivoni Jevtić. O njima je već pisano mnogo puta, a „Kvartalni medijametar“ svakako će utvrditi egzaktno stanje pozitivnih i negativnih napisa, dok se o podršci koja im se pruža danas, na novim položajima, relativno malo zna. Vozači koji imaju običaj da put kroz zagušeni beogradski saobraćaj prekraćuju slušajući radio, svakako su čuli opsesivnu reklamu za magazin Milorada Vučelića: „Ko čita Pečat – zna!“ Jedan od zvučnijih naslova koji se vrteo poslednjih dana bio je „Vaskrsli titoizam ili kako se obračunati s ’neprijateljima’“. Ovakav vokabular mogao bi da parira samo onom sa plakata Srpske istinske pravoslavne crkve koji je uoči Nedelje ponosa osvanuo na zidovima Beograda, pozivajući zainteresovane da dođu u Akademiju 28 na predavanje pod naslovom „Demokratska i boljševička seksualna revolucija, međunarodna jevrejska zavera i hrišćanska reakcija“. Zvuči zastrašujuće kao i naslov teksta iz Pečata. Kao predavač najavljen je episkop Akakije Utešiteljevski. Malo je teže doći do autora prvog teksta, ali ukoliko se neko ipak odluči da sazna više i naposletku uzme Pečat u ruke, shvatiće da je autor zapravo brat blizanac Akakija (Akakijeviča), odnosno samozvani kunstistoričar Dejan Đorić, bivši predsednik Odbora Oktobarskog salona, sada njegov član i jedan od važnijih saradnika Vučelićevog lista, zakleti neprijatelj savremene umetnosti.

Sadržina njegovog teksta, kao i Akakijevog plakata, nepatvoreni je uzorak propagandnog desničarskog diskursa tridesetih godina prošlog veka, koji kao da je nekim čudom doplovio do nas, baš kao i spekulacije o najavljenom prvooktobarskom „Srpskom maršu“ povampirenog Nacionalnog stroja. No možda je vremensko zgušnjavanje ovih događaja samo slučajnost, pa ću stoga ostati na terenu kulture, koja je dobila ovakvu podršku. Naime, ministar Vukosavljević i sekretarka Jevtić dobili su jedan izuzetno pozitivan tekst, koji će Medijska arhiva Ebart i Institut za javnu politiku svakako uneti u svoj naredni kvartalni izveštaj. Dejan Đorić se u svom tekstu opredelio za tehniku kjaroskuro ne bi li na izrazito tamnoj titoističkoj pozadini istakao svetle figure ministra i sekretarke. Da bi se ovo izvelo, ukoliko niste Rembrant, a Dejan Đorić to svakako nije, neophodno je do maksimuma ocrniti figure prethodnika, takoreći, deformisati ih do neprepoznatljivosti. Jedino tako lepota idealnog funkcionerskog para može doći do izražaja. Razume se, o njima bi se moglo pozitivno pisati i bez ikakvog kjaroskuro kontrastiranja, ali to očigledno nije bila Đorićeva namera. Naprotiv, on je pre svega želeo da se obračuna sa: društvenim „parazitima“, „jalovim tipovima“, „moralno i stvaralački spornima“, „agresivnim amaterima“, „beznačajnim eksperimentatorima“ i „prišipetljama“. U ovu grupu Đorić je svrstao umetnike Miletu Prodanovića, Mrđana Bajića, Rašu Todosijevića i Uroša Đurića. Njegov završni udarac upućen je ženama, pre svega intelektualkama i feministkinjama „koje zatomljuju ženu i majku u sebi i oko sebe“. Đorić, reklo bi se, gori od mizoginije dok javne figure kustoskinja iz perioda pre mandata Ivone Jevtić, diskriminiše kao „Soroševe intelektualke“, „muškobanjaste kunsthisteričarke babastog stajlinga“. Čime se to Đorić suprotstavlja ovom „svinjcu od kulture“, kako je u jednom trenutku okarakterisao predvukosavljevićevsko stanje? „Advokatskom trezvenošću“ novog ministra, kao i „ženstvenošću i sposobnošću“ Ivone Jevtić. Zaista, Jevtić je svojevremeno osvojila široku publiku svojim šarmantnim fonetskim iskliznućima (kustost & umetnos), kao i cenzurom koju je sprovela unutar KCB-a, dok je Vukosavljević advokatski trezveno i bez konkursa, na čelo UO KCB postavio slikara amatera Srećka Radulovića iz Sremske Mitrovice. Na prigovore zaposlenih iz same institucije, Vukosavljević je poručio da mu se „ne mešaju u posao“.

Konačno su pravi ljudi došli na pravo mesto, zaključuje Đorić u svom tekstu. Gotovo je sa “ideologizovanom kulturom Mije David” koja je, kako kaže ovaj stručnjak, u KCB-u priredila izložbu o “navodnom ubijanju Šiptara na Kosovu, kao i one izložbe koje kompromituju Srbiju i njen politički vrh”. Citirajući “proročke” reči Dragoša Kalajića, Đorić pozdravlja kraj vladavine “stručnjaka za đubre” i početak epohe lepih umetnosti. Štaviše, Ivona Jevtić je uradila više od svih za poslednjih 60 godina u kulturi Beograda, valjda od kapitulacije Trećeg rajha i dolaska komunista na vlast do danas. Đorić kao da sanja o uspostavljanju tog kontinuiteta, jedino mu koncept bijenalnog Oktobarskog salona, čiji je ovogodišnji kustos Dejvid Eliot, i dalje izmiče. Ipak je samo trećina od zastupljenih umetnika iz Srbije. On bi zapravo želeo homogeni nacionalni koncept. Zbog toga je dao ostavku na mesto predsednika Upravnog odbora i sada nastoji da se iznutra izbori za svoje. Najveću podršku za taj poduhvat očekuje od ministra kulture i gradske sekretarke.

Kolektiv KCB-a izašao je sa demantijem na ovaj tekst Dejana Đorića. Vrlo precizno su pobrojana sva mesta koja je Đorić preinačio u svoju korist. No ono što bi zaista bilo neophodno učiniti, tiče se pre svega ministra Vukosavljevića koji bi, kao funkcioner zadužen za regulisanje stanja u medijima, morao sa advokatskom trezvenošću da reaguje na ovakav podzemni vid novinarstva, dok bi Ivona Jevtić efikasno morala da Dejana Đorića razreši članstva u Odboru Oktobarskog salona, jer mu tamo nije mesto. Državna statistika će ionako drukčije tretirati ovog ljubitelja akvarela.

Peščanik.net, 20.09.2016.

Srodni linkovi:

Saša Ilić – Kulturna hirurgija

Saša Ilić – Ministar kulture

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Saša Ilić (Svi tekstovi)